среда, 17. новембар 2010.

sa druge strane panike

to je onda kada ti postanu kristalno jasne apsolutno očigledne stvari kao ta da si na primer treća godina studija i nemaš veze sa životom nemaš veze a vreme leti i proleće i preleće i odleće i sve istinite jebene otrcane fraze a ti ne znaš ni šta ni gde ni kako i odjednom su ti jasne očigledne stvari pa se malo bolje pogledaš pa kreneš da usisavaš sobu pereš sudove sređuješ orman jer te nešto steže i želiš da se umoriš pa da ne misliš pa da prodišeš i sve kao treba i sve kao nešto radiš a u stvari se ne skidaš sa jebenog fejzbuka jer ti tamo izgleda da ima neke perspektive i očajnički želiš po neki crveni kvadratić koji će reći da se nekome sviđaš i proganjaš bivše duhove i nerviraju te njihovi statusi veza pa ponovo pogledaš sebe i sve svoje ujebano završene veze jer ti je uvek falila neka daska u glavi i nikada nisi bio zadovoljan osim kada imaš priliku da radiš stvarno radiš ono što voliš ali ti ne daju samo srećnima daju samo srećnima daju srećni nisu nemirni srećni ne kucaju manično redove reči bez ikakvog znaka interpunkcije oni se drže za ruke i imaju posao a ti se pitaš da li je normalno što si patološki vezan za kuče i ideš sa njim ušetnje i želiš da se izgubiš zauvek izgubiš
muzika treba mi muzika i da možda legnem na patos i buljim u plafon jer ne znam zašto to nekada pomaže to i flaša crnog vina darko flaša crnog vina darko flaša crnog vina darko flapša crnog vina to nekada pomaže

...i sva ta pitanja
vode do svitanja
ti što su odgvor znali
tamo su ostali
a ti sreću suzama zali
uzmi a ostavi....

недеља, 07. новембар 2010.

Sa druge strane rasprave

U pravu si prijatelju. Ljudi=ego=zadnje namere. Zadnje namere i prednje misli. Nego druže (izvini što te oslovih drugačije), zašto si obučen sav u crno, i zašto se smeješ samo na grube šale? To te ne umara? Zapravo da, mislim da shvatam. Crna je mekana boja. Ne, crna nije boja. Crno je otklon, jaz, ograda. U crnu se uranja. Crna neretko prija. Ali ja volim loše sklopljene boje, i volim da se igram sa izborima iako uvek odaberem pogrešni.
Jasno je, i ti i ja volimo poeziju, ne znam za tebe, ali to je moja potreba za lepim.
E, smešno mi je kada mi neko kaže da sam lepa. Znaš li šta je meni najlepše na meni? Moj znoj. Da, da, znam, po tebi trud nije kvantitativan pojam. Po tebi, trud zapravo nije ništa sam po sebi. Ti najviše voliš posebne ljude, a ja opet kažem, najlepša stvar na meni je moj znoj. A najlepši čovek onaj koji crvenog obraza okreće i drugi, onaj koji pada i posrće, onaj koji plače mrveći zemlju šakama usput pljujući je iz usta. Takvi takođe i ustaju. Takvi se nekada i smeju. A kada se smeju... Eh, moj druže, kada se takvi ljudi smeju...
Znaš, privilegija je pričati sa tobom, voditi takozvanu raspravu, mada je Drina i dalje kriva. Ti si, rekla bih, mizantrop, ja mazohista, a istina verovatno negde na sredini.
Ili smo jednostavni oboje ludi. Kako i ne bismo, oboje volimo poeziju.