субота, 30. октобар 2010.

Sa druge strane prodaje

Zapravo, ne postoji druga strana, pitanje je samo dokle si spreman da odeš? Koliko ćeš da se prodaš? Gde je granica?
Baviti se pisanjem i otići na sajam knjiga. To mu dođe kao da je prasica Gica otišla kod Mileta mesara da vidi ima li svežeg mesa. Ali nije to u stvari ništa čudno. To je samo današnjica koju prihvatamo kao takvu (koju i ja prihvatam kao tavku i ne smatram da sam išta bolja od drugih). Svi smo mi prasice Gice koje svraćaju kod Mileta mesara, svi mi u stvari kupujemo naše istranžirane živote pa nam još bude i drago kada ih dobijemo na popustu. Marketing je čudo. "A kada kažeš ljubav, da li misliš na ono što su ljudi kao ja izmislili da bi prodali najlon čarape", kaže Don, junak serije "Momci sa Medisona" (toplo preporučujem). To je to, dalje, nadam se, ne moram da objašnjavam.
A ne bi, u celoj toj priči, umetnost bila u problemu da umetnici ne moraju da jedu. Mogli bi tako da rade do mile volje i da sami svoje proizvode mažu na hleb. Međutim ako hoće lepo da se najedu, moraju da se prodaju, da bi se prodali moraju biti kul jer se takmiče sa celim dijapazonom drugih proizvoda. Smešno bi bilo misliti da posotoji razlika između knjige i praška za veš. Najbolje bi bilo u stvari da su autori kul na način na koji to neka kompanija može da iskoristi, premda su te kompanije i izmislile termin kul, pa da ih malo pogura, i eto koristi i jednima i drugima. Pitanje je onda samo, gde je tu iskrenost? Zašto se sve to ono beše radi?
Sve to više liči na pecanje, odnosno bacanje mreže u more potrošača, nego na bavljenje nekom tzv. umetnošću.
Pa nisam džaba naletela na Borisa Tadića na sajmu negde između hale 1 i hale 2. Doš'o čovek da baci mrežu, i onda mu neka ludača prošla ispred kamere psujući gužvu, štandove i natips na kome piše "primamo kartice". Psujući i pitajući se da li će stići na sinemaniju.
Sinemanija. Vašar broj dva. Ista priča. Istina, ima odličnih filmova, kao što i na sajmu ima odličnih knjiga, ali pomisliti da je sve to tu da bi se jedna te ista idiotska reklama za banku utuvila potrošačima pomalo je deprimirajuća zar ne? I lepo je što su Deniro i Norton opet pokidali uloge, i što je taj film preispitivao koren ljudske prirode, ipak jednako je važna i nova maskara Eve Longorije. Ma ne bi bre bez Eve Norton imao šta uopšte da radi na velikom platnu Sava Centra, niti bi mladi nafrakani promoteri imali šta da dele ispred sale. Zar ne?
Mislim, ja tako samo postavljam pitanja. Nekako mi zanimljivo, pogotovu što uvek dođem do istog odgovora. Na ovom svetu što se vrti i oko Sunca i oko svoje ose (šizofrena neka planeta), i nema baš mnogo smisla.
A moja umetnost? Moja najveća umetnost danas je bila:
a) činjenica da sam uspela da preživim dan na sendviču i mini plazmi,
b) činjenica da sam na kraju dana, pored svih pitanja, shvatila da je ipak najbitnije to što me kod kuće čeka ipak nešto što je dom, što će u tom domu kod nogu da mi spava nešto smrdljivo krznato, i što na spid dajlu imam prijatelje za koje bih dala ruku. I nogu, ako treba.

петак, 29. октобар 2010.

Sa druge strane bliskost

Čudno je to. Teško da se objasni. Prijateljstva su... Razvijaju se, menjaju se, gase se.
Ljudi se menjaju pre svega. Znaš, u svakom prijateljstvu dođe do onog momenta u kome gledaš osobu preko puta tebe, i to više nije to. Ti si se blago uvukao u svoju ljušturu i gledaš je nekako pomalo izdaleka, i čini ti se da tvoj glas više ne dopire do nje već se odbija o zidove tvoje ljušture i čini te blago šizofrenim. Njima se to nije desilo. Verovatno zato što im je lakše da budu šizofrene zajedno. Kada im se glasovi i smeh isprepliću, znaju da je sve suludo, i prekomplikovano ali su na otvorenom, a ne u ljušturi, i kreiraju nešto novo. Nešto što diše i oslobađa. Prava, retka prijateljstva oslobađaju. Bliskost je lek. Stari izum mudrih ljudi.
***
Srele su se u vrtiću. Malu čupavu, u vrtić je vodio visoki mršavi čovek koga je zvala - tata. Pečurkicu sa predbokim plavim očima vodila je jedna topla mila žena koju je prečurkica zvala – mama. Često su se sretale na raskrnici na putu za vrtić. U početku se nisu mirisale, ne, ne. Pečurkica nije baš najbolje razumela zašto mala čupava glumi avion dok ide u vrtić, niti je maloj čupavoj bilo jasno zašto pečurkica gađa dečake puževima i glistama dok oni vrište i beže pred njenim nasmejanim licem. Može se reći da je jaz između njih dve bio i socijalne prirode. Zapravo, pečurkica je u vrtiću bila domaćica, starosedeoc koji je tamo boravio otkada zna za sebe. Malu čupavu su dovodili sa vremena na vreme, kada su shvatili da njeno druženje sa bakom može dovesti do ozbiljnog defekta prilikom dalje socijalizacije u životu. U vrtiću, umesto da se druži sa decom, jedva je čekala da se dokopa neke slobodne bockalice, pa da se igra sama sa sobom u nekom ćošku. Jednom joj je zapravo palo napamet da bi i ona mogla da se igra porodice sa drugom decom. Pečurkica je naravno bila kolovođa. I kada je videla malu čupavu, koja tako bahato dolazi u vrtić kada joj dune, naravno da joj je ponudila jedino upražnjeno mesto. Mesto kučeta. Mala čupava otišla je da proveri da li se nešto novo dogodilo u njenom ćošetu.
A onda je jednog dana došlo do tihog pomirenja.Znaš ono kada junaci dođu do spoznaje koja im otvori oči i od te tačke više ništa nije isto.
Bio je rođendan male čupave. (Još jedan pokušaj roditelja ka uspešnoj socijalizaciji svog deteta – napraviti ga kul u društvu.) Svi su se ludo zabavljali, divljali po kući, pucali balone, razbucavali nameštaj, sve je bilo dozvoljeno. Mala čupava je bila zadovoljna. Bili su u njenom zamku i svima je bilo zabavno. Pogotovu onom delu društva koji se sjatio oko njene barbi kuće sa gomilom barbika koje su rođaci poslali iz Amerike sirotanima koji su preživeli inflaciju. Da ne spominjemo koliko je samo odelca i barbi dodataka bilo tu, od kade sa balončićima do mini escajga. A onda je nekom palo napamet da pita slavljenicu da li bi mogao da uzme nešto od toga. Onako zbunjena, samo je slegla ramenima i promumljala nešto što su drugi shvatili kao da. U kuću Barbike Barbikić stigla je poreska uprava, za nekoliko minuta ostala je bez cele pokretne imovine. Tj. ostala bi da pečurkica nije sve to iskusno posmatrala iz daljine, a onda otišla od jednog do drugog deteta, uzela im te stvari i propisno ih izgrdila. Zatim je sve to vratila maloj čupavoj pokušavajući da joj objansni koncept privatne svojine.
To je bilo to. To je bio taj momenat prepoznavanja životnog saputnika. Trenutak kada je pečurkica shvatila da mala čupava nije razmaženi snob već osoba blentavija nego što je to normalno, a mala čupava je shvatila da pečurkica nije bezdušni tiranin, već osoba stroga al' u srži pravedna. Bog zna da su njoj te barbike u stvari bile najpotrebnije jer im je sama šila haljinice, ali ne, ona ih nije uzela! Možda su išle u suprotnim smerovima koordinatnog sistema, apsolutne vrednosti su im svakako bile jednake. Došlo je do prepoznavanja u tišini kroz prelomljene poglede tek izmilele iz ljušture. (Ćutanje u dalj će i kasnije biti nešto što će rado da praktikuju, često da ne bi pokvarile savršenost momenta.)
Važan momenat za pile je onaj kada izađe iz jajeta, za mlado jagnje je onaj kada stane na svoje četiri klimave noge i prohoda, a za ljudskog mladunca kada prvi put stekne uzajamno poverenje sa drugim mladunčetom iz svoje vrste, to mu zapravo i dođe kao neka vrsta izlaženja iz jajeta.
Stvari su se zatim razvijale svojim tokom. Zajedno u vrtiću, zajedno u osnovnoj školi, zajedno u gimnaziji, zajedno u životu.

A i taj život, nije uvek lep kao što nam to poručuju neki filmovi i književna dela. Međutim, prava bliskost je lek. Stari izum mudrih ljudi.

субота, 23. октобар 2010.

Sa druge strane novog srpskog filma

Sedim sa dragim mi koleginicama i drugaricama na kafi nakon odslušane trebine na temu "Novi srpski film". Srkućemo onu kafu i razmišljamo o svetloj nam budućnosti.
Maja se plaši da ubije dete, što joj mi generalno uvek preporučujemo, mislim u scenariju, jer se plaši da će zbog toga svoj rad učiniti potencijalno prilagodljivim tzv novom srpskom talasu. A šta je to novi srpski film? Pa nismo sigurne. Neki ljudi su tamo svašta nešto pričali oko dva sata. Pa te to može biti, a ne mora, pa te to je labava definicija, pa te nasilje, pa te neka plavuša krene da lupa o mizoginiji, pa se opet malo vrate na Žilnika, pa malo na Gorana Markovića, pa se javio nek stranac preko audio zapisa, ma svašta nešto. Ono što je nas uglavnom fasciniralo, pored silnog teorijskog znanja, je to što se podrazumevalo da su svi pomenuti filmovi umetnička dela jednakih vrednosti. Zapravo, u isti koš su stavljena dva filma, "Život i smrt porno bande", jedan ozbiljan film velikih umetničkih vrednosti i jedan "Srpski film".
Da priču ne bih dužila, i da se ne bih bavila "Srpskim filmom", predlažem da svi oni koji ga smatraju za umetničko delo, ozbiljno razmotre predlog genijalne dramaturškinje i fenomenalne ličnosti Tamare Antonijević, u cilju osvajanja filmskog sveta uključujući i onog dela na dnu zemljine kugle.

Tamara Antonijević

EKSPERIMENTALNI DOKUMENTARNI FILM O ŽIVOTINJAMA U DUHU NOVOG SRPSKOG TALASA

DIVLJA AUSTRALIJA
Ili kengur osvetnik

Pusta prerija sa niskim drvećem. KENGUR BR 1. skakuće tamo vamo. Brsti travu. KENGUR BR 2. mu prilazi, opauči ga svojim ogromnim kengurskim repom i siluje ga. KRICI KENGURA BR 1.
Nekoliko meseci kasnije. Beba kengur pokušava da izađe iz torbe KENGURA BR. 1. 20 minuta iz perspektive bebe kengura u mračnoj torbi. Ona se grčevito hvata za dlake, grize bradavice svog roditelja. KENGUR BR 1. ga davi svojim šapama, vadi iz torbe i veselo skače po njemu.
Mrtvo telo bebe kengura koje raznose lešinari. Čeprkaju mu oči. Vade mozak. Iznutrice. Raznose ih po drveću.
KENGUR BR 1. posmatra zalazak sunca. Brsti travu. Spazi jedno napušteno mladunče. Juri ga prerijom, hvata, ubacuje u svoju torbu i davi. Ono visi slomljenog vrata iz torbe. KENGUR BR. 1 veselo odskakuće u zalazak sunca.

p.s. U dogovoru sa producentima prelažem i nastavak- DIVLJA KINA (impotentni panda siluje pandice širom kine uz pomoć štapa od bambusa).

Predviđeni naslovi u novinama.
,,Inzvaredno dostiguće!’’
,,Neponovljiva saga o brutalnosti prirode!’’
Scenaristkinja srpskog ekperimentalnog filma o životinjama zatočena u štabu PETE.’’


Predviđena kritika internacionalnih festivala.

Divlja Australija je film koji predstavlja srpsku kinematografiju u potpuno novom ruhu. Mnogi je osporavaju, ali oni naravno ne shvataju njene prave vrednosti i promene koje donosi i način na koji uzburkava zapadnu kulturu. Ekperimentalni film o životinjama je još uvek neistaženo polje, a autor ovog filma ga koristi na neverovatan način. Metafora srpskog društva u kom svi skaču jedni po drugima, dave se u torbama i siluju više nego očigledna i predstavlja bunt protiv teokratije političkih partija. Svi koji kažu da ideja ne čini film i da film ne treba da ostane u okviru metafore očigledno ne razumeju pravila žanra o kom govorimo.

U potpisu- nekiteoretičar

уторак, 19. октобар 2010.

Sa druge strane ljubavi. One prave.

On je moj dečko. Ima dva plava oka. Najlepša oka.
Volim i njegove uši. Ponekada ležimo na krevetu, možda slušamo neku muziku, on možda glođe moju ruku, ali ja sigurno buljim u njegove uši. One su toliko savršene, da mi se ponekada čini da predstavljaju dokaz da Bog postoji. Stoje uspravno, beskrajno su mekane i nežne, unutra imaju bele a spolja sive dlačice, i savršeno koordiniraju ,kao krila nekog malog aviona za oprašivanje komaraca, kada kao ludi trčimo po kraju.
Mi se jednostavno volimo. I razumemo.
Samodestruktivni smo na nama svojstvene načine. Samo on i to radi nekako veselo. Veselo se umoči u ogromnu blatnjavu baru i onda se prevrće po njoj kao da je njegovo belo krzno meso koje se valja po pohu. Ispohuje se blatom ama baš svaki put kada padne kiša. Voli čovek. Hoću reći pas.
Bilo kako bilo, zajedničko nam je svakako to da se i za mene i za njega sa sigurnišću može reći da smo stoka.
On je takođe i odlučan. Često me vodi u šetnju. Volim mužjake koji znaju šta hoće.
Šećkamo se i zapišavamo naokolo. Dobro, samo on zapišava naokolo, mada ne vidim kako se to razlikuje od onoga što ja radim. On zapišava, ja pišem. U svakom slučaju, želimo na neki način da obeležimo naša postojanja. Da kažemo, hej, pa i ja sam bio-la ovde. Na ovom ogromnom gnjecavom svetu apsolutno nije bitno ni što ja pišem, ni što on zapišava, uvek će doći neko posle ili pre nas i zapišati preko našeg traga. Bolje i više.
Ali nema veze, jer sve što on radi, radi nekako veselo.
I ima savršeno lepe uši. Ponekad pomislim da su njegove uši dokaz da Bog postoji.

понедељак, 11. октобар 2010.

Sa druge strane ludila

"-Vi ste ludi!
-To se tako kaže za stvari koje se ne razumeju.",
glase replike u jednom filmu Kloda Šabrola.
A eto, što se ja više trudim da razumem, svet mi izgleda sve luđe.
I često se zapitam - "Ima li smisla, remetiti besmisao?"

четвртак, 07. октобар 2010.

Sa druge strane odrastanja

Odrasli ste onog trenutka kada shvatite da radite upravo sve ono što ste nekada, kao mali, smatrali nezamislivim. Krenete da jedete džigericu, pušite, pijete, ili još gore gledate vesti.
Jednom je bila jedna mala čupava. Često je bila između spratova, malo kod bake i deke dole, malo kod mame i tate gore. Ali postojalo je to vreme, taj dnevnik u pola osam kada bi bilo sve jedno gde se nalazi. I nikako nije mogla da razume šta je toliko zanimljivo u tome što neki ljudi gledaju pravo, i trtljaju, trtljaju, pa sklone papir i pogledaju u novi, pa malko povise glas ili se kao za trenutak saosete, pa nastave da trtljaju, i trtljaju i trtljaju.
Ona je kao i uvek divljala, i tada su je deda i baba slali gore onim njenim ludim roditeljima, a kako je zavirela gore, rotitelji su je slali dole, babi i dedi, ludim komunjarama. A i jedni i drugi su tu i tamo pljuvali na televizor, samo na različite priloge.
Često je na kraju ipak završavala kod bake i deke, a deka, je, osim kada gleda dnevnik, bio sjajan tip, te je ne znajući šta će, kada ju je opet video na vratima, cugnuo malo iz čašice i pojačao zvuk na televizoru tako da je bilo nemoguće čuti sposptvene misli. A to je valjda i bio cilj tih dnevnika.
E, a onda je prošlo neko vreme. Neki od aktera nisu više bili živi, a ovi drugi vitalniji, svakako više nisu bili isti.
Čupava je jednog dana došla kući. I idalje je bila čupava ali je bila i nekako tamnija, odsutnija, i ne toliko divlja. Nekako su je ukrotili. Svi ti neki veliki sistemi, i sve te igre i igrarije, nadmudrivanja, prodavanja, obmanjivanja, kombinacije, šeme, muljanja... U svemu tome je trebalo plivati. I plivala je, jer je shvatila da je riba u akvarijmu i da treba da srlja i da grize na površini ono malo plutajućeg hleba što njoj i mnoštvu drugih riba bacaju odozgo.
I tog jednog dana, kada je shvatila šta će sve morati da radi za svoje parče hleba, sela je na kauč i upalila televizor. Da vidi sa kim sve ima posla. Počeo je dnevnik.
Sedela je i gledala. Pa je opsovala sebi u bradu tu i tamo. Pa je na kraju, kada su glasovi njene sestre koja je naglas pevala neki od Bijonsinog hita bili preglasni, pojačala zvuk televizora do kraja.
To je bilo to. Porasla je. Postojala je još samo jedna stvar koja ju je tešila.
Još uvek je mrzela džigericu.

недеља, 03. октобар 2010.

Sa druge strane šarene laži. Tišina.

Gledao ju je.
I činilo joj se kao da je gleda sopstvena slika, vremenom izbledela.
Plave oči caklele su se uprte u nju. Ka njoj.
Snažno. Gotovo moleći. Ćutala je.
U šarenilu svega oko nje, ta plava - gotovo zelena, zbunjivala ju je. I nije mogla prevaliti preko usana, ništa više.
Ništa osim stiska ruke, gotovo bezbojnog.

Ne može se biti bezbojan u vrišteće drečavom svetu. Niti plav, a zapravo zelen.
Ne može.

A sve što je trebalo da kaže je - da će sve biti u redu. Mala. Šarena. Laž.
Ćutala je. Ćutala je i kada ga je pronašla mrtvog. Tako bezbojno mrtvog.

Tišina je tada obojila svet.
Tišina i "Goldbergove varijacije".


http://www.youtube.com/watch?v=8U9iXnbBo8c&feature=related