петак, 18. март 2011.

Sa druge strane straha

Često sanjam sebe
kako stojim
na ostrvu Elis.
Godina je 1924,
udišem vazduh
koji miriše na
tišinu između dve katastrofe.
Čvrsto stežem mali četvrtasti kofer,
i dok "Sloboda osvetljava svet",
ja ne mogu da ne mislim
na bakin porculanski čajnik
sa slikom nekog Obrenovića,
u dnu kofera bačenog na gomilu,
zajedno sa ostalim teretom,
emigranata saputnika
sapatnika.

Stežem kofer,
i plašim se.
Da će me odbiti,
da će me primiti,
da sam želeći više
došla nigde,
da sam zaboravila
da je sve što smo nekada hteli,
bilo da se nađemo u šumi
i beremo savršeno pravilne
šišarke.

Plašim se da želim više,
plašim se da ću jednog dana
pristajati i na sramno manje,
plašim se da ću jednog dana
priznati da realnost postoji,
i pokloniti se njenim banalnostima,
plašim se da ću jednog dana poverovati
da miris moje olistale lipe u proleće
i dedina povijena leđa dok okopava kane,
nikada nisu ni bila.

Plašim se da ću poverovati proleću,
plašim se da ću odustati,
plašim se da neću odustati,
kada bude trebalo.

Plašim se.

A sve što smo nekada hteli,
bilo je da se nađemo u šumi,
i da beremo savršeno pravilne
šišarke.

Нема коментара:

Постави коментар