четвртак, 07. јул 2011.

Sa druge strane mazohizma

Dete, šta si ti, neki mazohista?, pita mene moja majka. Takvi ljudi to jednostavno ne razumeju. A ni ja ne razumem kako njoj nije jasno. Voziti bajs par kilometra uzbrdo po najgorem suncu, nema tu ničeg lošeg. Ima tu mazohizma, malo, priznajem. Nekada manijački vrtim one pedale, nekada se sasvim tiho i nečujno ponadam da će me nešto zgaziti. Dobijem taj poriv da se istrošim, da se oderem o neki beton, da čujem kako mi vazduh zuji pored ušiju. Da vrtim pedale, i vrtim, i vrtim. I da osećam kako mi kačket upija znoj, da slušam svoje disanje. Dubok udah koji podržava moj ritam. Da osetim volumen sopstvenih pluća, kapacitet, da vidim koliko ona to mogu. A znam da mogu. I kada me zaobiđe kamion i zapraši crnilom iz auspuha, ja ipak udahnem. Jer treba da se vrti. I kako samo prija kada se vrti. I koliko samo misli. Stežem drške, prstima blago tek dodirujem kočnice, u podsvesti su mi saobraćajna pravila, a u svesti... To samo tutnji. Misli, jedna za drugom. I sve mi je usput lepo. Sve mi je značajno. I lubenice koje prodaju pored puta za samo 25 dinara po kilu, i taj deo grada koji nije centar, koji je zapravo seoce pripojeno Beogradu, skupilo se pa čuči tu negde sa svojim drvenim tarabama, plastima sena, starim kolima, koja... To više nisu kola, iščupana su sedišta, porazbijana stakla, nema guma na točkovima, ostao je još samo volan i izgleda smešno, pod nekim starim orahom, kao kralj bez krune i prestola. I sve je to tako, nekako, značajno, a opet tu je taj neki mazohizam, kako kaže moja majka, ja sam po prirodi mračna osoba, i šta je to sa mnom. A ni ja ne znam šta je to sa mnom kada pedalam, ponekada sa željom da budem pregažena. Valjda sam ja jedna od tih ljudi što između tragedije i komedije uvek bira tragediju, a voli i komeduju, doduše, samo onu koja se sprda sa besmislom, pa se i tu nađe nešto tragično. Sočno tragično. Ne znam... Taj mazohizam, što kaže, valjda ja to generalno vezujem sa životom, jer kada se živi obično i boli. To je to pedalanje. Ili kao oni majstori pored kojih sam prošla, što su po istoj vrućini popravljali neku jahtu, a vode ni na vidiku. Znoj, trud, varnice. A mora ni na vidiku. Daleko je more. Ima još da se pedala. Daleko je moje more. Ja iza sebe slušam kamion na čijem je vrhu mali zvučnik i glas koji nudi otkup gvožda, otkup bakarnih žica, starih radijatora, starih tučanih kada, starih akumulatora. Kada bi krenuo za mnom, stigao bi do jednog staračkog doma gde ima desetina vreća starih kostiju, koje mu verovatno ne bi koristile. I izgubljene neke staračke oči koje pitaju ko me je sve pozdravio, i kažu, osećam da više nikome nisam bitna, a ja znam da u tome ima istine, a tu sam i da tu istinu opovrgnem. I dobro, možda ne samo zbog toga. Možda sam tu da ne bih bila kući. Jer je kući neki ustajao vazduh, i nešto me spušta, i često ne znam da li su ocu oči suzne od kašlja koji vuče nedeljama ili mu se opet plače. Ali to je valjda to, što boli kada se živi, jer je bilo kako drugačije besmisleno. Ili je sve besmisleno, ali ima neke lepote kada boli. Kažu da nije ni poenta da je more tako blizu, a eto, ja sam videla te majstore koji se tako puno trude da srede tu jahtu u sred nekog usijalog šumadijsko-beogradskog sela. I majka, zašto ja tebi sad sve ovo objašnjavam, ima li uopšte poente. Ne znam kada se vraćam, ne zanimaju me masnice na listovima, u povratku iz staračkog doma produžiću do jedne šume da malo čitam.
Da li si ti normalna, šta ćeš u šumi, dođi kući pa čitaj, kažeš mi. I stvarno je smešno, kako je samo uzaludno objasnjavati ti. Ja sam valjda od tih što vole da jurcaju, oblače se kao dečaci, jedu na silu da se hrana ne bi bacila, što najviše žele da nauče da ne pričaju kada ne treba, što znaju razliku između čitanja knjige u šumi i u sobi, i jeste, majka, izgleda da sam mazohista, taj tip, jedan od onih mračnih. Žurim majka, otac me ponovo tužno gleda a mene čekaju točkovi.

2 коментара: