петак, 24. децембар 2010.

Sa druge strane flafilogije

Opšte je poznata činjenica, odnosno stav ljudi iz sveta filma da je u filmu "Grozan ja", izgovorena najbitnija i najsavršenija replika u istoriji kinematografije - "It's so fluffy, I'm gonna die!". Ko još nije čuo za to, neka mi veruje na reč, tako mi filmskih teoretičara Vejčela Linzija, Dilak i Delik. (Neko od ovih ljudi je žena, pokušaj da se to utvrdi u stanu dramaturškinje Maje Todorović doveo je do agona joneskovskih razmera. A Život se ironično smejao paru Dilak-Delik kao i onog dana kada je kreirao Crnjanskog tako da ne zna da kaže r.) Ali ništa od toga nema veze sa flafilogijom, ovo je samo uvod.
Dakle, flafilogija je nauka koja proučava pojavu flafi objekata odnosno stvari, životinja ili ljudi koji predstavljaju izvor flafastičnosti, koji je ujedino ključ pomoću koga ljudi mogu lakše da vole druge ljude, što znamo nikada nije lak zadatak.
Definiciju flafilogije objasnićemo sledećim primerom. Moje kuče (a sam Bog zna koliko sam ljudima dojadila pričom i pisanjem o njemu) je moj flafi objekat odnosno izvor flafastičnosti (fluffy source u slobodnom prevodu na egleski jezik). On je flafastičan ne samo što je premekan, beo, ima uši čije savršenstvo dokazuje postojanje Boga, smešno vrka buljom dok hoda, i još smešnije izbacuje jezik sa strane dok zapišava po kraju, nego zato što svim tim stvarima on uspe da otključa nešto u meni. I nekako, kada shvatim koliko volim njega, samo zato što poseduje gore navedene osobine, pomislim kako bih možda mogla i ljude da volim. Otključa neki osećaj optimizma, i ja pomislim neku tako čudnu stvar.
Naravno, podrazumeva se da to ne moraju da budu samo kučići, već i druge životinje, od mačaka do veverica, plišanih jednoroga, ponekada čak i nekih ljudi. (Moja sestra na primer ima flafi obraze, mada je previše razmažena da bi zračila flafastičnošću.) Ja mislim da je čak i moja puštena kosa nesvesno flafi objekat. Kada moja drugarica Tamara, uzme kosu u moje ruke, kreće da je gnjavi i govori izuzetno dubokim kretenskim glasom poput Big Mazija. Ono što buni je što pored ovakvih manifestacija, njen duh ipak ostaje zatvoren a pojam "osećajnost" nepoznat. Ko zna, možda će i do nje dopreti flafastičnost na neki drugi način, pa sledeći put kada prijatelj bude krenuo da nam se ispoveda, neće reći "Šta je opet te je ostavila riba", ne sačekavši kraj ispovesti koji potvrđuje da ga je riba zapravo zaista ostavila. Nikada se ne zna, čudni su putevi flafastičnosti.
Nadam se da vam je pojam flafilogije postao malo bliži, i takođe molim cinike, kakav bi na primer bio izvesni Vuk Bošković da flafilogiju ne pogane izokretanjem i njenim stavljanjem u seksualni kontekst. I da, kada ovo pročitaju, ne bace hejt, već zagrle nešto flafi i okrenu se optimizmu.

Do sledećeg čitanja, think fluffy and chilex,
flafastično Vaša
StrajkAut

четвртак, 16. децембар 2010.

Sa druge strane insistiranja

Ove godine insistiram.
Insisitiram da okitimo jelku.
Ne zanima me što će je možda kuče oboriti.
Neće me mrzeti da je dižem i sastavljam.
Ne zanima me što nam je stan mali,
ne zanima me što će se u žurbi teže dolaziti do kupatila.
Insistiram. Okitiću Božićnu jelku.
Okitiću je zato što sam preživela.
Zato što moram, zato što mi je potrebno,
zato što ne znam da li ću vam ikada oprostiti, i ne znam da li ću vas ikada voleti kao nekada.
Sećate se, kada sam vam za Božić poklanjala pesme, kako je u njima pisalo da ste vi ti,
ti oblaci, ta spasilačka mreža,
a mreža je bila bušna i oblaci tmurni.
Ne znam za vas, ali ja sam preživela oluju.
I ja insistiram da okitim Božićnu jelku.
Kako je bilo divno, nekada, to ushićenje i naši dečji povici: "Jelka je stigla."
Mirisaće i biće nam lepo, posle ćemo je ugostiti u našem dvorištu.
Nekada je postojalo naše dvorište i naši nedeljni ručkovi.
Buljila bih u tu jelku satima i zamišljala da u njoj žive mali zeleni ljudi, da imaju čitav jedan njihov svet, da skaču sa kugle na kuglu, da se spuštaju niz ukrasne trake, da se jure, da se raduju.
U svašta sam verovala kada sam bila mala, i tako bih rado verovala opet.
Preživela sam i insistiram.
Ove godine kitimo Božićnu jelku.

петак, 03. децембар 2010.

Sa druge strane inspiracije

Neki veruju u Božanska proviđenja, mitska bića, raznorazna prosvetljenja. I sve je to možda istina, ali meni je inspiracija trenutak kada vam se tako nekako izukrštaju linije u jednoj tački uzadaha, pa vas nešto spuca i sve je odjednom drugačije. I jeste, sve to ima veze za Silom Odozgo, nju ne poričem, ali mnogo je i u nama samima, jer pre svega, potrebno je da se čovek zaljubi. Zaljubljivanje može da bude po izboru. Možete se zaljubiti u dobru predstavu, knjigu, film, ili ipak u stvarnu osobu. Caka je doduše u tome što dobra knjiga ostaje dobra i kada zaljubljenost prođe, a "realna" slika osobe u koju ste se zaljubili preraste u kadrove horor filma nemačkog ekspresionizma. Međutim, stvar je još i u tome što će zaljubljenost u neku osobu mnogo bolje da vas vozi od zaljubljenosti u cd na kome je film ili sećanje na predstavu koje će da izbledi. Što kažu, mač sa tri oštrice. Dobro, zaljubljivanje je prvi korak, jer kada se zaljubite u nešto od datih opcija često vidite neki čudan smisao u stvarima i radost u najmanjoj sitnici. Drugi korak je dati inspiraciji prostora da se razvije, da zaživi, ne uplaštiti se. Jer inspiracija kao i zaljubljivanje nekada umeju biti strašno opasna stvar. Tu se dolazi do ključnog momenata, odnosno vere u sebe, mada sve to nekako povlači jedno drugo. Inspiracija je na primer kada šetam kuče i u isto vreme osluškujem i gledam unapred ima li traga od lutalica, merim dužinu povoca i njegovu udaljenost od đubreta koje bi kuče pokušalo da pojede, smišljam post na novom blogu i konstatujem kako je lepa i čudna magla koja se spustila na ulicu. I onda malo budem i ponosna na sebe jer radim sve te stvari u isto vreme. Inspiracija je i kada pomisliš da ipak možeš i umeš i znaš, pa makar ti to dokazivale neke sasvim glupe i nebitne stvari.
A sa druge strane te inspiracije je sve ono što ostane kada se ta magla razbeži. Ali ne, neću o tome. Tek sam uzletela...