уторак, 27. децембар 2011.

Sa druge strane prazničnog duha ili ALI teorija

Pegla mi se, zaključila bih pre samo nekoliko dana.

/Ili što bi teoretičari filma rekli kada bi anazilari pegliranje umesto kinematografije, usled psihosomatskih poremećaja a uslovljen projekcijom-identifikacijom te antropokozmomorfnim osećajem dvostruko artikulisanim subivstvovanjem sa sobom i drugima, digestivni trakt je u znak negacije koja bi bila suprotna afirmaciji rešio da obrađenu materiju izbaci kroz organizam pogrešnim putem što će reći kroz oralni a ne analni otvor. (Mali omaž dr. N.D.)/

ALI, ja više ne mislim tako. I dalje mislim da živimo u odvratnom materijalnom svetu u kome se ljubav skriva a mržnja prepisuje intelektu, i idalje su mi praznični kičevi uglavnom samo kičevi i svesna sam njihove marketinške svrhe, međutim otvorila mi se nova perspektiva. (Da, kao što vidite, digestivni trakt mi je proradio i usmeren je ka ovom papiru.)

Ovako... Znate kako se, uvek kada pomislite da će nešto lepo da protekne glatko, uvek nešto izvitoperi i uvek se pojavi to ALI? E, pa tako je i sa negativnim stvarima. Kada pomislite da crnje ne može, to jest kada kažete ubila bih se, uvek se pojavi neko ALI zbog koga to nećete učiniti. E pa praznici bi trebalo da budu to jedno pozitivno ALI u depresiji obučenoj u kolekciju jesen/zima kao njen neizbežan aksesoar. Oni koji će preokrenuti stvari. Ali kako? Pa ne znam za vas ali moje ALI je vrlo konkretno, i vrlo puno preokreće sve u mom životu, balansira ga i daje mu smisao. To su moji prijatelji. I neskromno ću zaključiti, imam najbolje prijatelje na svetu.

Znači, praznično raspoloženje je samo na svojoj površini gola riba u odelu deda mraza, a po teoriji sitnica koje čine život lepim by StrajkAut, praznično raspoloženje je kada osvestiš sebi u glavi koliko si srećan što imaš takve prijatelje uz sebe pa ih u skladu sa time ordenuješ nekim novogodišnjim odnosno Božićnim poklonom (u zavisnosti od religijskog opredeljenja.) Ordenuješ ih zato što te čupaju iz sranja, zato što te trpe, zato što znaju da si sebična kada si depresivna (a depresija je bolest koja može da se leči) i konačno zato što te podsećaju na ono što ti jesi i kao takvu te i vole.

Nositi to saznanje u sebi i veličati trenutak kada ordenujemo jedni druge pažnjom, skromnim i simboličnim poklonima i izdvojenim vremenom u kome smo borbu sa realnošću u Srbiji stavili na pauzu – e to je za mene praznični duh.

Ovim ću i završiti svoje izlaganje. Ukoliko su neki delovi ovog spisa nerazumljivi to znači da naginjem teoretisanju i da bi me trebalo obesiti na Terazijama.

P.S.
Ako to neko uradi neka me obesi svetlećim lampicama, ipak – praznici su.

петак, 09. децембар 2011.

Sa druge strane depresije

"Ljudi umiru i nisu srećni"

Mehanički dani. Mehanički život. Vrlo jednostavno.

I čin – obaveza broj 1

"Kako si?"
"Viđala sam bolje dane."
"Da, i ja isto. Prosto legnem u krevet i poželim da ne ustanem."
"Da znam. A kad ustanem pola mene plače, pola radi stvari po automatizmu."
"Da. Uzmi kolačić."
"Hvala."

II čin – obaveza broj 2

"Jebote, na dva metra smo od mesta nalaženja i ne možemo da stignemo na vreme. Njemu se peče jebeno meso u menzi."
"Jebote Luka, zar nisi mogao da uzmeš musaku jebenu, to uvek ima."
"E nije bilo. A bibliotekarki ispred mene su dali dve ribe pa nije bilo ni to."
"Ja ovih dana jedem kafu i ferveks."
"I ja. Jedem uveče. Kad stignem."
"Jebiga što niste uplatili bonove za menzu."
"Jebiga."

III čin – obaveza br. 3

"Te serije su postale naš ritual. Ma nema. Život nam se sveo na četiri čina. Prosto da se čovek ubije."
"Jebiga. Hvala za pare."
"Mnogo psuješ. To nam je od fonda za "crne dane" jer o nama nema ko da se brine. Sutra idemo po penziju. Šta ti je mila, je l' si umorna?"
"Onako."
"Ja sam presvisla, celu sam kuću očistila."
"Jebiga."
"Mnogo psuješ. Lepa ti ova jaknica. Baš je fina. Vidi Novice što je fina."
"Da, da. Dobar materijal."

IV čin – obaveza broj četiri

"Pa hajde izgugluj to, to nije problem."
"Dobro snaćiću se. Nemoj da mi stojiš nad glavom."
"Da ti iscedim pomorandžu?"
"Kako hoćeš."

***
"Evo."
"Hvala."
"Je l' radi?"
"Tata, internet ne fukncioniše po principu telefona."
"A dobro. Ništa ostaviću te onda."
"'aj."
"'aj."


- Ljudi žive i nisu srećni, umiranje je najmanji problem.

Ko čita ovo i dotiče ga neka odmah pošalje poruku nekome da ga voli ili ga pozove. To je najbolje što mogu da preporučim. Jebiga.

недеља, 27. новембар 2011.

Sa druge strane smaka sveta

Ja znam da će se smak sveta desiti, i verujem da će se desiti uskoro. Međutim ne zamišljam ga kao film o dve hiljade dvanaestoj, niti čekam četiri jahača apokalipse, niti udar neke od kometa što usput, ako niste znali, prolaze pored zemlje skoro pa svakodnevno i nikako jedna da nas potkači. Ja taj smak sveta zamišljam skroz drugačije.
Već duže vreme verujem da se u meni krije crna rupa u stvari i da je dovoljno da ja jednog dana legnem u krevet i da pustim da crna rupa krene da usisava sve oko mene. Crna rupa bi me savladala nakon što bih ja priznala sebi da sam apsolutno nesposobna i beskorisna za sve osim za neprekidno traženje ljubavi od ljudi oko mene. I to bi onda izgledalo ovako. Ustala bih jednog dana i prvo bih išla do ljudi sa kojima sam bliska i od svih bih tražila da me vole. Zvuci koji u mojoj verziji prate apoklipsu nisu zvuci uragana i eksplozija već zvuci jednog napornog glasa koji uporno govori: voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me. A pošto nezasitu mene niko ne bi mogao toliko da voli jer mi se apetiti kreću kordinatama je l' te crne rupe, ja bih te ljude progutala i sa svakim progutanim čovekom bih postajala veća, ali bi mi se i apetit širio.
Nastavila bih sa invazijom dalje, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me.
(Ali ljudi, vi stvarno ne znate koliko ja mnogo ljubavi utrošim na dnevnoj bazi, i ja se stvarno divim ljudima oko sebe. Da postoji neki ljubavni Irak nasilno bih upala u njega tražeći svoju naftu.)
Dakle, progutala bih zatim svoj grad, pa svoju zemlju, pa bih na čačkalicu nabadala i sve ostale zemlje i delove kontinenata, pa bih onda pojela celu Zemlju, pa Sunce, pa ostatak sunčevog sistema, i ne bih se zaustavila dok ne bih pojela ceo kosmos. Tada bi sve postalo jedna ogromna crna rupa i svuda bi odzvanjalao – voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me.
Tako nekako zamišljam smak sveta.
Voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, aaa voliii meeee, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me, voli me...

петак, 25. новембар 2011.

Sa druge strane vezanosti

Legneš u krevet i poželiš da ne ustaneš. A onda shvatiš da imaš kuče i da moraš.

Završiš šetnju i poželiš da se vratiš kući u krevet pa da opet nikad ne ustaneš ali te Ž (kao Život ili Žugić) pozove preko telefona, pita te da li dolaziš, kaže ti da zvučiš sranje, a ti kažeš – jeste sranje.

Pa onda kreneš ka Ž a sretneš R (kao URoš jedan koji predivno kotrlja R ili kao Radost.) Pa R i ti zajedno odete kod Ž. Pitate se šta ima.

- MaleR, kaže R
- Sranje, kaže S (sara ili sranje)
- Jedno za drugim, doda on

Sede u sobi tako Ž, R, i S i pričaju.

- Oćemo neko od nas da namlati brdo love pa da imamo veliku kuću i tu živimo. Ja dovedem svoje kuče.
- Ja ću svoje dete, kaže Ž
- Ja brata i sestru, kaže R
- I onda ono Živimo i Radimo kao do sad sve, ono, samo smo kao neka porodica... mada vodimo odvojene živote, i ne viđamo se... ali smo na istom mestu... pa kada nam se sloši dođemo ovako u jednu sobu, i ono... bleja.
- Aj
- Aj

Dogovor pao, možemo kućama. Ko zna kada ćemo se opet videti, ali valjda je veza ta koja se računa. A ona je neraskidiva, i aksiomski neobjašnjiva jer gde ste vi još videli Život bez Sranja i Radosti?

недеља, 30. октобар 2011.

Sa druge strane reflektora

Meni moja Jela postavila neka zanimljiva pitanja. Ja odgovorila, i to sledeće:

Na koji način mladi sebi mogu da otvore vrata pozorišnog sveta?
1) Mladi sami sebi mogu da otvore vrata pozorišta jedino ako si nabave dobar francuski ključ pa ih obiju u kasne sate, pokradu fundus i onda naprave predstavu na ulici. Za jednog dramaturga stvar je još teža, jer da bi uopšte pročitali njegov tekst mora da ima uz sebe reditelja koji bi stajao iza svega toga. A ukoliko je taj reditelj mlad, osim što će doći do jako lepe stvari, a to je zbližavanje umetnika u agoniji <3, ni njemu nisu mnogo bolje šanse, osim ukoliko na asistenturama (koje dramaturzi nemaju!) nisu uspeli da se jako dopadnu nekome da bi mu palo napamet tako čudna ideja – hm podržaću mladog čoveka!

Ako uzmemo uobzir manjak manevarskog prostora, da li uopšte postoji mesto gde mladi realizuju svoje ideje?
2) Pa zapravo, postoji sve za šta se mi (mladi) izborimo. I kad već moramo, da sve što radimo, radimo putem štapa i kanapa moćićemo i da smišljamo koncepte koji zahtevaju jednu osobu i jedan kvadratni metar. Naravno da poštujem pojam lične odgovornosti, i ličnog angažmana, ali kada se umetniku konstantno odvlači pažnja od njegovog primarnog posla stvari dakako postaju teže. I naravno da sam svesna golemog neiskustva i nepotpunosti kod mladih, ali kakve to veze ima sa tim što niko ne želi ni da vas sasluša? Ne slušanjem se prave isfrustrirani ljudi a to je najčešće uobražena obest spremna za tiraniju nove vrste čim se dokopa pozornice.


Da li možemo govoriti o novom srpskom teatru?
3) LOL. Ne možemo! Zbog svih gore navedenih uslova, a i pomalo zbog činjenice da sve što je novo pozorišni ljudi tumače kao – novo je sve što je strano, hajde da uzmemo stvari iz njihove prošlogodišnje sezone, možda će razlika u širini meridijana neutralisati tu činjenicu da recikliramo istrošen papir. (Što budimo realni ipak ima ekološku vrednost. Ne sprdam se sa ekologijom - ne želim da kažem da tekstovi prošlogodišnje sezone stranih autora ne valjaju, nego prosto, hajde ljudi prevršljajte malo po svom dvorištu.)

P.S. Čast izuzetcima koji su većinom neki super profesori sa fakutleta. (Ovo ne govorim jer neke od njih imam na fejsu za prijatelje!)

субота, 08. октобар 2011.

Sa druge strane visokih potpetica

Klap, klap. Tup zvuk se čuo praznom ulicom. Opalo lišće i rasuto kestenje. Klap, klap. Koraci konstantni ali nesigurni. Šetala sam kuče, umorna i raspala, baš smo se vraćali kući. Morala sam da bacim pogled u pravcu dolazećeg zvuka, da vidim ko stoji iza tih koraka, koga još ovaj jesenji ali topli dan nije iscrpeo nego ide naokolo i klapće potpeticama. Kakva je to žena? Okrećem glavu, crne kožne cipele, dvanaestica, gole noge jaki listovi, pomalo čudan nesiguran hod. Polako dižem pogled, očekujem da vidim kakvo platno uskoro, međutim njega nema, pred kraj nogu, u butine se urezuje kratak zeleni šorcić. Preko njega prelazi tkanina majice, stižem do lica. Horor. To nije nikakva žena. To je komšinica Mica. Učenica osmog dva. To je komšinica Mica, ona mala buckasta slatka, koja se stidela da ti na ulici kaže zdravo jer momentalno pocrveni. Mica, osmo dva, klapće u dvanaestici dok se klati i zabacuje kosu preko ramena. Uplašila sam se. Nisam smela da prođem pored nje. Okrenula sam se i fokusirala na Šerloka koji se zanimao njušenjem busena trave. Čekala sam da se klaparavi zvuci udalje, da znam da će ući u svoju kuću mnogo pre no što se ja zaputim tom istom ulicom. Posmatrala sam je dok se smanjivala hodajući niz ulicu. Mica, jebote, sa kesom iz butika obuće u kojoj verovatno stoje zapakovane old skul patike u kojima je došla u prodavnicu. Mica, ide ulicom na nogama tridesetogodišnje žene, zabacujući kosu, i više ne crveni, ne crveni dok se klati na visokim potpeticama. Ulazi u dvorište kuće iz koje se dugo nije čula vika brundavog pijanog glasa, ni piskavi glas majke koja ciči. Jebote, Mico, nije tata tuko mamu jer nije nosila dvanaestice nego zato što je pijana advokatska svinja a svet jedno zajebano prljavo đubrište. Jebote Mico ne penješ se štiklama na visine. Zajebi mobilne telefone sa kojih puštaš narodnjake u troli, i zvezde iz žute prežutele jebene štampe, zajebi bilborde i pregladnele manekenke, zajebi žene koje su tu da zadovolje muškarca, zajebi brižne majke koje trpe batine, zajebi proseravanja feministkinja koje ti ne dopuštaju da budeš slaba. Zajebi bre to Mico, budi šta hoćeš, budi i jaka i slaba, nađi muškarca ili nemoj, ali nemoj biti par nogu u kratkom šorcu na dvanaesticama, pa znam te jebote kada si išla u školu sa torbom težom od tebe.
Mico jebem mu, ko te tako nagrdi?

недеља, 18. септембар 2011.

Finale ili ti kraj

Ok, raduju se ljudi, ali je i tužno nekako. Sledeća je Olimpijada a tamo nas mukica nema. Čini mi se da su naši momci pucali na medalju umesto na OI (a nismo li svi mi?) pa ih je realnost malo našamarala dok je skromni Miljković danas držao mvp trofej zaboravivši da je izjavio da nam šesto mesto realno pripada.

Ne znamo da li su se Gali smorili jer ih je Cezar pokorio, ali su se pošteno borili. Ja sam se smorila jer moj tim uvek izgubi. Mada sam navijala za Gale zbog Žoakima(rekli su mi da ličimo), zato što je Francuski basket NBA za siromašne, i zato što trener Španaca ima mnogo glupu žabarsku frizuru.

Ibaka je postigao samo 4 poena, ali je svaka od njegovih 5 bandži bolela. Trojka Gasolovi+Navaro imali su dvocifreni učinak. Dakle isprangijali su svoje i u tome ih niko nije zaustavio. Ne znam zašto, ali onaj Navaro me nervira od davnina, ili previše liči na Teovickog, dok je Paki za razliku od ove dvojice nekako uspeo da me osvoji. Ne znam... Možda zbog onog surovog prikucavanja na parket koji je popio od Fernandeza pa je proradila ona ženska, dođi da te spasem i podignem sa tog poda, deformacija. Ali ako ga Eva nije spasila, vala ja neću sigurno.

Španci su zasluženo na tronu, kome od ostalih reprezentacija nije jasno šta sve treba da se uradi da bi ih svrgli neka pogleda seriju "Igra prestola", pa nek svo to klanje, prevare, ucene i seks sa kurvama primene na basket. Mada ne znam kako bi seks sa kurvama bio primenljiv, padaju mi napamet samo intimni odsnosi sa par sudijskih arbitara.

Over and out

StrajkAut

петак, 16. септембар 2011.

Uteha u Antićevim muževnim rukama

Devojke, niko ne zna kako je dvadesetdevetogodišnji Pero Antić, visok 2.10, prošao radare košarkaških agenata neprimećen, ali ako volite zatvorski tip muškarca neće proći i vaš radar.
Istina je da se čovek uplaši kada ga vidi u mraku, ali nema ničeg slađeg nego kada se okeše ko majmunče o španski obruč, pa još dvema ručicama zvekne o tablu.
Makedonci nisu imali šanse protiv braće Gasol i raspoloženog Navara. Šteta što i on ne spava sa otvorenim prozorom pa se ne ukoči k'o Tepić, ali šta je tu je.
Međutim, pored basketaške otkačene igre Makedonaca, Mekejleba čiji lukovi prebacuju po dvojicu igrača u isto vreme, Ilijevskeve meke ruke i slatkog lica, oni su za razliku od naših momaka igrali nekako - svim srcem.
Mekejleb je skakao za svaku loptu kao da ga je dojilo neko makedonsko devojče a ne da mu je mama bila basketašica koja je umrla kada mu je tata otišao u rat u Kongu, kako saznajemo od našeg komentatora čiji je optimizam na utakmici Srbija-Grčka bio toliki da ga predlažem za neku psihološku studiju. Ili mu je sat bio pokvaren ili je njegova percepcija vremena iskrivljena budući da je svakog časa očekivao da Neo malo skokne i zameni umornog M.T.-a na mestu pleja.
Sve u svemu, nadamo se da naši neće završiti baš na nesrećnom broju osam, i željno iščekujemo utakmicu u kojoj će se Makedonci boriti za bronzu.

Srbija:Rusija - Zakucavanje mozgova

Ma... Ko je još očekivao polu-finale? Za Makedoniju se nekako moglo predpostaviti. To je jedan ozbiljan tim sa tradicijom... nošenja žuto-crvenih dresova, a neka istraživanja pokazuju da žuta boja stimuliše procenat šuta, na primer.
U ostalom, evo, odbojkaši su prošli u polu - finale. Oni em nose još kraće šorceve, em imaju šansu da se okite nekom medaljom. Zašto bi meni jedan, ne znam, kako se zvaše, Starović bio manje draži od Savonovića? (Osim što Savanovića držim umesto svoje slike na profilu, tepam mu, i čvrsto verujem da on zna koliko je meni stalo do njega, on ne bi nikada više popio ni jednu onakvu bananu kao juče. ALi on to ne zna, i nije on kriv za to, nego ja, mogla sam da mu napišem pismo, ili nešto slično.)
I u životu ima puno razloga za slavlje, zato i jesam iskoristila priliku da malo više popijem sinoć, ne zbog košarke ponavljam još jednom, ni da bi izbrisala Kirlenkovo lepo lice iz sećanja, nego zato što se slavio rođendan druga jednog mog, što me je uvek birao za tim kada smo igrali basket još u osnovnoj. Ukica moj, naučio me o basketu sve što znam, i ovi da izgube na njegov rođendan. (Ako su mogli na Savanovićev doduše, nije baš lepo što se žalim.) ALi, ništa to nije pokvarilo slavlje, ne... Nismo dozvolili da nam činjenica da smo propustili tri prilike da povedemo išta znači, ni devet izgubljenih lopti, ni što pod košem hvatamo svaku treću, kada smo videli Romanu u publici, i srpsko devojče sa šajkačom na glavi shvatili smo da je srpska sloga zapravo ta koja je bitna. I da rusko-srpsko prijateljstvo ništa neće poremetiti, jer ako Kurir kaže da smo zajedno skandirali "Kosovo je Srbija", koga još briga za zakucavanje mozgova, pardon Mozgova.
I to što sam ja pevala mobilnom operateru, koji mi govori da nemam kredita na telefonu, "A i ti me izneveri, dunjo moja", to isto ima veze samo sa tim što volim tu pesmu a stiže jesen, i ništa više. Tako da eto. Prijatno neko veče. Nadamo se plasmanu za Olimpijadu. Zahvaljujem se takođe i mojim fb drugarima što su se sinoć suzdržali od komentara, i što poštujemo osećanja jedni drugih, mada se zbog ovoga realno niko nije potresao.

уторак, 13. септембар 2011.

Sa druge strane oskudacije

Počeo septembar, već je 13., đacima su odavno počele kontrolne vežbe, pa je i studentarija polako krenula da se sprema za novi semestar. I kako sam ja jedna iz tog dela populacije, setih se jedne starogratske, kaže "sve je manje kočijaša i osmeha mojih snaša", ali to nije bitan deo nego kada kaže "snašao se odmah nisam, buran život poče tad. Mnogo svega, malo para." E to – "Mnogo svega malo para, isti problem svaki dan."

Računica je vrlo prosta. Kako mine leto i ja ne mogu da ručavam kod kuće, i potrebne su mi kafe, i javni transport, i imam sve manje vremena, moj budžet srazmerno pada u finansijsku kriptodepresiju. Mladom čoveku se nikako ne isplati da pokušava da uradi bilo šta sa sopstvenim životom.
Te ja stavih prst na namršteno čelo, što se kaže, i smislih neki akcioni plan.

1) Ako ne jedete kod kuće, a niste doplatili bonove u menzi preporučuje se masno&jako. Dakle, burek-pizza (mada je najbolja u NS-u), pizza sa majonezom, ili pizza giros. To sve malo košta, posle toga vam se ne jede dva dana, i dostupno je u svakoj masnijoj pekari.

2) Ako niste stigli da izvadite markicu, a čuli ste da vrebaju ridže anderkaver feat komunalna murija, kada kupite kartu i otkucate je, pre nego što izađete vratite je u automat da drugi mogu da je koriste nakon vas.

3) Kafe. Skupljajte pod jedan plastične flaše. Ukoliko trenirate bejzbol uzmete bilo koju motku iz obližnjeg parka i vežbate udarce, udarajući flaše koje su lagane i ne mogu nikoga da ubiju za razliku od pravih. A pod dva, razmutite Nes u malo vode i mleka, i imate kafu za poneti.

4) Gde izaći? Standardna varijanta, park plus alkohol, koristite lepo vreme. Restrikcije posle deset ne važe ako imate torbu i malko namignete vamo-tamo nekom prodavcu.

5)

a)

Šta sa devojkom/dečkom? Vožnja tim istim GSP-om može biti vrlo prijatna uveče kada je praznjikavo, pod uslovom da su otvorili prozore da izluftiraju, ili su ovi novi sa klimom. Za tih skupih 50 kinti, imate da birate 'oćete li preko reke ili krug dvojke. Međutim, to nije sve. Postoje one fensi prodavnice čokolade (a verujte mi ko omiriše onu čokoladu otvore mu se svakavi apetiti), koje prodaju čokoladu od 40g za recimo 100 kinti. Ali su čokolade toliko dobre, da je meni moja žena kada je jela čokoladu sa đumbirom danas rekla – hajde ćuti, molim te, koncentrišem se. Znači ono idemo, trola, dobra spika, (izbegavajte tramvaje tamo ima dosta kloja), čokolada, i kao – e, ovde silazim, možemo kod mene skinula sam / skinuo sam dobar film sa torenta. (To je takođe besplatno.)

b) Evropsko prvenstvo u košarci. Vrhunski basket. Dalje neću ni da objašnjavam.

Eto, nadam se da sam pomogla. Pitanja i zahvalnice za ove genijalne ideje možete slati na ovajmejlneotvaram@gmail.com
Srdačno,

StrajkAut

недеља, 11. септембар 2011.

Srbija:Turska - Savanović Duško

Srčka i suze radosnice. Neću mnogo da serem, ova pobeda pripada isključivo našim momcima.

Neću mnogo da serem, ali Teovicki - !#%&//(()/%#" da ti #%&/)))&$%#"!#$%&/ onu )(&$""!"##$$%&# a onda "##$&/(&%$"!" nenormalnu "##$&/%$#", bre.

Šta je ono beše rekla moja kornjačica o hrabrosti, e pa potvrdio je u praksi. Bravo i za ostatak tima, bravo za prvo poluvreme i Teovickom, ali "#$&&/%$#"$%&//%$#""$$& onu nenormalnu.

Toliko od mene.

E da, prijateljski savet. Ne gledati basket na Adi. Desiće vam se da tetovirani likovu psuju Turcima majku ustašku-novopazarsku-romsku. Zato hajde u 18h ispred "Ruskog cara", na protest "Ne dam ulice". Ne damo ih takvima.

петак, 09. септембар 2011.

Srbija:Španija - easy like a sunday morning

Hm, da vidim šta sam radila od jutros. Ustala, malo sam opajala kuću, malo odgovorila na mejlove. Popila kafu, da. Malo se izležavala na kauču. Onako, malo se blesavila sa čkodeom. Baš je nešto pala konstatacija, zamisli gledaš meč Srbija:Španija, a nemaš koga da zagrliš. Hevi.

Postoji jedna mnogo lepa knjiga Momo Kapora, kao neka ilustrovana bajka na foru "Malog Princa". Zove se "Sanja". I bavi se Sanjom i njenom srodnom dušom koja je vara i svaki put kada je on prevari ona se smanji, na kraju se toliko smanjila da je on kao starac do kraja života išao poguren sa kucom gledajući u pod.

E sad, mene zanima, ko se našoj reprezentaciji jebe iza leđa pa su iz tekme u tekmu sve manji???

Razumem strategiju, štedimo se za Turke, ali Perovića po imenu Kosta, ću teško ikada moći da razumem na primer. Kao i celokupnu igru naših mladih nada.

Suđenje jeste bilo kurvinsko. Španci deluju na igru k'o sedativ na moju babu kad ga uzme na prazan stomak. Sve u svemu, celokupni doživljaj celog mog podneva svodi se na jednu pesmu:

"Easy like a Sunday morning".

Predlažem tu pesmu takođe za himnu španskog tima, te u usporenom snimku vidim kako Paol šutira sa trojke, loptu kako sporo ulazi u obruč i pesmu koja kaže "I wanna be free to know the things I do all right."

среда, 07. септембар 2011.

Srbija:Litvanija - Lepa košarka, lepi ljudi

Šta reći, a ne zaplakati?

Da boli, boli. Da su bili bolji, jesu.

Ko krene da krivi sudije, neka prethodno Teovickom objasni pojam lepog ponašanja, pojam suđenja domaćinu i neka mu još poruči da se protivničkom igraču pod košem ne skače na krkače. Ja zauzvrat obećavam da ga više neću pomenuti.

Jako mi je teško da pišem u ovom trenutku.

Naši su jednostavno pali, posrnuli. Ne razmišljaju o tome šta će ljudi da jedu kada proizvodi na akciji "napred Srbijo" ne budu na sniženju.

Francuzi nam nisu izgovor. One vlaške babe nas zeznule.

Sve pohvale Krletu, osim za slobodnjake.

Sve pohvale za celokupni litvanski tim. Lepa košarka, a lepi i ljudi bogami. Osim onog Jaskevičiusa, polu goblina polu mašine.
Ne znam šta više da kažem osim da cure treba da traže utehu u lepim zelenim očima što ih dresovi ističu. Eto jedne prednosti kad ste ženskog pola.

p.s.
Večeras me izbegavajte. Biću ekstremno nervozna. Da bih se smirila zamišljaću srednjevekovno mučilište, Šarenca i onu glavatu maskotu u lancima.

понедељак, 05. септембар 2011.

Srbija:Francuska - Ima dana kada ne znam šta da radim...

... Od basketa što mi daje bol,ja ga volim tako silno da umirem, ja ga volim, ali ne znam što.

E tako, kada smo ohladili glave slušajući ovu staru narodnu da rezimiramo:

1)Duško moj, srećan tebi rođendan! I nemoj ništa da se sekiraš, ti si jedna nindža kornjačica, ali si se malko umorio (od čuvanja Dirkenštajna), i sve ti opraštamo, da si ti meni živ i zdrav.

2) Da hoću da likujem nad Teovickovom igrom mogla bih, ali neću, jer nisam takav čo'ek. Niti je on Teovicki, za to mu fali ipak koji centimetar i nešto iskustva. Ok, moram da likujem i spomenem genijalnu poruku koju sam dobila za vreme tekme - Teo izbačen zbog penala, imamo šanse.

3) Takođe čvrsto verujem da je bila umešana neka Vudu magija. Ako je bilo koji Francuz posegao za svojim poreklom i rekao babi da baci kletvu znamo koju bi kletvu baba bacila - Dabog da ti se zamrzla slika a Šarenac ti prenosio utakmicu. (Da ne pominjemo kurve što su izlazile iz obruča.)

4) Jebiga, ko zna zašto je ovo dobro, na greškama se uči, sledeći put će da uđe i Krletu i Rašiću kad treba. Kešelju, svaka čas' a bogami i Markoviću, izgleda da nam je to strategija, Marković zbidži trojku, a Marijanović koji se osušio na onoj klupi zapeva - ko bi reko čuda da se dese...

5) Parkera ne volimo, ali da je bio upravu kada je popljuvao Fibu, tako mu bivše očajne domaćice, jeste. O čemu su oni razmišljali, verovatno nikome nikada neće biti jasno. Današnji rezultati grupe više nego jasno to potvrđuju.

6) Opet nisam bila u poziciji da šmekam likove, ali onaj Noa nije tako loš, kao neki čokoladni Gasol, ko voli taj tarzanski tip muškarca. I Batum se držao sve do onog zavoja.

Ne gubimo nadu, verujemo u naše momke, i sledeći put angažovaćemo i mi naše babe iz Vlaške oblasti da bace koju kletvicu.

Srdačno,
StrajAut




недеља, 04. септембар 2011.

Srbija:Nemačka - moje pesme, moji snovi

Nemačko - srpska ljubav traje još od kada je Novicki bio oduševljen publikom koja je njegovo srebro pozdravila vrlo srdačno. Ljubav se nastavlja, od ove tekme tek ćemo da ih volimo. Onako prijateljski. Čak ni Krle nije posegao za stolicom kada ga je Dirk nesportski faulirao, ali veliki su to dečaci a Dirk lepo vaspitan odma' je podigao ruku u vis.
Bila je prosto milina gledati naše momke kako održavaju stabilno vodstvo tokom celog meča. Nisam pažljivo pratila statistiku, pa sam htela da vam pričam trivije, ali me je opušteni Šarenac pretekao pa ste imali prilike da čujete ko se kupa sa kučetom, kako Novickom stoji kratka kosa, i zašto nije otišao u vojsku. (Mislim da mu to Nemci neće tako lako oprostiti, zato je više ovacija i dobio u Areni.)
Optužena sam bila za seksizam ovih dana, pa ovaj put neću igrače tretirati kao macane, mada svakako moramo pohvaliti šiške iskusnog šutera Štefana Hamana. (Ja komentarišem šiške, moja dva druga konstatuju da izgleda kao iskusni lik iz nemačkih filmova za odrasle - i ko je sad seksista pitam ja vas?)
Teško mi je da hvalim Teodosića. Nemoguće je izbeći broj njegovih skočim-sa-stolice-svaki-put-kad-šibne-loptu asistencija, i isti broj (9) uhvaćenih lopti. Ali taj čovek mora da shvati da ne može protiv Novickog da šutira za tri poena, i da može da gleda u nebesa koliko god hoće, to ne oporavlja moje istrošene nervne ćelije pa makar ga i tri puta onako us... prosrećilo mu se.
Zato ću onako vrlo ženski sa moje strane (i ne seksistički!) pohvaliti tatu Savanovića koji je, kako mi je ćerka jednog trenera nadasve zanimljive ličnosti (lol) ukazala, imao prelepe izjave u kojima je spominjao svoju ćerku i svoju ženu. Brilijantni Savanović, ili Kornjačica, kako mu tepam, osim što je naš najbolji šuter na ovom meču voli da citira Bukovskog te je jednom prilikom izjavio:

"Hrabrost je pitanje stila u momentima kada si potpuno nemoćan."

Danas je bilo daleko od toga. Ovo magično veče možemo zadovoljno završiti jednom simpatičnom pesmicom - http://www.youtube.com/watch?v=WZOBRbVCJL4 - koja kaže you hit me once i hit you back... Momci su ovom utakmicom pokazali da su spremni da idu do kraja, te ćemo nadamo se ovu pesmicu pevati i kada se budemo susreli sa Francuskom.

Do sledećeg čitanja vaša rodno-nekorektna

StrajkAut

петак, 02. септембар 2011.

Srbija:Izrael - Krletova stolica

Rendanje, mlevenje, seckanje, kidanje, pasiranje, žvakanje, preživanje - živaca. A nerviranje nas tek čeka. Međutim, šta bi u ovom trenutku rekla dr. Bejli. Lets get the bigger picture. Šta smo naučili?

1) Crnac na čijem dresu piše BLU, iako ima kretenske patike, nije vaš imaginarni prijatelj sa kartunnetvorka nego vaš vrlo realni neprijatelj koji je u prvoj četvrtini šutirao trojke preko 80%.

2) To što Mačvan igra za Makabi, ne znači da radi u Izraelskom ministarstvu unutrašnjih poslova. Ne može da igra sam.

3) Ako petnaest puta Izraelci naprave mis meč igrajući na sporost naših centara to znači da nije vreme da se ostali igrači uspavaju.

4) Kada Marković da presudnu trojku, nešto sa uređenjem univerzuma nije u redu.

5) Krstiću, aman, svi se sećamo tvoje stolice u utakmici protiv Grčke, ako ti šaban zavali lakat, zašto nasedaš? I čika Dudo, budite mudri deka, tražite tajm aut, vrlo je dirljivo što čuvate našeg hrabrog kapitena koji je stisao zube kada je bilo najteže, ali aman, pa Vi ste barem iskusan čovek.

6) Ko je tu kada zagusti, dragi nam ćale Savan, i ko? Kešelj. Neka se on i Marković cmaču na terenu kada ovaj padne, tako treba, samo da Marković prenosi loptu preko pola a Kešelj je sa trojke šalje u obruč.

7) U meču ovakve tenzije nisam primećivala fizičke atribute, strašni Elijahu (u svakom smislu) je bio neutralizovan.

Pobedi se u zube ne gleda. Momci mogu na zasluženi odmor.


четвртак, 01. септембар 2011.

Srbija:Letonija:Spejs džem

Još jedna utakmica u kojoj su naši momci elegantno otplesali svoj svemriski džem. Svako ko nakon ovog prvenstva ne skine taj crtani sa letećom legendom u glavnoj ulozi nije svim srcem u ovom prvenstvu. Naomi Klajn će da vam priča da je taj crtani jedna velika marketinška kampanja ali vi se ipak setite koliko vam je Duško Dugouško bio drag kada ste ga gledali u tom crtaću. Skoro pa kao danas Duško Savanović koji je pokazao šta zna.
Utakmica je počela nerealno dobro. Kole, koji je skoro naučio da zakucava, je shvatio da samo treba da se popne na prste i vine svoju ručicu prema košu i onome što ga gleda odozgo.
Letonci, to zlatno klasje i rudnik dobrih macana pravilnih crta lica su u jednom trenutku uspeli da se povrate (promašaj Krstića i nerezonska trojka Teodosića).Iako je Blums bio pritisnut lepi Ronald Freimanis (19 skokova i čak 8 uhvaćenih lopti) je nivo Letonske igre držao na solidnom nivou. Treba pohvaliti i Mejersa, ne toliko zbog igre koliko zbog tih lepih okica koje smo sa tugom ispratili na klupu kada je pre Stefana Markovića otišao na klupu zbog 5 ličnih grešaka. Međutim, naši se nisu dali, ni što se tiče razlike u poenima ni što se tiče macana. Rašić i Paunić, bili su melem za bolne oči. Rašić je lagodno pogađao trojke dok je Paunić završio utakmicu onim prelepim alley-oop-om na Teodosićevu asistenciju.

Lepa košarka sa svakog aspekta, još jednom bravo za mlado, sportsko zlatno klasje letonske reprezentacije.


среда, 31. август 2011.

Ljubi neprijatelja svoga kao sebe samog - EP apdejt

Što isto tako može da se tumači i kao - Parker (32 poena) leti po terenu treba ga upucati. Letonac Blums je takođe razvio svoje nežne pupoljke sa skorom od 32 postignuta poena međutim to nije bilo dovoljno. Uhvatila sam samo poslednju četvrtinu, pre toga sam se borila za kompjuter sa ženom koja je u jednakoj meri zacrtala da gleda "Seks i grad". Ok, serija je zabavna, ali Keri traži dečka celu jebenu seriju po 15 put na b92, a Parker i Blums rešetaju na EPu tek svake druge godine. Dobar basket, Letonci nam ozbiljno prete, trojke su sevale sa obe strane. Onlajn striming nije loš, od frajera sam slabo šta zapazila osim da je Noa tamnoputi Konan pod obručem. Ima neku slatku frizuricu. Šutira sa slobodnog k'o da se takmiči u bacanju kamenja u dalj na lokalnom seoskom takmičenju sa Obeliksom, ako mu nije neki pradeda zajedno su upali u kazan. Deset solidnih poena plus sedam uhvaćenih lopti za kvarcovanog Obeliksa.
Konačni rezultat 89 - 78.

Do sutra,

Strajkaut

Sa druge strane EP u košarci - androgeni ugao

Dragi moji, nabrojim vas na prste jedne ruke, čitaoci, dugo nisam pisala. Ali ovo EP u dragoj nam Litvaniji me inspiriše, što zbog toga što mu sigurno posvećujem par sati dnevno, što zbog toga što neki seksi macani pikaju dobar basket.
Sumnjam da će ovo ikoga zanimati, ali tako mi zapostavljenog bloga, dnevni izveštaji androgenog bića koje malo gleda akcije, malo kako sevaju bicepsi biće postavljani upravo na ovoj internet adresi.
Današnji dopronos biće skromno zagrevanje - što ne bi moglo da se kaže za Dudine momke koji su danas pokazali lepu uigranost.
Italijansko krilo Danilo Galinari je bilo solidno zaustavljeno. Ima bice, ima lice, bogami i sjajne prodore (ne tumačiti pogrešno) ali talentovani i dragi nam Bjelica svoju odbranu sprovodi do kraja.
Kešelju hvala za ona zakucavanja, Teo se opet malo igrao žmurke.
Što se Tepića tiče, bolje on da se razbudi pa Savanović i Rašić nego da ga pred kraj prvenstva drmamo električnim šokovima.
Ko bude gledao sledeću tekmu neka uživa i javi mi kakva je bila, mene čekaju žena i deca (keva i Šerlok), jedva sam dobila dozvolu da gledam našu reprezentaciju. Za kaznu ću verovatno morati da se našminkam pred izlazak.

Sportski pozdrav (lol).

Strajkaut

понедељак, 25. јул 2011.

Sa druge strane stanovanja

Skrovište. Skladište. Gomila stvari čija je jedina svrha, čini se, da skladište prašinu, i možda po koju uspomenu. Dom. Nemoguće ga je srediti. Previše smo živi da bi nam uspelo. Kosi krov našeg potkrovlja uvek prokišnjava, kada se zakrpi, voda ipak nađe put i prošara kosu tavanicu ljuštenjem farbe. Carstvo dlaka i prašine. Kao u Alisi u zemlju čuda, pas sedi u fotelji i gleda televizor, da je zainteresovaniji imao bi primat nad daljinskim upravljačem. Nemoguće je sastaviti listu svega što ne valja. Od fleka po zidovima, preko stvari koje ispadaju iz prepunih ormana u kojima nema mesta za sve nas, a ipak smo se utrpali, do bojlera koji radi na taktiku i prastarog ususivača čije je crveo prelepljeno izolir trakama. Oglodane su nam drške od fijoka, iz kaučeva vire sunđeri. Ne znam šta će mi čepovi nemačkih piva u čaši u kome još stoji i sušeno cveće. Šta će mi gomila papira po zidovima? Zašto tolerišem tolike paukove? Još uvek ne znam šta da radim sa starim plišanim igračkama, ni sa starim sveskama na tanke i debele linije. Primećujem da je kada naprsla i da je otkinut deo slavine. Činije za voće pune su makaza, olovaka, nekakvog kamenja i školjki. Grejalica u kuptalu je idalje na zidu iako nikada nije radila. Jedna kuhinjska komoda je prazna jer se nekom prilikom odvalila od zida pa su se sve šolje i čaše u njoj porazbijale. (Čuvam ostatke, kao nešto ću od njih jednom napraviti. Kada? Ne znam.)Prišrafili smo je za zid, ne čudeći se što se odvalila od zida. Trenutno u njoj stoji samo šećer u prahu i neki manastirski čaj. Nismo se čudili kada se komoda odvalila od zida, ali se čudimo svakog dana kako nam se krov ne sruši na glavu. Po podu se rastežu nekakvi kablići i kablovi. Parket se nekoliko puta dizao, pa je vraćen i ručno prilepljen nazad za pod. Tepihe smo odavno izbacili, to je čist luksuz. Zidovi su šareni ali premusavi. Vrata tapacirana ali izgrebana. I sve nekako ide jedno preko drugog. I knjige, i kuhinjski začini, i šerpe i lonci, i kutijice sa nakitom, odeća, kutija sa obućom. Nemoguće je znati gde šta stoji i kako se do nečega stiže. Ćase sa nekim sitnicama su na sve strane. Ne znam tačno šta će mi igla i konac, ja to ni ne umem da koristim, ili patrljak neke sveće, a ne smem da je bacim ne znam da li je sa neke svadbe, večernje službe ili parastosa. Da li će iko pročitati ovog Dostojevskog što se ugušio ispod tepiha prašine na najvišoj polici, ne računajući "Zločin i kaznu" i "Braću Karamazove"? Ili celog Kiša, Selimovića, Andrića, Foknera, Nušića, Čehova... 'Oće šipak. Al' neka ih, nek stoje, tu je još i gomila nekih slikara, oni se ne bune, ko je poslednji put takao onog bucmastog Boša u tvrdim koricama i belom omotu? Gde smo uopšte zaturili merdevine kojima bismo došli do njega?
Rekla bih da me haos iritira.
Rekla bih da domovi treba da budu uredni.
Rekla bih da prašina nije zdrava, a dlake još manje.
Ali čini mi se da smo previše živi da bi nam uspelo da napravimo neki red.

четвртак, 07. јул 2011.

Sa druge strane mazohizma

Dete, šta si ti, neki mazohista?, pita mene moja majka. Takvi ljudi to jednostavno ne razumeju. A ni ja ne razumem kako njoj nije jasno. Voziti bajs par kilometra uzbrdo po najgorem suncu, nema tu ničeg lošeg. Ima tu mazohizma, malo, priznajem. Nekada manijački vrtim one pedale, nekada se sasvim tiho i nečujno ponadam da će me nešto zgaziti. Dobijem taj poriv da se istrošim, da se oderem o neki beton, da čujem kako mi vazduh zuji pored ušiju. Da vrtim pedale, i vrtim, i vrtim. I da osećam kako mi kačket upija znoj, da slušam svoje disanje. Dubok udah koji podržava moj ritam. Da osetim volumen sopstvenih pluća, kapacitet, da vidim koliko ona to mogu. A znam da mogu. I kada me zaobiđe kamion i zapraši crnilom iz auspuha, ja ipak udahnem. Jer treba da se vrti. I kako samo prija kada se vrti. I koliko samo misli. Stežem drške, prstima blago tek dodirujem kočnice, u podsvesti su mi saobraćajna pravila, a u svesti... To samo tutnji. Misli, jedna za drugom. I sve mi je usput lepo. Sve mi je značajno. I lubenice koje prodaju pored puta za samo 25 dinara po kilu, i taj deo grada koji nije centar, koji je zapravo seoce pripojeno Beogradu, skupilo se pa čuči tu negde sa svojim drvenim tarabama, plastima sena, starim kolima, koja... To više nisu kola, iščupana su sedišta, porazbijana stakla, nema guma na točkovima, ostao je još samo volan i izgleda smešno, pod nekim starim orahom, kao kralj bez krune i prestola. I sve je to tako, nekako, značajno, a opet tu je taj neki mazohizam, kako kaže moja majka, ja sam po prirodi mračna osoba, i šta je to sa mnom. A ni ja ne znam šta je to sa mnom kada pedalam, ponekada sa željom da budem pregažena. Valjda sam ja jedna od tih ljudi što između tragedije i komedije uvek bira tragediju, a voli i komeduju, doduše, samo onu koja se sprda sa besmislom, pa se i tu nađe nešto tragično. Sočno tragično. Ne znam... Taj mazohizam, što kaže, valjda ja to generalno vezujem sa životom, jer kada se živi obično i boli. To je to pedalanje. Ili kao oni majstori pored kojih sam prošla, što su po istoj vrućini popravljali neku jahtu, a vode ni na vidiku. Znoj, trud, varnice. A mora ni na vidiku. Daleko je more. Ima još da se pedala. Daleko je moje more. Ja iza sebe slušam kamion na čijem je vrhu mali zvučnik i glas koji nudi otkup gvožda, otkup bakarnih žica, starih radijatora, starih tučanih kada, starih akumulatora. Kada bi krenuo za mnom, stigao bi do jednog staračkog doma gde ima desetina vreća starih kostiju, koje mu verovatno ne bi koristile. I izgubljene neke staračke oči koje pitaju ko me je sve pozdravio, i kažu, osećam da više nikome nisam bitna, a ja znam da u tome ima istine, a tu sam i da tu istinu opovrgnem. I dobro, možda ne samo zbog toga. Možda sam tu da ne bih bila kući. Jer je kući neki ustajao vazduh, i nešto me spušta, i često ne znam da li su ocu oči suzne od kašlja koji vuče nedeljama ili mu se opet plače. Ali to je valjda to, što boli kada se živi, jer je bilo kako drugačije besmisleno. Ili je sve besmisleno, ali ima neke lepote kada boli. Kažu da nije ni poenta da je more tako blizu, a eto, ja sam videla te majstore koji se tako puno trude da srede tu jahtu u sred nekog usijalog šumadijsko-beogradskog sela. I majka, zašto ja tebi sad sve ovo objašnjavam, ima li uopšte poente. Ne znam kada se vraćam, ne zanimaju me masnice na listovima, u povratku iz staračkog doma produžiću do jedne šume da malo čitam.
Da li si ti normalna, šta ćeš u šumi, dođi kući pa čitaj, kažeš mi. I stvarno je smešno, kako je samo uzaludno objasnjavati ti. Ja sam valjda od tih što vole da jurcaju, oblače se kao dečaci, jedu na silu da se hrana ne bi bacila, što najviše žele da nauče da ne pričaju kada ne treba, što znaju razliku između čitanja knjige u šumi i u sobi, i jeste, majka, izgleda da sam mazohista, taj tip, jedan od onih mračnih. Žurim majka, otac me ponovo tužno gleda a mene čekaju točkovi.

понедељак, 27. јун 2011.

Sa druge strane nekog drugog vremena

Vreme zauastavljam alkoholom. U koliko na taj neki specifičan način gledam na celu stvar sve je vrlo jednostavno, vreme određuju nekakve donesene odluke, mamurna ne odlučujem ništa, sve mi se nekako zamuti i zaliči na pokvarenu izbledelu filmsku traku koja se zaglavila.

Na ručku sam sa retkim još živim primercima ljudi koji su i dalje živi a preživeli silne neke ratove. Moj omiljeni par. Oni sa Konjarnika, pisala sam nekada o njima. Novica je na čelu stola mada ćuti. Rajna govori kelneru da se ona žrtvuje pa zbog muža ne jede luk i da će zato uzeti paradajz salatu, ali kada joj kelener donese salatu bez luka, ona ga vraća jer su sad u restoranu pa ne mora da se žrtvuje. Novica ćuti. Rajna još priča kako je svojoj čistačici naredila da kupi patike i za iste joj dala pare jer nije više mogla da je gleda u starim bušnim. Zaključujemo kako je darežljiva, iako je meni fascinantnija činjenica da je feudalizam još aktuelan. Novica ćuti. Rajna priča o tome kako je generalno duhovita i kako joj baš bude lepo kada ide na pijacu sa tom svojom čistačicom, pa kada sednu na kafu. Novica ćuti. Poželeo je u nekom trenutku da naruči nešto ali Rajna ipak najbolje zna da on voli teletinu sa kajmakom. Ona želi da se buni jer joj je jedan ćevap malo rešiji. Novica joj govori da to nije u redu. Ona je ljuta. Ne želi da ga uhvati za ruku. Novica opet ćuti. Rajna zatim ogovara vlasnicu restorana. Vlasnica restorana se pojavjluje, srdačno se pozdrave. Komplimenti kuće, komplimenti za kuću. Zatim tišina. Meni je muka. Mučna jedna tišina u svakom slučaju. Novica je pročistio grlo. Kao i uvek počeo je sa – znaš cale ima jedna pesma.... nepoznati partizanski autor, na sahrani druga... drug je poginuo... drug se borio za slobodu. Zatim kreće. Ravan ton, hrapav glas, iza debelih stakala oči cakle. Nije ni počeo a oči već cakle.

Ustajte drugovi mrtvi
Iz svoje postalje hladne,
Srbiji kao žrtve
prilaze hijene gladne.

Ja ga gledam. I slušam pesmu petnaesti hiljaditi put, i svaki put slušam pažljivo, i svaki put imam neki >>jebote, tada su se ljudi borili za nešto<< osećaj.

Čeljusti zjape njine
i dah im bliže stiže
pružaju gnusno šape
u crnom grabljivom stroju
a majka Srbija plače
i strepi za decu svoju.

Novica pravi dramsku pauzu. Rajna koluta očima.

Plače jer živi sinovi njeni
prezreše otaca mrtvih
(ovde Novica dodaje da se stih odnosi na četnike)
ponos, obraz i čast,
i borbu očajnu vode
za blago i za vlast.

Novici glas već ozbiljno podrhtava. Naočare magle. Kelner bi da priđe stolu sa mojom troduplom kafom u koju polažem nade, ali ne zna baš kako bi to izveo u tom trenutku. Dosta mu je bilo što za bilo koju porudžbinu ide duplo, Rajna se ne obazire previše na logički ishod svojih neizostavnih poveravanja osoblju restorana.

Dižite iz grobova
bezbrojene glave svoje
aveti crne se kupe
i oko Srbije stoje.

Novica je završio svoju pesmu. Mirniji je. Moram da priznam da mu to dođe kao "Oče naš" kada je izrecituje pre jela odnosno molitva nakon ručka, kada je izrecituje posle. Mada je meni zabranio da se krstim pred njim, a imam običaj to da radim pre jela. Neke stvari njemu nikada neće biti jasne, na primer – Ako Bog postoji, ko je stvorio Boga i moja omiljena – ako izračunamo koliko je samo ljudi umrlo u toku cele istorije i koliko će tek da ih umre do tog izmišljenog vaskrsenja, šta ja mislim gde će sve te duše da stanu tada, i kako će da izgledaju, kao neke mušice? Zato je njemu jako žao što su mene od malih nogu zatrovali tom religijom, i sad je već kasno. Jer njemu je komunizam došao prirodno i po opredeljenju, niko to njemu nije naturao, otac je zapravo bio seljak i generalno je jako malo pričao sa njim, njegovim sestrama i četvoricom braće.

Ja o njima ništa ne znam. Ja zapravo jako malo toga znam. Kada stignem kući bacam se u kreveti i puštam Ludog Konja, (http://www.youtube.com/watch?v=jDGw0MX0dJM) da malo odmorim mozak. Majka mi ulazi u sobu, gasi muziku. Nisam joj jasna. Sklapam oči. Sve mi idalje liči na izbledelu filmsku traku koja se zaglavila.

уторак, 24. мај 2011.

Sa druge strane zapitanosti

Raspravljajući o odnosu dramske umetnosti prema vremenu i drugim srodnim tačkama, izvesni Fridrih Hebel (čije sam ime uspela da permutujem od Gebela do Hegela, za koga nisam čula do pre neki dan) podseća na Kanta koji je, iz izreke starca koji je rekao da poetsko umenje sve od Homera dokazuje ljudsku nesposobnost za čisto razmišljanje, izveo da iz toga konsekventno proizilazi to da nam svet zamuckivanjem svoje šarolikosti dokazuje Božju nesposobnost Boga da drži monolog.

Dva ujutru je, zadivljena sam celokupnom tezom, i pitam se hoću li od te mentalne gimnastike imati 'leba da jedem i kako se to uklapa u moje jednostavne male snove o nekoj kamenoj kućici na moru koja uključuje magarca pod maslinjakom, miris čempresa i zrikavce.
Ili još bolje, kako se to uklapa u moju sadašnjost u kojoj me okružuju razne veštačke svetlosti, nežan džez bas sa zvučnika, zakopane brige, i kuče koje lovi bube u mojoj sobi koje zatim guta brzinom koja mu omugućava da se usresredi na neko novo zujanje.

Ne znam, stvarno, ne znam kako se sve to uklapa, ali verovatno postoji neka caka.

уторак, 17. мај 2011.

Sa druge strane pucanja i bola u predelu organa za reprodukciju

Drago mi je. Vrlo mi je drago što te boli kurac za sve, i što si tako opušten, i što ćeš celog svog života misliti samo na sebe i svoju ogromnu atrofiranu pozadinu. I što će te isto tako boleti taj isti polni organ, kada svojom atrofiranom guzicom budeš sedeo u gomili atrofiranih govana, koje si posejao okolo jer te je boleo kurac da sereš gde se to obično radi. Volela bih da kažem, to je lepo, i ne dotiče me jer nikako ne utiče na mene, ali će me taj famozni bol reprduktivnih organa saplesti svaki put kada budem htela da pustim korak ka bilo kom cilju, i kad budem pizdela na zemlji, neće mi biti jasno zašto taj bol nisi mogao da rešavaš jebući se u nekom ćošku nego si mene morao da jebeš u zdrav mozak preko daljinskog upravljača.
Sediš, češeš se po predelu prepuna, i drkaš kanale uz povremenu konstataciju – e baš me nešto boli kurac.
Znaš, ispreskakaću ja sva ta tvoja sranja, i jednog dana, moći ću da kažem boli me kurac što tebe boli kurac. Baš me onako odvaljuje, na skali od jedan do kaži osam, rećiću ti - teraj se u pizdu lepu materinu.
Samo, kada ti se nešto lepo bude desilo, ako do toga uopšte dođe jer je tvoja kurcobolja dugog veka i u poslednjem stadijumu metastaziranja, nadam se da nećeš pomisliti da se išta od toga desilo tvojom zaslugom.

среда, 04. мај 2011.

Sa druge strane musavog dana

Dođe to tako iznenada, pokvari se vreme, zahladni i posivi. I onda valjda kad nema tog sunca, i ti se nešto umusaviš. Eto, meni je danas, odjednom, samo postalo nešto teško. Šta mi je? Teško mi je.
Sve one uobičajne dnevne obaveze, utrke sa sekundarom, rasporedima i linijama gradskog transporta nešto otežaju. Podgoje se.
Poželela sam da odem u neki wc i da malo plačnem. Onako iz čista mira, terapijski. Ali ne mogu. To radim petkom.
Mogu da jedem u hodu, učim u troli, spavam na klupama, a ne mogu da zasuzim na raskršću, dve ulice pre ulaska u moju. Valjda mi se suzni fond nije napunio a banka mi ne daje odobrenje za kredit, ne izgledam joj pouzdano i nemam žirante.
E onda se Sara u meni podvoji. To mi se dešava nekada. I ova nezadovoljna Sara kaže ovoj u kontroli
– Je li, a zašto ti nas tako loše tretiraš? (Spremna je da započne kavgu, a tek su se jutarnji ratovi oko jurisdikcije nad buđenjem završili zadovoljavajućim primirjem.) Osili se, razmaženica i krene da tereti ovu u kontroli nezgodnim pitanjima.
- E, a kada ćemo da putujemo negde? Zašto mi nikada nismo bili u Parizu, razmišljaš li to o tome?
- E, a kada si me častila nečim lepim? Drveni prsten od 200 dinara se ne računa bezukusna škrta seljanko.
Sara u kontroli, naravno, kreće da smišlja plan.
- Hajde smiri se, napisaćemo pesmu, to ti uvek pomogne, govori joj.
Razmažena kučka je nasela, čak je i naziv smislila, ukrala sa jedne pesme, namršti se i zapisuje – "Youth knows no pain." Međutim, nema kompjuter, već blokče, u troli je zagušljivo a i trasa kojom putuju je tera na prozu, a to joj se ne piše. Eto, ni toliko joj nije omogućeno zarad njenog duševnog balansa.
Sara u kontroli, polako posustaje, gladna je, treba da šeta kuče, a to ni u ludilu ne sme da spomene ovoj drugoj. A i to vreme. Musavo je. Polako mu se prepušta, te se i kukanja ove druge utišava srazmerno.
Poslednji trzaj je bio očajnički sms prijatelju sa tekstom – "Napiši mi nešto lepo". Međutim, hladan dan se nije uvukao u kosti samo njoj. I to je nešto što obe razumeju. Samo eto, malo im se plače, samo malo, a ne mogu, nije petak.
Na kraju su, naravno, pristale na kompromis. Čudan je taj poriv za samo održanjem i strah od ponovnog padanja u depresiju.
Ova u kontroli je završila svoje dnevne obaveze, a evo, ova druga razmažena kuja, sada sedi, završava neku prozicu, ali i dalje pokušava da se izbori za pristojan fond časova posvećenog spavanju.
Međutim, obe se bespovogorno slažu, da dan sutra mora biti lepši, ako ništa, barem manje musav. A i petak je ionako za dva dana.

субота, 30. април 2011.

Sa druge strane glupog pitanja

Zašto tramvaji?
Ako bi čovek mogao da bira između trolejbusa, autobusa i tramvaja, njegov izbor će uvek biti tramvaj.
Duboko verujem u to, kao osoba koja se na poseban način srodila sa gradskim saobraćajnim prevozom i koja ima potrebu da proučava socio-gsp pojave, da bi 90 ispitanika rekla - tramvaj.
Dokaz su čak i beogradski beskućnici koji se najčešće mogu zateći, kako spavaju, upravo u tramvajima. Iako su ta sediša najneudobnija (većina trola ima tapacirana sedišta), iako na nekim linijama imamo prilično moderne autobuse, bilo je pokušaja i sa klimom, njih ipak ubedljivo najviše ima u tramvajima.
Postoje razne teorije. Tramvaj je jedno od prvih prevoznih sredstava, i ljudi možda i nisu toliko ludi za tehnologijom koliko to danas izgleda. Tramvaj ima neka čudna svetla, i sav nekako malko podseća na voz, a vozovi su romantični. Tramvaj ide po strogo određenim šinama. Tramvaj ljuljuška. U tramvaju su nekako vidni razmaci između sedišta i nema dva sedišta jedan do drugog. Sve su to moguće opcije i verovatno je ključ u svemu tome po malo, ali ja volim da verujem da je to zbog toga što tramvaj poseduje neku melodiju kretanja, kao neku pesmu. Tramvajska pesma uključuje ljuljuškanje, tonove kliženja kroz šine, kočenja, skretanja, i neizostavnog tramvajskog zvonceta. I mislim da to ljude smiruje, pošto, ne znam, mene dosta smiruje da pevušim neku pesmu dok hodam negde. Jer zapravo, kao kontrol-frik i potencijalni radoholičar, nekada smatram da je i hodanje od tačke A do tačke B, gubljenje vremena i da je greota samo hodati, a kada pevušim ne mislim o tome.
Mislim da je to fora i sa tramvajem. Magični tramvajski bit – čk, čk, čk, kš, kš, ciiijuuuu, čk, čk, rrmmmppp, rrrmmmppp (zvonce), tkl (otvaranje vrata), čk, čk, čk, kš, kš...

недеља, 24. април 2011.

Sa druge strane miksera ili prvi put sa majkom u kujni

Mamina pesma

Nije ovo prvi put
da ti pišem,
niti prvi da ćeš reći
bolje je ono što si napisala
tati,
ali moram da ti kažem,
ljudi su često gorki,
a ti si me naučila
da volim more.

I jeste,
ista sam tata,
lakše sa njim delim
čupavu kosu, teleći pogled
i depresiju,
nego entuzijazam oko nakita
sa tobom i sestrom,
i imam tremu kada sam
sa tobom u kuhinji,
mrzim mikser,
ali jesam ti zahvalna
jer sad umem da napravim sneg
od belanca.

I jesam isti tata,
ali sada ga bolje razumem,
tako je lako ali i kabasto
voleti te,
takvu,
slatku i na zrnu graška.


I lepo je,
mama,
jer voleti te
znači voleti
more, džez, i ljude,
a ljudi su često gorki.

петак, 22. април 2011.

Sa druge strane tezge ili prvi put sa ocem na pijac

Drugačije je to danas, moj Lazo. Ali treba i nama kolektivno jedna Marica, da nam da nade i snage za novo jutro, pa da i mi uhvatimo neke male ruke i odvedemo ih na jutarnje.
A drugačije je malo, čini mi se, moj Lazo. Nisu više ona vremena, ova su nešto mutnija. Kao da smo se nešto rasuli.
Odoh ti ja jutros sa ocem na pijac. A tamo nekako, lepo, šareno, živopisno. Bogati smo i kada smo najsiromašniji. I kada nam sve uzmu. Pratim ja onog mog oca, k'o ti onda svog, ali tvoj se kockao, moj je nekako, znaš, umetnik. Kada tvog uhvati želja za kockom, ovaj padne u depresiju. (Vidiš i tu kao da je nekako razlika, tvoj je makar nekako aktivno brljao, ovaj nešto voli pasivu, a nije jedini.) Nije ni moja majka baš k'o Marica, ali se trudi, evo sad je baš u kujni, secka nešto.
Natovarila se ja jutros, ponela šezdeset jaja, pa pratim oca, muvamo se među tezgama, a ja ko da ne nosim jaja, nego sveti gral, sve se nešto plašim da se ne polupaju. Moj mršavi otac, onako pogubljen k'o i ja, gleda u tezge pa u spisak, pa malo levo, pa malo desno, pa štrpne sa koje tezge, pita pošto, dok se konačno negde i ne zaustavi. Sudarimo se sa ljudima tu i tamo, al' tu ti je onaj pijačni bontnon, pa su ljudi navikli, to mu dođe nekako normalno. I ljudima smo bogati, Lazo, svi su nekako drugačiji. I slatke Cigančice sve šareno obučene, što prodaju farbe za jaja, i doterane bake u roze kostimima sa unukom, i žena sa trajnom što prodaje plastiku kod koje je otac pazario jedan onaj odčepljivač za lavabo, i mesar Šulc što ga oslovljava sa "Oče" dok gnječi neke svinjske iznutrice a priča nekako meko, vojvođanski, sav plav, lepo razvijen i uredan. I taj neki modni pijačni stil mi se dopada, svi su kežual i u trenerkama, samo poneka žena uz trenerku voli malo da stavi i jarki karmin ili naočare za sunce, zunzaraste sa po kojim cirkonom. Stariji ljudi obično stave neki kačket na glavu sa ravim delom koji štiti od sunca, nose cegere što su im žene uvalile, ali je unutra i po koje pivo da zaliju na klupici pre nego što odnesu meso koje u stanu čeka već spremljeni poh. Ili ih možda ne čeka niko. Možda će sami sebi naseckati luka, pojesti uz luk već pečeno meso od Šulca i dovršiti pivo uz prenos neke utakmice sa televizora. Svakavih nas je na pijaci pred praznik Lazare. Ali postoji taj identičan izraz lica koji nam je svima svojstven, kada nam uručuju kesu sa robom, a mi gledamo u to kilo jagoda, ili zelja, onako sa nekom slašću, i oči nam malo porastu, poradujemo se u toj mili sekundi i zamislimo to zelje u sarmici, a sarcmicu na stolu, a oko stola i na njemu porodica i kiselo mleko.
Čudno ti je to moj Lazo, tako bogati a na kraju ništa nemamo. Ni budućnost mi nije nešto izvesna, u tom trenutku pratim oca i gledam samo da ne polupam jaja. Ne znam Lazo, kako bih zaključila ovo pisanije, ali ću ti pisati ponovno, samo se nadam da neće biti prvi put sama preko granice, trudimo se Lazo, ne znam šta bih ti rekla, osim, daće Bog sve će to narod pozlatiti...

среда, 13. април 2011.

Sa druge strane mira ili doručak pre početka kraja

Kada nam se sve ovo završi, vodimo se na doručak.
Na neko lepo mesto. Pastelnih tonova i meke muzike.
Gde ćemo piti blage kafe koje miluju kapke, i primetiti detalje na tapetama, stolicama i podu lokala. Kao onda u Poljskoj, sa drvenim leptirima i raspevanom baštom.
Gde ćemo se diviti kašičici i mirisu omleta.
Gde ćemo praviti kule od kockica šećera.
Gde ćemo biti bez šminke a u boji.

Odvešćemo se na doručak, u jutro pred sutra.
Da, kao i uvek, nalazimo se u petanest minuta do početka kraja sveta.
Na staroj raskrsnici. Na putu u sumrak.

недеља, 10. април 2011.

Sa druge strane gorčine ili malo zrno Sofije K

Sofija je bila dražesno, ljubopitljivo dete, premda je u mladosti najčešće nailazila samo na poteškoće.
Sofija K nije znala ko su joj roditelji.
Sofija je lutala ulicama hvatajući prolaznike za ruku.
Prolaznici su se ljubazno osmehivali. Po neko joj se i divio.
Sofiju nikon nikada nije odveo kući za stalno.
Sofija K nije uočavala svoje, izgleda, tako nepremostive mane.
Sofija se uvek snalazila. O njoj niko nije ni trebalo da se brine.
Sofija K vrlo je dobro uočavala stvari.
Sofija K je uvek dobro videla. Kroz tebe, kroz mene.
Sofija je želela da se smeje. Sofija je želela da grli jako. Sofija je želela da peva, da igra, da skače sa tramboline u nebesa.
Ali Sofija K je uvek dobro videla – kroz tebe, kroz mene.
Sofija je gajila jedno malo crno zrno u dnu srca. Olovno, teško.
Sofija se ipak smejala.
Sofija je bila jaka. Teško olovno zrno, nosila je u tišini.
Sofija K je vremenom zavolela tišinu.

уторак, 22. март 2011.

Sa druge strane realnosti

Lep prolećni dan, sunce je već počelo da gubi borbu sa oblacima ali je nebo i dalje bilo nekako optimistično plavo, sa pokojim sivim oblakom. Zapravo krajnje nerealan prizor, i kiša će i neće kiša. Šetam Šerlokove plave oči kroz kraj, i svuda oko sebe čujem udaljenu dečiju graju a od dece ni traga ni glasa. Po koja svraka mi bezobrazno preleti tik iznad glave, ili se mačka protegne preko ulice pa se lenjo sakrije iza gume od kola.
Prolazim pored jedne stare nikada izgrađene zgrade kojoj se može prebrojati jedna po jedna cigla i betonski blok. Prozori bez stakla i krovne grede bez krova. Ispred gradilišta, kao iz nekog filma, otvoreni bačeni dečiji kišobran svih duginih poja, ali je baš crvena usmerena ka gomili cigala iza koga divlja neko zeleno žbunje.
Prvo sam naletela na Darinku. Mršava plava žena, večito slepljene ofucane kose, verovatno ne nosi to ime, ja sam joj ga dala. Morala sam je nekako nazvati. Nju često srećem, ona se svakodnevno unezvereno kreće po kraju, večito u nekom strahu, grčevito držeći se za jaknu čije bi krajeve čvrsto stezala jedan preko drugog. Uvek je razgovarala sama sa sobom, uvek se nekome objašanjvala. Često je parče plastike, koje je možda zaista bila kartica, uguravala u halo govornicu i tada bi plačno molila glas (koga možda i nije bilo) sa druge strane žice da je sasluša i da je shvati. Sumnjičavo me je pogledala krupnim vodenim očima, zatim mi je okrenula leđa ubrzavši hod. Šerlok je poželeo da je njušne ali ga Darinka nije konstatovala.
Nekoliko ulica dalje, srela sam "Oca i sina" kako volim da ih zovem. Pogledala sam na sat i shvatila da zapravo i jeste vreme za njihovu šetnju. Njihov svakodnevni ritual podsećao me je pomalo na jednu od mogućih verzija Lakija i Pocoa iz Beketove drame, moram priznati. Stariji čovek od pedest godina uvek je išao ispred svog oca, zakržljalog sitnog povijenog starca koji ga je pratio. Sin je zamišljeno hodao pravo uvek sa nekim cegerom u ruci i kišobranom a za njim je otac duboko disao oslanjajući se na štap. I tako svakog dana, a mogu se kladiti da je meni koliko i njima jednako bilo poznato kuda idu. Neverovatan prizor. Hodaju u tišini. Sin pa otac. Sin se mršti, grub je, korača beskompromisno, otac povijeno prati, ćuti, ne staje.
Kada smo stigli do malog maksija ispred vrata, gde na gajbama obično sede sredovečni bradati muškarci i njihovi pivski stomaci, kod ulaza je stajao samo Boki ispijajući svoje pivo. Boki ne stari. Ja ne znam, niti ću ikada znati koliko on ima godina. Kada sam bila u osnovnoj igrao je sa nama fudbal iako smo mi znali da je on odavno završio školu i da je stariji od nas. Ja sam treća godina fakulteta, Boki i dalje igra fudbal sa klincima, i dalje ima krupne kestenjaste oči i ni jednu boru više nego što je imao pre. Uvek se veselo pozdravimo, mahnemo jedno drugom preko ulice ili on pomazi Šekija. Danas je nategnuo svoju flašu, kosa kao da mu je bila mokra i namerno raščupana. Kada sam se približila sa Šerlokom izustio je "Zdravo", jednako veselo kao i uvek, ali je izgledalo kao da mu je trebalo pola veka da skupi snage da ga izgovori. Oči su mu bile crvene. Izgledalo je kao da je plakao.
Tek me je par lutalica koji je kidisao na nas prenuo iz psihodelične atmosfere Alisine rupe u koju kao da sam upala kada sam prošla pored onog bačenog kišobrana. Prošla sam kroz igralište na kome su bila rastrčana deca, zatim i kroz bele zgrade, a na kraju i kroz svoju ulicu pored par ministarskih kuća sa obezbeđenjem.
Čekala sam da Šerlok zapiša ministarsku ogradu, i shvatila da su mi zapravo oni ljudi mnogo realniji nego bilo šta što sam videla tog dana.

петак, 18. март 2011.

Sa druge strane straha

Često sanjam sebe
kako stojim
na ostrvu Elis.
Godina je 1924,
udišem vazduh
koji miriše na
tišinu između dve katastrofe.
Čvrsto stežem mali četvrtasti kofer,
i dok "Sloboda osvetljava svet",
ja ne mogu da ne mislim
na bakin porculanski čajnik
sa slikom nekog Obrenovića,
u dnu kofera bačenog na gomilu,
zajedno sa ostalim teretom,
emigranata saputnika
sapatnika.

Stežem kofer,
i plašim se.
Da će me odbiti,
da će me primiti,
da sam želeći više
došla nigde,
da sam zaboravila
da je sve što smo nekada hteli,
bilo da se nađemo u šumi
i beremo savršeno pravilne
šišarke.

Plašim se da želim više,
plašim se da ću jednog dana
pristajati i na sramno manje,
plašim se da ću jednog dana
priznati da realnost postoji,
i pokloniti se njenim banalnostima,
plašim se da ću jednog dana poverovati
da miris moje olistale lipe u proleće
i dedina povijena leđa dok okopava kane,
nikada nisu ni bila.

Plašim se da ću poverovati proleću,
plašim se da ću odustati,
plašim se da neću odustati,
kada bude trebalo.

Plašim se.

A sve što smo nekada hteli,
bilo je da se nađemo u šumi,
i da beremo savršeno pravilne
šišarke.

недеља, 06. март 2011.

Sa druge strane olakšanja

Plavi poster velikog formata ponosno je okačila na vrata svoje sobe. Magličasto plava pozadina, na njemu plavokosi Legolas, sa plavim očima u sivkasto plavom oklopu u kome su mu ramena izgledala velika i snažna. Iza leđa mu je štrčao luk, mada je bila više nego poznata činjenica da mu je za savladavanje jednog džinovskog slona trebalo samo malo spretnosti i svega par strela. Zatim bi se lagano spustio niz surlu posrnule životnje. I nije bilo bitno šta Gimli kaže, svi mi znamo da se slon sa celom posadom ne računa kao jedan ubijeni neprijatelj.

Međutim, bila je potrebna omanja svađa ili osrednja provokacija da njena mlađa sestra krvnički pocepa poster baš po sredini Legolasove lepe face i da na unutrašnjoj strani vrata ostanu samo plavičasti papirnati dronjci. Tri puta je kačila isti poster, sva tri put bio je krvnički strgnut sa vrata, i svaka tri puta ona je klečala pored papira kao da su posmrtni ostatci i plakala, onako kako ni jedan vilenjak nikada ne bi.

Na taj poster nije pomislila godinama, više od decenije zapravo. Stajala je ispred ogledala mokrog tek umivenog lica. Zbog razmazane maskare, na bledilu kože, pomislila je da te oči i nisu njene. Voda se još uvek cedila kapljući sa nosa.
Sestra je se prvi put uplašila to veče. Iz dnevne sobe je i dalje dopirao majčin glas koji je spominjao nešto u kontektstu strogog osuđivanja nasilja, mada ju je brzo nadglasao sportski teniski komentator, a ona je gledala u svoje šake i kao da je ponovo vraćala taj osećaj u rukama kada ju je stegla za ramena i prikucala uz ormar tako da je ovoj odmah nestao osmeh sa lica.
Jedan mali stisak od one vrste u kojoj kao da su se sav bes, snaga i gnev krvotokom i nervnim sistemom sjurili do dlanova koji stežu.
Ne. Ne. Naravno da je prenaglila, i naravno da to sebi više nikada ne sme dopustiti.
Obrisala je lice peškirom koji je stajao okačen pored lavaboa, udahnula je miris omekšivača. Naravno da nasilje nije rešenje. Prekrivajući usta peškirom u odrazu ogledala videla je i dalje samo svoje oči, crne kolutove razmazane šminke i neuredno počupane obrve. Kada je peškir sklonila i sa donjeg dela lica pomolio se jedan iznenađujući osmeh. Ne ideja za pesmu koju će da pusti kada bude grlila jastuk dok se bude čudila iznova razdrljanom posteru i usput pokušavala da ujednači udisaje tako da niko u stanu ne može da čuje da tiho slini.
Neočekivani osmeh i sećanje na Legolasa.

"A jeste onom Legolasu lako da obori celog slona, onako vižljastom i plavom, šta bi radio da k'o Gimli maše maljem. Oboreni slon definitivno treba da se računa kao jedan, bez obzira na posadu.", bila je poslednja stvar koju je pomislila nakon što je izašla iz kupatila i prepustila se glasovima dve histerične žene i hrkanju sedokosog oca koji je bio sprčen na preostalom delu kauča.

субота, 26. фебруар 2011.

Sa druge strane malenkosti

Rastežeš se. Svaki dan, k'o neko testo. I trebalo bi da si svuda, stalno. Pa umesto kvasca, da bi narastao, piješ kafu, mnogo kafe, pa pređeš na energetske bombone jer imaju kofeina i vitamina, pa usput popiješ i tri crna čaja. I jedeš u hodu, i ne nosiš kišobran kada napolju pljušti. Tako su te učili, od toga se raste. Pa da bi testo onako lepo nabubrelo potrebno je i malo vazduha, i onda krećeš da pričaš, da pričaš dok ne promukneš. Preko telefona, na poslu, na fakultetu, u prevozu, u prolazu. I čini ti se - rasteš.


A onda te pojedu.



Večeras sam slučajno postala vrlo mala.
Rastegnuta, više kao neka žvaka a ne testo, skljokala sam se na jedan poseban kauč. Mišji kauč. Da malo predahnem.
Sasvim slučajno, čaša mleka i vanilice.
Sasvim slučajno, radio 202 noćni program subota na nedelju, "Jazz od ponoći do četiri".
Sasvim slučajno - magija.
Smanjila sam se tako da sam postala mala malecna.
Kao mrva vanilice na rubu čaše.

Mala u prirodnoj veličini.

четвртак, 13. јануар 2011.

Sa druge strane kršenja reda i mira

Jedno sasvim normalno veče. U stvari, jedno sasvim normalno veče na Dedinju. Taj kraj... Ja ne znam kako sam do svoje dvaes' i neke izdržala u njemu. Da nisam socijalno osvešćena pa i da kažeš, ali ovako... Ona moja Maja, ta veli, svaki put kad pičkaram plavuše od 18 leta u džipovima, da se ne gordim, da ne gajim zavist u srcu. Eto ona je na primer hrišćanka, ona ne zavidi, nema problem što su joj roditelji pošteni ljudi a nikada nije imala džip, trospratnu kuću, bazen i obezbeđenje. Dobro, to je zato što ima kuću na Durmitoru, i zato što studira arhitekturu, a mislim to je za pičke, lako je njoj da se kurči, da je na FDU pevala bi drugu pesmu.
I pazi sad, ja i moj drugar, bili na nekoj svirci, popili smo vrlo malo, možda po litar piva. I idemo kroz taj naš lepi kraj. Prisećamo se detinjstva. Kako su deca ubijenih roditelja u mafijaškim okršajima poklanjala učiteljicama parfeme za osmi mart, kako su Ukiju pretili noževima, mene tukli tu i tamo, a onda su drugim devojčicama porasle sise a ja sam bila daskara pa me više nisu dirali... Razne neke stvari, zaista. Kako ne biti pisac u tom okruženju? I ja sad, prvi put izađem u kraj. Klošarenja i basketi u osnovnoj školi se ne računaju. Nakon svirke prošetali malo naokolo, neki će znati na šta mislim, od puštanja mačora, pa nadalje... Otišli u jebeni "Maksi", i kupili neku čokoladu jer se meni prijelo. Izašli napolje a na parkingu ostavljena kolica. E neka mi je Mišković nešto ostavio, makar za pretrpljeni bol što nema više C marketa, i što sad govorim hvala na kasi a ne C market. I naravno, ja sednem u kolica a moj drug krene da me gura. Dva ujtru je, na prakingu je savršeno ispravno volzilo na četiri točka, svi bi isto postupili. I krenemo mi ka mojoj kući, međutim ima nekih stepenica, pa da mi ne ispomera sve pršljenove, krenusmo okolo. A tamo, okolo, iako me Uki upozorio, patrola čuva nekog drkadžiju, u nekoj nadrkanoj vili sa nekim nadrkanim velikim crnim kučetom, koje se drka na moje socijalno ugroženo kuče. I baš u tom trenutku ispred te kuće neki ćelavi baja ulazi u zatamnjena kola i pali, i panduri stadoše ispre nas. Ja kuliram, žvaćem čokoladu, kad meni pandur: "Molim Vas, izađite iz kolica." Jao kad se nisam ugušila od smeha, još mi u onako sprčenoj pozi dijafragma bila u čudnom položaju, pa se preturila iz onih kolica, budi Bog s nama. Uzeše nam lične karte, ovaj nadrkaniji nas proverava, kaže da će da zove patrolu, da nas vodi u stanicu. Ja reko da popričam sa komšijom. Krenem nešto da nas vadim, te ajde bre šetam kera ovde svaki dan ni da se javite, te ja student, te zar te nije sramota da hapsiš ljude zbog prekomerne brzine u kolicima iz maksija, te socijalna pravda (tu me je izgubio) i onda mu ja kažem da je smarač, ne znam tačno zašto, došlo mi, i tu su pregovori definitvno prsli. I sad mi tu kao blejimo čekamo patrolu. Uki već zove svoje da nas vade iz stanice. Moji spavaju, pa da ih ne budimo. I ja reko, jao sad će Uki tvoj ćale da mi održi jednu onako, dobru crnogorsku lekciju. I tu murkan kao, a Crnogorac, je li? Veli, ajde kao vratite kolica pa da vam vratimo dokumenta, i mi učinismo kako nam je zapoveđeno. I eto, crnogorske veze me spasile od prijave zvog navodne "krađe" kolica iz maksija, mesto bre da me potapšu po ramenu što se borim protiv monopolizma i drugih socjalnih nepravdi, čak i u alkoholisanom stanu. Komšinici su nož u leđa zaboli. A jedan je čak posle kada smo se već šalili zbog svega, i kada je skinuo kapu, pokazao bele neke zube i bio je malo sladak. Rastasmo se, oni mi rekli da im donesem kolače i da budu slatki, a ja rekla biće ko kolega. Iz susedne buržujske gajbe trešti "Samo pijan mogu da prebolim, ove noći teške i sudbinu zlu..." Sve se nekako pogodilo. Baš neko lepo veče bilo. I sad nešto razmišljam, i treba mi neki zaključak da privedem veče kraju i legnem da spavam. I sve što imam da kažem je Srbija. Poštene građane privode dok se u nemaštini voze u kocima iz maksija, dok buržuje i lopve čuvaju patrole, ali sve to može da sredi neko crnogorsko poznanstvo, i nedoslednost boraca protiv sistema koji nije otišla u stanicu nego je vraćala kolica jer mora da piše rad iz "Kopirajtinga" i da mesi kolače za macu u plavom, dok će njena kuca da mu zapišava zadnju gumu. Sve je to zapravo ravnoteža univerzumskih razmera u malom.