среда, 29. септембар 2010.

Sa druge strane autobuskih vrata ili bilo jednom u divljem Dži Es Piju

Tajni život buseva, trola i tramvaja. Ko će im ući u trag, vremenski raspored i putanju kada su radovi (često nepotrebni i ne tako dobro organizovani) na putu u Srbiji isto što i kiša u Britaniji, nikome ne prija nešto posebno, ali su ljudi jednostavno navikli na vremenske uslove. Ukoliko se vozite gradskim prevozom ceo svoj život prosto počnete da osećate neku vrstu pripadnosti u tom uvrnutom sistemu. Kada sam sela u novu trolu, pre neki dan, ko da ju je neko meni lično poklonio. A jesam, majke mi, zahvalno dete, ne treba mi mnogo da se obradujem. Čak je imala i ona crvena svetleća slova da mi kažu u kom pravcu idem i koliko je sati. Još kada bi ubacili i nazive stanica i Bog da nas vidi. Zamišljam sebe kako jednog dana stojim u troli i vidim stranca u prevozu kako pogleda u crvena slovca na kojima piše ime stanice, zatim u kartu, i veselo izađe napolje. Međutim, dok civilizacija konačno ne dođe i do nas, gsp još uvek predstavlja mini verziju srpskog divljeg zapada, a zna se kakva su pravila tamo. Baš kao u filmu Džona Forda, "Čovek koji je ubio Liberti Valansa", kada mladi i naivni Stodards dolazi tamo sa svojim knjigama i bezvrednom diplomom pravnika pa dobije bičem po p p p plećima. Svaki čovek za sebe, svaki lakat (revolver) za sebe. Ustati staroj ženi, ili trudnici, pitanje je časti i lične vizije moralnih načela. Često nas je previše na malom mestu, šerif je kao i uvek odsutan, ukoliko na kratko ne bane sa đubretarskim prslukom da overi da li imaš kartu, i to je to...
I zamislite onda mene u tom svetu. Zapravo nema šta da zamišljate, išlo je otprilike ovako:

Ortak: Sjebala si vrata naslanjanjem na njih.
Ja: Stvarno? Kako to?
Ortak: Pa lepo, kada se nasloniš na njih više legnu u ležište i posle se teže otvaraju. Kao na primer ova. Ova uvek imaju taj problem.
Ja: U jebote, idemo ovim busevima toliko da raspoznajemo određena vrata i njihove probleme.
Ortak: Pa da, što me i čudi, šta si mislila da znače oni natpisi ne naslanjaj se na vrata? Kao, stavljali su to jer brinu za tebe? Nije moguće da nisi primetila taj natips.
Ja: Videla sam. Ali... Mislila sam da je to zato što brinu za mene.

Sledeći minut proveli smo vozeći se u tišini.

петак, 24. септембар 2010.

Sa druge strane izlazaka

U početku beše alkohol.
Uc, uc, prigušeno svetlo, pažljivo odabrana odeća i tetovaže.
U seksualno dezorjentisanom paklu, ljudi u redu, preko veze ulaze u wc.
Pričaju gluposti visokom intonacijom i razmazanu šminku skidaju, gledajući se u ogledalo.
Sedim u ćošku, na pokvarenom zvučniku. Posmatram i čekam prvi jutarnji. Žuta sedišta i gomila ljudi koja ne zna da je to veče plakala, na ovaj ili onaj način.
Neki kažu - to je sloboda.

петак, 17. септембар 2010.

Sa druge strane smrtonosnog

Stan je bio kao što ga je i ostavila. Osim možda gomile sudova koja je postala veća i majke koja je ležala na trosedu gledajući u televizor, naravno. Naporan dan, hladni pozdravi. Jedna stvar ju je ipak obradovala. Među praznim sudovima videla je i činiju u kojoj su stajale špagete koje im je napravila tog prepodneva.
"Pojeli ste sve špagete?", upitala je veselo.
"U frižideru su", začulo se sa kauča.
U frižideru su i bile, skoro netaknute. Tromo je sela na stolicu, stavila činiju ispred sebe i navalila. Ionako ih niko nije hteo. Bilo su to jedne neželjene špagete. Želelo ih je samo jedno četvorožno stvorenje koje se motalo oko njenih nogu. On bi uvek rado omastio brk. Ali kuce ne smeju da jedu testo. Dala mu je svoj jogurt. Jela je kao nikada do tada. Nije bila gladna. Bila je pregladnela, nekih drugih stvari. Zamolila je majku da ne puši. "Ista si kao tvoj otac", rekla joj je. Klimnula je glavom, a zatim otišla u sobu. Kuče je uzaludno gledalo u košarkašku loptu očekujući da će da ga izvede da igraju fudbal sa samo njima znanim pravilima. Kada je čuo da je pustila pesmu, "onu pesmu", samo se sklupčao ispod njenog radnos stola. Ona je legla da spava.

***

Njena majka je stajala na vratima sobe, histerična, podbula u razdrljanom šlafroku. Detektiv koji je stajao iznad devojčinog mrtvog tela držao je šešir u ruci. Lice mu je bilo naizgled bezizražajno. Sve što je ikada osetio bilo mu je ugravirano u izboranom licu. Nije više imalo smisla saosećati se.

"Pa kako… Kako se to desilo?", mucala je majka hvatajući se za glavu.
"Gospođo…", glas mu je podrhtavao, jedva se kontrolisao. Iako nije imalo smisla, saosećao se. Ne sa majkom, sa umrlom. Ne zna zbog čega. Možda zbog kučeta, košarkaške lopte koja je stajala na podu, svih planova grada okačenih po zidovima ili onih koji se tu nikada neće naći.
"Znate, u uređenijim zemljama postoje zakoni o bezobzirnosti i bezosećajnosti, kao i kršenju porodičnih prava trećeg stepena. Da se ja pitam vi biste…"
Žena u šlafroku je prebledela.
"Možete pozvati mrtvozorca, i kažite onim nesposobnim lekarima da ne zovu forenzičare bez dobrog razloga sledeći put."
Uzdahnuo je, pročistio grlo kao da je želeo da pomeri neizgovoreno. Stavio je šešir na glavu i prošao pored majke koja je, oslanjajući se na ram vrata, jedva stajala na nogama. Uhvatila ga je za ruku. Jakim, gotovo, očajničkim stiskom.
"Zar stvarno mislite da sam…"
Odmahnuo je glavom, izdahnuo.
"Gospođo, ne znam. Zaista. Smrite se, molim vas, vidite i sami - od tuge se umire."

уторак, 14. септембар 2010.

Sa druge strane mirne vode

I prirodu ste leševima okitili.

недеља, 12. септембар 2010.

Sa druge strane frustracije

Frustracija kilo. Piscu iznad glave. Piše po "narudžbini". Dešava se sledeće:

Muškarci znaju zašto
- radni naslov -


1. Ent. Policijska stanica. Dan.

Rano ujutu. Prazna prostorija sa jednim prozorom iz koga dopire svetlost koja osvetljava MARIJINO (Zgodna crnka, svetlih očiju, nosi belu treger majicu, ima puštenu kosu, i blago raskrvarenu usnu) lice. Smirena je, gleda u jednu tačku ispred sebe. U sobu ulazi INSPEKTOR (pedesetih godina, poveći stomak, sa zalizanom crnom kosom, nosi odelo i aktovku.) Ušmrkava šlajm u grlo, Marija diže pogled, on joj se "zavodnički nasmeje". Inspektor seda za sto. Ostavlja aktovku pored stolice, otvara je, stavlja je na sto.

INPEKTOR:
Pa, Marija, hajde da prekinemo sa ovim mučenjem, dokazi su tu, za tebe bi bilo najbolje da sve priznaš.

Marija se kiselo nasmeši.

INSPEKTOR:
Dobro.

Vadi limenku "Jelen" piva iz aktovke. Otvara konzervu. BLAGO PRŠTANJE PIVA. Srkne penu koja je izašla zatim oblizne usnu.

INSPEKTOR:
Reci mi pile, koliko si ovde? 48 sati koliko ja znam. Mora da si, umorna, ukočena, i žedna na kraju krajeva. Možda bi smo mogli da sarađujemo.

Marija obori glavu. Zatim je podigne gledajući ga zavodnički.

MARIJA:
Volim muškarce koji posluju uz pivo. Jelen meni, izveštaj tebi.

Inspektor joj otvara konzervu, daje joj, ona je prihvata rukama vezanim lisicama. Inspektor se nasmeje.

INSPEKTOR:
Muškarci znaju zašto.

Otvori fasciklu, škljocne hemijskom.

INSPEKTOR:
Pa da počnemo.

2. Ent. Dnevna soba. Noć. - fleš bek

Dnevna soba srednje veličine, na sredini je kauč fotelja i televizor, sa strane police sa knjigama. Sa leve strane su otvorena vrata od terase iza kauča se vide vrata od spavaće sobe. Marija (vezane kose u rep u istoj beloj treger majici i crnim pantalonama, sedi na kauču, na televizoru je košarkaška utakmica Srbija - Turska. Iza nje se šetka ALEKSANDAR (obučen u trenerku i običnu majicu, duža kosa vezana u rep, sa bradicom) držeći mobilni telefon u ruci. Uznemiren je.


ALEKSANDAR:
Znam da je bitna utakmica, ali imam nešto važno da ti kažem.

MARIJA(srknuvši pivo):
Posle utakmice. Strpi se.

ZVUK PORUKE. Aleksandru zasvetli telefon. Odlazi iz dnevne sobe u spavaću. Marija se hvata za glavu, stiska jače konzervu. ALeksandar užurbano staje ispred nje mašući gaćama koje drži u ruci.

ALEKSANDAR:
Ja sad idem. Pakujem se. Gotovo je.

MARIJA:
Smiri se, Aleksandre, rešićemo to, i molim te pomeri se sa ekrana.

ALeksandar demonstrativno odlzi u spavaću sobu.

MARIJA:
Jebem ti sunce, da ti jebem!

ALeksandar prolazi iza nje sa torbom.

ALEKSANDAR:
Zbogom.

MARIJA:
Zovem te kada se malo smiriš.

ALeksandar baca torbu na pod, kreće ka Mariji.

ALEKSANDAR:
Odlazim zauvek iz tvog jebenog života a tebe boli kurac. Koji usput nemaš!

MARIJA:
Jao, ajde, sad jedna odbrana, ajde molim te.

Aleksandar uzima svećnjak sa police, baca ga na televozor i razbija ekran. Iz ekrana iskaču varnice. Marija se besno okreće. (Sa spoljne terase dopiru zvuci očajanja.) Marija ustaje, udara pesnicom Aleksandra u glavu, on joj uzvraća udarac. Marija se hvata za usnu, gleda u prste na kojima je krv. Spušta glavu. Stavlja ruke na struk.

ALEKSANDAR:
Izvini, ja...

Marija vadi pištolj iz zadnjeg dela pantalona i prostreli ALEKSANDRA kroz glavu. On pada na pod, iz čela mu curi mlazić krvi. Marija vraća pištolj za pojas. Seda, uzima ponovo gutljaj piva. ZVUK PORUKE. Marija ustaje, kopa po Aleksandrovoj torbi, vadi telefon. Čita poruku u kojoj piše: "Gde si, čekam te u kolima. Cmokić." Marijini prsti kucaju po brojevima na telefonu. Na ekranu piše: "Silazim." Marija preskače preko Aleksandrovog leša i izlazi iz stana.

3. Ekst. Parking ispred zgrade. Noć.

Redovi automobila. Samo na jednim kolima su upaljena poziciona svetla. U crvenom "pežou 206" sedi PLAVUŠA (Podignut rep, veštačke trepavice, majica na bretele, cirkonski nakit oko vrata.) Gleda se u retrovizor maže sjaj za usta. Marija joj kuca na vrata, plavuša ispušta sjaj na pod. Veštački joj se nasmeje, pritisne dugme i otvori prozor na pola. Marija vadi ruku koju je držala iza leđa a u kojoj je pištolj, plavuša cijukne a Marija joj ga stavi u usta.

MARIJA:
Hajde, hajde, ne drami, navikla si. Šššš. Polako izađi iz kola.

Plavuša je sluša, krišom pritiskajući neko dugme iza volana.

4. Ent. Dnevna soba. Noć.

Plavuša plače, histeriše i vrišti nad Aleksandrovim lešom. Marija je iza njih, drži lap top u krilu, jednom rukom kuca po tastaturi, drugom drugom pištolj koji je uperila u Plavušu.

MARIJA:
Jebo te, nikad se nisam dobro snalazila na netu, el znaš ti ko je dobio utakmicu Srbija - Turska?

Plavuša kreće da jeca još jače.

MARIJA:
Ček, ček, a evo ga. Nemoguće. Jao, mamicu im. Jao. Nije mi dobro. Uf, ajde pile idi u kuhinju i donesi mi malo vode i šećera.

Plavuša je zbunjeno gleda.

MARIJA:
Brzo!

Plavuša ustaje potresena, odlazi do kuhinje. Marija ustaje, odlazi do Aleksandra, Meri korake odakle ga je upucala. Simulira pucnjavu. Plavuša se vraća sa vodom u ruci, daje ga Mariji.

MARIJA:
Hvala luče. Ajde sad stani ovde.

Plavuša je uplašeno sluša. Marija je okreće ka ALeksandru, stavlja joj pištolj u ruke. Iz zadnjeg dela pantalona vadi još jedan, udaljava se od plavuše. Staje iznad Aleksandra. Uperuje pištolj u Plavušu. U tom trenutku specijalci upadaju u stan.

SPECIJALAC JEDAN:
Ruke u vis, ni korak dalje.

Marija baca pištolj u ruke. Plavuša pada u nesvest.

5. Ent. Policijska stanica. Dan.
Sve je isto kao u sceni jedan.

INSPEKTOR:
Ono što nisi znala je da je ona šefova ćerkica. Eh, moja ti.

Marija nateže limenku, ispija pivo do kraja, spušta je na sto.

MARIJA:
Gde ih samo nalaze takve retardirane.

Inspektor briše znoj sa čela, ne prija mu Marijina blizina. Marija gleda u pivo.

INSPEKTOR:
Gledala moja žena seks i grad sinoć, e pa tamo stalno pominju kako se muškarci vas, da kažem samostalnijih, plaše, možda je to...

Marija se nasmeši, hitrim pokretom pocepa limenku na pola, preseče inspektoru grkljan iz koga lipti krv, on se hvata za gušu, pokušava da uradi nešto. Marija mu prilazi, vadi njegov pišolj iz futrole, stavlja ga sebi u pojas na zadnjem delu pantalona. Šutira stolicu na kojoj sedi inspektor, on pada na pod, hvata je za nogu. Marija ga šutira u glavu drugom slobodnom nogom, onesvešćuje ga. Stolicom razbija prozor, okrene se ka inspektoru.

MARIJA:
Muškarci znaju zašto. Žene kako.

Marija izlazi kroz prozor.


Nastaviće se...


*Napomena: Format scenarija retardiran zbog formatiranja na sajtu.

уторак, 07. септембар 2010.

Sa druge strane nepremostivih razlika

Rekla mi je da se kaje.
Samo se kajala za pogrešne stvari.
Ona je stara. I teška kao crna zemlja koje se toliko plaši.
Ja sam... Mlada. I treba da trpim. (Tako bar ona misli.)
Razlike su svakako - nepremostive.
Rekla mi je:
Kajem se što sam se vezala za vas, bez vas bi mi život bio mnogo lepši i interesantniji, sigurna sam.

Znaš šta, Rajna, jesi ti moja baba, i jesi ti starija od mene, i da, klimala sam glavom i veselo te pozdravljala svaki put kada se nađemo; a zapravo stojimo između ambisa u koji ti guraš svoje gluposti da bi ispunila crnu rupu a ja se pravim da to ne vidim, ali moram da ti kažem nešto, i biću iskrena jer papir van domašaja tvoje ruke sve trpi (tvoju ruku verovatno ne bi).

Ti si jedna obična napaćena pizda.

I kakva god da si ti, i kakva god da sam ja:
Ja se tebe nikada ne bih odrekla.
I nikada se ne bih kajala zbog toga što te nisam oterala u pizdu materinu, kao što su to uradili drugi.
Zato ću ja sad lepo da se iživim na ovom papiru a tebi ću dati novi i staviti ga sebi na čelo, kako bi ponovo mogla da žvrljaš po njemu. A ti udri što crnje možeš.
Isprosipaj svo to crno mastilo što ga nosiš u sebi, a curi ti sa jezika.
I nemoj da brineš, ma da, ja sam mlada...
I ja se tebe nikada neću odreći.

субота, 04. септембар 2010.

Sa druge strane rajsferšlusa

... prostor crnog ranca napunjen stvarima. Stvarima koje je kao kakav dabar nabacala u njega, kao grančice koje sprečavaju reku da ide svojim tokom. Sprečavaju je da je reka ne odnese. Ili je možda vuku na dole. Sleže ramenima, i nastavlja da trpa.

Šrafciger. U ženskom rancu? Ujak je promenio antidepresive, a zatim je seo u kola i dva puta se čuknuo dok je došao do nje. Onda je šrafcigerom koji je donela, malo popravio branik. Šrafciger je vratila u torbu, odlučila je da mu veruje, ponovo je sela sa njim u kola. Zakucali su se u parkiran automobil na sledećoj raskrsnici.

Novčanik. Neviđeno drečav. Neki bi rekli i pomalo prostački. Kupljen je u Berlinu. Tamo boje drugačije izgledaju.

Mobilni telefon. Koji zapravo nije njen. Sadrži u sebi broj jednog staračkog doma, u kome je jedna zahtevna starica očekuje plačnim glasom i ustaljenom replikom "eh da mi je da umrem", čekajući da joj ona donese čarape, bez kojih je izgleda njen život nepodnošljiv.

Crne, tanke, pažljivo odabrane nazuvice. Kupila ih je za babu.

Rubikova kocka. Poklon za prijatelja.

"Kazablanka" duvan, papiri i filteri. Loš duvan sa lepim nazivom. Zato ga je i kupila. Htela je da puši Kazablanku u Krakovu. Vreme u Poljskoj je isticalo, lakše je uz cigaru. "Palenie zabia".

Mp3. Kada ne zna šta će, nabije slušalice u uši, nekada ni ne pusti muziku. Zabavljaju je zvuci sopstvenog disanja.

Malo bločke i hemijska. Da zapiše sve ono što treba da uradi. Za sve one za koje treba da uradi. U određenom vremenskom periodu. A tu i tamo, padne i po koji stih.

Tri keksića u obliku koskica. Ima kuče sa plavim očima, koje nekada spava kod njenih nogu.

"Jadnici", Viktor Igo. Da ima za šta da se drži u prevozu. Da bi ih pročitala što brže. Jer su pisani u vreme kada pojam media nije postojao kakvog ga danas znamo. I baš kada poželi da ih zapali, Viktor je ošamari nekom mudrom rečenicom, trola se cimne, ona posrne, i po ko zna koji put postavi sebi pitanje - Gde si pošla?

Ne zna gde je pošla. Zna samo šta nosi na leđima. Zatvara ranac uz "zuc" rajsferšlusa, i nastavlja dalje.