уторак, 24. мај 2011.

Sa druge strane zapitanosti

Raspravljajući o odnosu dramske umetnosti prema vremenu i drugim srodnim tačkama, izvesni Fridrih Hebel (čije sam ime uspela da permutujem od Gebela do Hegela, za koga nisam čula do pre neki dan) podseća na Kanta koji je, iz izreke starca koji je rekao da poetsko umenje sve od Homera dokazuje ljudsku nesposobnost za čisto razmišljanje, izveo da iz toga konsekventno proizilazi to da nam svet zamuckivanjem svoje šarolikosti dokazuje Božju nesposobnost Boga da drži monolog.

Dva ujutru je, zadivljena sam celokupnom tezom, i pitam se hoću li od te mentalne gimnastike imati 'leba da jedem i kako se to uklapa u moje jednostavne male snove o nekoj kamenoj kućici na moru koja uključuje magarca pod maslinjakom, miris čempresa i zrikavce.
Ili još bolje, kako se to uklapa u moju sadašnjost u kojoj me okružuju razne veštačke svetlosti, nežan džez bas sa zvučnika, zakopane brige, i kuče koje lovi bube u mojoj sobi koje zatim guta brzinom koja mu omugućava da se usresredi na neko novo zujanje.

Ne znam, stvarno, ne znam kako se sve to uklapa, ali verovatno postoji neka caka.

Нема коментара:

Постави коментар