петак, 22. април 2011.

Sa druge strane tezge ili prvi put sa ocem na pijac

Drugačije je to danas, moj Lazo. Ali treba i nama kolektivno jedna Marica, da nam da nade i snage za novo jutro, pa da i mi uhvatimo neke male ruke i odvedemo ih na jutarnje.
A drugačije je malo, čini mi se, moj Lazo. Nisu više ona vremena, ova su nešto mutnija. Kao da smo se nešto rasuli.
Odoh ti ja jutros sa ocem na pijac. A tamo nekako, lepo, šareno, živopisno. Bogati smo i kada smo najsiromašniji. I kada nam sve uzmu. Pratim ja onog mog oca, k'o ti onda svog, ali tvoj se kockao, moj je nekako, znaš, umetnik. Kada tvog uhvati želja za kockom, ovaj padne u depresiju. (Vidiš i tu kao da je nekako razlika, tvoj je makar nekako aktivno brljao, ovaj nešto voli pasivu, a nije jedini.) Nije ni moja majka baš k'o Marica, ali se trudi, evo sad je baš u kujni, secka nešto.
Natovarila se ja jutros, ponela šezdeset jaja, pa pratim oca, muvamo se među tezgama, a ja ko da ne nosim jaja, nego sveti gral, sve se nešto plašim da se ne polupaju. Moj mršavi otac, onako pogubljen k'o i ja, gleda u tezge pa u spisak, pa malo levo, pa malo desno, pa štrpne sa koje tezge, pita pošto, dok se konačno negde i ne zaustavi. Sudarimo se sa ljudima tu i tamo, al' tu ti je onaj pijačni bontnon, pa su ljudi navikli, to mu dođe nekako normalno. I ljudima smo bogati, Lazo, svi su nekako drugačiji. I slatke Cigančice sve šareno obučene, što prodaju farbe za jaja, i doterane bake u roze kostimima sa unukom, i žena sa trajnom što prodaje plastiku kod koje je otac pazario jedan onaj odčepljivač za lavabo, i mesar Šulc što ga oslovljava sa "Oče" dok gnječi neke svinjske iznutrice a priča nekako meko, vojvođanski, sav plav, lepo razvijen i uredan. I taj neki modni pijačni stil mi se dopada, svi su kežual i u trenerkama, samo poneka žena uz trenerku voli malo da stavi i jarki karmin ili naočare za sunce, zunzaraste sa po kojim cirkonom. Stariji ljudi obično stave neki kačket na glavu sa ravim delom koji štiti od sunca, nose cegere što su im žene uvalile, ali je unutra i po koje pivo da zaliju na klupici pre nego što odnesu meso koje u stanu čeka već spremljeni poh. Ili ih možda ne čeka niko. Možda će sami sebi naseckati luka, pojesti uz luk već pečeno meso od Šulca i dovršiti pivo uz prenos neke utakmice sa televizora. Svakavih nas je na pijaci pred praznik Lazare. Ali postoji taj identičan izraz lica koji nam je svima svojstven, kada nam uručuju kesu sa robom, a mi gledamo u to kilo jagoda, ili zelja, onako sa nekom slašću, i oči nam malo porastu, poradujemo se u toj mili sekundi i zamislimo to zelje u sarmici, a sarcmicu na stolu, a oko stola i na njemu porodica i kiselo mleko.
Čudno ti je to moj Lazo, tako bogati a na kraju ništa nemamo. Ni budućnost mi nije nešto izvesna, u tom trenutku pratim oca i gledam samo da ne polupam jaja. Ne znam Lazo, kako bih zaključila ovo pisanije, ali ću ti pisati ponovno, samo se nadam da neće biti prvi put sama preko granice, trudimo se Lazo, ne znam šta bih ti rekla, osim, daće Bog sve će to narod pozlatiti...

Нема коментара:

Постави коментар