четвртак, 08. јул 2010.

Sa druge strane burgije

Sa druge strane zubarske burgije je moje iskrivljeno lice. Iako me ništa ne boli, jer imam najboljeg zubara na svetu, prosto ne mogu da se opustim uz osećaj da mi turpijaju kosti, što zubi u neku ruku i jesu. Ni nokte ne turpijam. Brr. Elem, moj mnogo kul, najbolji zubar ikad, nije bez razloga mnogo kul, najbolji zubar ikada. Izgleda kao vodoinstalater, zove se Dragan, može da te ubedi da je za tebe ipak najbolje da ti otkine glavu, i biće u pravu, a uz njegovu anesteziju, to se čak ne bi ni osetilo. Međutim, nije u tome njegov najveći kvalitet. On je jedan od onih ljudi. Znate, onih pozitivnih. Dok ja u čekaonici razmišljam o Beketu i njegovom tretmanu ljudskog tela odnosno neminovnom samourušavanju tj propadanju, on u ordinaciji brzo, efikasno i bezbolno operira. Dela. Radi. Ma on bi i Beketa potapšao po obrazu nakon što bi ga naterao da se nasmeje i rekao bi mu, "Dobar si momak, a sad prestani da se glupiraš i makni se iz te fetus poze, nema smisla..."
Ulazim kod njega. "Gde si pile?", na stolu se sjaji igla. "Evo. Isidora upisala primenjene."
"E, pa čestitam, aj otvori usta."
"Jao, sunce vam vaše nenormalno. Svi u umetnike, a? Pa što bre deco, nađite nešto što se plaća. 'el burazer pronašao posao?"
"Mhhahhhammm egzit, khvhudh."
"Ispljuni. A pa ti sad žuriš kući, moraš da pomažeš bratu da sprema paketiće. Haha. Ja sam rekao mojoj Ani, ona htela književnost, daj bre pusti to. I ti mala, da učiš engleski pa da pališ, niste vi ukorenjeni ovde. Dom je tamo gde vas plaćaju. Mogao sam bre u Kolumbiji da živim. Ahaha, aha. Umnjak. Da, dobro. Snežo, daj mi veći šrafić."
Ne znam tačno šta mi je sve pričao. Ali bilo je zabavno, i istinito. I na kraju, zub mi je bukvalno izgledao kao nov, dao mi je čak i ogledalce da ga pogledam, kao kod frizera, samo za zube.
Otišla sam da platim, na šta mi je Sneža rekla cenu, a zatim namignula i prošaptala, "Ali doktor za tebe rekao da skratim na pola."
I u principu eto na šta se sve svodi. Na ljude koji razmišljaju o Beketovom tretmanu tela tj neminovnom samourušavanju, i na ljude koji ga popravljaju, uz osmeh, brzo i lako, i na sve to još ovoj prvoj grupi ljudi daju popuste, jer ipak nije njima lako. Ja na žalost nisam u drugoj grupi ljudi, a ovo je moj jedini način da kažem hvala. I da požalim što ne živim u renesansi, tamo su umetnici od mecena dobijali makar neku vrstu zubarskog osiguranja.
Hm, kako li je izgledala renesansna stomatologija?

(Na kraju ove priče glavni akter je nastavio da zamišlja srednjevekovne sobe za mučilište. Dok su u isto vreme na drugim krajevima grada, neki drugi ljudi radili nešto - korisno.)

уторак, 06. јул 2010.

Sa druge strane Milojeva 'leba

Ili bar sa druge strane onoga što ja smatram pod Milojevim 'lebom. A to je 'leb svih nas. Svi smo mi Miloje.
Nego da počnem odakle treba da počinje sve što ima početak – od početka.
Došla majka iz C - marketa, pardon, Maksija, i dovukla neka odvratna crvena kolica sa hranom, ne znam šta joj bi da ih kupi. Izgledaju nešto kao sportska verzija kolica za pijacu, nešto kao što postoje peglice i sportska kola, e pa isto tako samo za pijacu. Zeznuta drška, srebrno crveni delovi... Shvatate otprilike šta hoću da kažem. Mada to u principu nema nikakve veze sa pričom. U svakom slučaju ja tu coknem na jogurt koji je ona kupila. Na šta ona, kao svaka druga emancipovana žena sa sportskim kolicima za pijacu, popizdi, jer ne može više da popamti šta ko voli. Na šta je ja podsetim da govori sa mnom, osobom koja je jede i pije sve, ali koja je doživela skoro pa psihološki krah kada je otkrila da njena omiljena pekara u kojoj puštaju francuske šansone pripada Miškoviću.
"A šta fali tom jogurtu?", upita me nepromišljeno.
"Pa vidiš, ova nova marka "Premia" mi dosta ide na živce. Počeli su od čipseva sada ih ima svuda. A najviše me nervira njihov beli svedeni dizajn. Kao, vidite kako smo pedantni i savršeni, kupite nas i budite i vi pedantni i savršeni..."
"Kada smo već kod toga, koliko se nisi kupala? Ne odgovaraj, nema veze, samo ti stavi te stvari u frižider."
Tu ja uradim kako mi je zapoveđeno i frapiram se. Premia me napada. Ima je svuda. Na viršlama, jajima, jogurtu, zatim u špajzu na čaju, testu, pa čak i soku od paradajza.
Molim vas, neka mi neko kaže da i to nije Miškovićevo! Mada nije ni bitno čije je, ima ga svuda. Atakuje.
Nakon napada, odlučila sam da objasnim majci da mlečne proizvode uvek kupuje tako da su iz Subotice ili Pančeva.
"Majka, mi volimo te krajeve zar ne. Mi znamo te ljude. Znamo Miloja, na primer, sa onim njegovim gustim brkovima, crvenim obraščićima i krivim nosem preko koga pada senka njegove plave radničke kape, i možemo da ga zamislimo kako hrani kokoš i krave, i prelazi preko polja sa kosom preko ramena kao na Van Gogovim slikama uz zalaske sunca. Mi ga znamo, i želimo njemu da damo pare, da može nakon napornog dana smireno da sedne sa Slavkom u dvorište ispod jasena, uz jednu dobru kaficu, šljivu i Drina cigarete. Zar, ne?"
"E, aj mi daj frotir da se ispružim malo."
"Evo...",rekoh ja odlazeći po frotir, ignorišući njeno ignorisanje moje priče. "Dakle, majka, tako ti ovog frotira, sledeći put u Maksiju, misli na Miloja."
"Dobro. Idi u sobu i utišaj muziku."
"I nosi ceger, ili ta kolica ali ne trpaj sve u kese nije ekološki."
"Saro."
"Molim."
"Ne preteruj."

петак, 02. јул 2010.

Sa druge strane kućnog praga

Bio je to njihov dom.
Mali, prašnjav, što škripi u ritmu koraka, ali njihov. Drvena kuhinja, bela farba koja se ljušti sa vrata od terase, stare bele zavese koje propuštaju svetlost kroz sviletnkastu tkaninu, već godinama.
Počeli su od početka.
Ona je obrisala prašinu, on joj je doneo cvet. Stajao je u starinskoj kristalnoj vaznici, slučajno pronađenoj.
On je popravio cevi, ona je donela bakine slanike i bibernike, šoljice za kafu, i ponešto od escajga.
On je uneo njihovu prvu mašinu za veš. Ona ju je prvi put upotrebila, praveći se da se ne plaši tandrkavih zvukova koje je proizvodila.
Krečili su zajedno. Diskutovali su o nijansama.
Zatim su samo diskutovali. A onda su se i raspravljali, pa je on besan išao da trese tepihe, dok je ona bezvoljno krpom muljala preko prozorskih stakala.
Njegove cipele su često falile ispod klupice u malom predsoblju. Sama je slušala muziku na starom gramofonu koji se gurao među neujednačenim knjigama. A zatim je njemu priređivala koncerte. Lomljenjem sudova pri čemu je razbijen i bakin slanik.

Zagrljaji ispod jorgana na kauču koji se rasklapa, i zime prolaze brzo.

Male ruke su žvrljale po davno okrečenim zidovima. Unosile su blato u kuću i po kojeg četvornožnog prijatelja, koji je ostavljao dlake po stanu.
Sobe su bile tihe kada su odlazili na more. A slane i ukrašene školjkama kada su se sa istog vraćali.
Gajtani od telefona su se razvlačili preko poda i izlizanog parketa jer je on rastao, pa mu je bilo bitno da su vrata od njegove sobe zatvorena, kada priča na telefon i ugovara jako bitan odlazak u bioskop iz koga će se vratiti sa novim posterom za sobu.
Kupili su nove stolice pre nego što je im ona došla na večeru. A zatim ga i odvela sa sobom.

Imali su sobu viška. Nije poneo postere, ni starog mačka koji je suvereno vladao prostorom. Rešili su da to bude gostinjska soba. Kada im ponekada budu dolazili u goste imaće gde da ostave kolica, ili recimo bicikl sa pomoćnim točkovima. On joj je ugradio lepe šarene trake na volanu, a ona joj je kupila pidžamu, za svaki slučaj, ako bude želela da prespava gledajući u stare filmske postere koje je nekada njen otac tu lepio kidajući selotejp zubima koji sada polako spada ostavljajući žute tragove.
Kada bi dolazila slala bi ga u prodavnicu po sok, a onda bi iz poslednje fioke vadila strogo čuvanu kutiji sa crvenom plišanom postavom iz koje bi vadila po koji komad nakita, a zatim bi joj ga davala. Da bude njen. Kada joj već ne može proslediti razbijeni slanik. A onda bi on slao nju u kuhinju po štrudle kako bi joj na miru dao neke posebne knjige, jer on zna da ona nije obična. A ona bi njoj donosila nove saksije, a njemu makete aviona.
Poslednji put im je donela dvometraša koji ju je ipak nežno držao za ruku, ali je skučeno sedeo na fotelji i slučajno nogom zakačio sto, čija je noga bila fiksirana parčetom novina čija su olovna slova bila drugačija od današnjih novina sa stola.

Bio je to, prosto, živ stan. Topao stan. Koji ih je čekao da se vrate sa pijace, dok su tromo vukli kese i diskutovali o poskupljenima. Samo su ga malo uspavljivale serije i kvizovi koji su bili praćeni svakog dana u isto vreme, kao i činjenica da su se svetla nešto ranije gasila. A ni gosti im nisu dolazili više toliko često, niti su zarozavali tepihe sedajući na omatoreli kauč na kome su jedino presvlake bile redovno menjane, i po koji jastučić.

Živahan stan. I kada se prašina možda duže zadržavala na predmetima koji su bili raspoređeni po njemu, oni su disali zajedno sa njim. Upijao je idalje korake koji su teži i sporiji obrazovali govoto melodičnu škripu.

Ispunjen stan.

Živahan i ispunjen, toliko, da je odumiranje bilo gotovo neprimetno.