уторак, 22. март 2011.

Sa druge strane realnosti

Lep prolećni dan, sunce je već počelo da gubi borbu sa oblacima ali je nebo i dalje bilo nekako optimistično plavo, sa pokojim sivim oblakom. Zapravo krajnje nerealan prizor, i kiša će i neće kiša. Šetam Šerlokove plave oči kroz kraj, i svuda oko sebe čujem udaljenu dečiju graju a od dece ni traga ni glasa. Po koja svraka mi bezobrazno preleti tik iznad glave, ili se mačka protegne preko ulice pa se lenjo sakrije iza gume od kola.
Prolazim pored jedne stare nikada izgrađene zgrade kojoj se može prebrojati jedna po jedna cigla i betonski blok. Prozori bez stakla i krovne grede bez krova. Ispred gradilišta, kao iz nekog filma, otvoreni bačeni dečiji kišobran svih duginih poja, ali je baš crvena usmerena ka gomili cigala iza koga divlja neko zeleno žbunje.
Prvo sam naletela na Darinku. Mršava plava žena, večito slepljene ofucane kose, verovatno ne nosi to ime, ja sam joj ga dala. Morala sam je nekako nazvati. Nju često srećem, ona se svakodnevno unezvereno kreće po kraju, večito u nekom strahu, grčevito držeći se za jaknu čije bi krajeve čvrsto stezala jedan preko drugog. Uvek je razgovarala sama sa sobom, uvek se nekome objašanjvala. Često je parče plastike, koje je možda zaista bila kartica, uguravala u halo govornicu i tada bi plačno molila glas (koga možda i nije bilo) sa druge strane žice da je sasluša i da je shvati. Sumnjičavo me je pogledala krupnim vodenim očima, zatim mi je okrenula leđa ubrzavši hod. Šerlok je poželeo da je njušne ali ga Darinka nije konstatovala.
Nekoliko ulica dalje, srela sam "Oca i sina" kako volim da ih zovem. Pogledala sam na sat i shvatila da zapravo i jeste vreme za njihovu šetnju. Njihov svakodnevni ritual podsećao me je pomalo na jednu od mogućih verzija Lakija i Pocoa iz Beketove drame, moram priznati. Stariji čovek od pedest godina uvek je išao ispred svog oca, zakržljalog sitnog povijenog starca koji ga je pratio. Sin je zamišljeno hodao pravo uvek sa nekim cegerom u ruci i kišobranom a za njim je otac duboko disao oslanjajući se na štap. I tako svakog dana, a mogu se kladiti da je meni koliko i njima jednako bilo poznato kuda idu. Neverovatan prizor. Hodaju u tišini. Sin pa otac. Sin se mršti, grub je, korača beskompromisno, otac povijeno prati, ćuti, ne staje.
Kada smo stigli do malog maksija ispred vrata, gde na gajbama obično sede sredovečni bradati muškarci i njihovi pivski stomaci, kod ulaza je stajao samo Boki ispijajući svoje pivo. Boki ne stari. Ja ne znam, niti ću ikada znati koliko on ima godina. Kada sam bila u osnovnoj igrao je sa nama fudbal iako smo mi znali da je on odavno završio školu i da je stariji od nas. Ja sam treća godina fakulteta, Boki i dalje igra fudbal sa klincima, i dalje ima krupne kestenjaste oči i ni jednu boru više nego što je imao pre. Uvek se veselo pozdravimo, mahnemo jedno drugom preko ulice ili on pomazi Šekija. Danas je nategnuo svoju flašu, kosa kao da mu je bila mokra i namerno raščupana. Kada sam se približila sa Šerlokom izustio je "Zdravo", jednako veselo kao i uvek, ali je izgledalo kao da mu je trebalo pola veka da skupi snage da ga izgovori. Oči su mu bile crvene. Izgledalo je kao da je plakao.
Tek me je par lutalica koji je kidisao na nas prenuo iz psihodelične atmosfere Alisine rupe u koju kao da sam upala kada sam prošla pored onog bačenog kišobrana. Prošla sam kroz igralište na kome su bila rastrčana deca, zatim i kroz bele zgrade, a na kraju i kroz svoju ulicu pored par ministarskih kuća sa obezbeđenjem.
Čekala sam da Šerlok zapiša ministarsku ogradu, i shvatila da su mi zapravo oni ljudi mnogo realniji nego bilo šta što sam videla tog dana.

2 коментара: