недеља, 06. март 2011.

Sa druge strane olakšanja

Plavi poster velikog formata ponosno je okačila na vrata svoje sobe. Magličasto plava pozadina, na njemu plavokosi Legolas, sa plavim očima u sivkasto plavom oklopu u kome su mu ramena izgledala velika i snažna. Iza leđa mu je štrčao luk, mada je bila više nego poznata činjenica da mu je za savladavanje jednog džinovskog slona trebalo samo malo spretnosti i svega par strela. Zatim bi se lagano spustio niz surlu posrnule životnje. I nije bilo bitno šta Gimli kaže, svi mi znamo da se slon sa celom posadom ne računa kao jedan ubijeni neprijatelj.

Međutim, bila je potrebna omanja svađa ili osrednja provokacija da njena mlađa sestra krvnički pocepa poster baš po sredini Legolasove lepe face i da na unutrašnjoj strani vrata ostanu samo plavičasti papirnati dronjci. Tri puta je kačila isti poster, sva tri put bio je krvnički strgnut sa vrata, i svaka tri puta ona je klečala pored papira kao da su posmrtni ostatci i plakala, onako kako ni jedan vilenjak nikada ne bi.

Na taj poster nije pomislila godinama, više od decenije zapravo. Stajala je ispred ogledala mokrog tek umivenog lica. Zbog razmazane maskare, na bledilu kože, pomislila je da te oči i nisu njene. Voda se još uvek cedila kapljući sa nosa.
Sestra je se prvi put uplašila to veče. Iz dnevne sobe je i dalje dopirao majčin glas koji je spominjao nešto u kontektstu strogog osuđivanja nasilja, mada ju je brzo nadglasao sportski teniski komentator, a ona je gledala u svoje šake i kao da je ponovo vraćala taj osećaj u rukama kada ju je stegla za ramena i prikucala uz ormar tako da je ovoj odmah nestao osmeh sa lica.
Jedan mali stisak od one vrste u kojoj kao da su se sav bes, snaga i gnev krvotokom i nervnim sistemom sjurili do dlanova koji stežu.
Ne. Ne. Naravno da je prenaglila, i naravno da to sebi više nikada ne sme dopustiti.
Obrisala je lice peškirom koji je stajao okačen pored lavaboa, udahnula je miris omekšivača. Naravno da nasilje nije rešenje. Prekrivajući usta peškirom u odrazu ogledala videla je i dalje samo svoje oči, crne kolutove razmazane šminke i neuredno počupane obrve. Kada je peškir sklonila i sa donjeg dela lica pomolio se jedan iznenađujući osmeh. Ne ideja za pesmu koju će da pusti kada bude grlila jastuk dok se bude čudila iznova razdrljanom posteru i usput pokušavala da ujednači udisaje tako da niko u stanu ne može da čuje da tiho slini.
Neočekivani osmeh i sećanje na Legolasa.

"A jeste onom Legolasu lako da obori celog slona, onako vižljastom i plavom, šta bi radio da k'o Gimli maše maljem. Oboreni slon definitivno treba da se računa kao jedan, bez obzira na posadu.", bila je poslednja stvar koju je pomislila nakon što je izašla iz kupatila i prepustila se glasovima dve histerične žene i hrkanju sedokosog oca koji je bio sprčen na preostalom delu kauča.

2 коментара:

  1. da brzo odlazish ljudi kazu, ali ja te nikad necu napustiti, oko srca svoga postavicu strazu jednog bola i jedne radosti ( o mladosti :))))

    ОдговориИзбриши