субота, 26. јун 2010.

Sa druge strane pičkobrana

One svakako nisu obične devojke. Sedele su polu-razvaljene na razvaljenim drvenim tribinama bejzbol terena. Iz daljine su pratile meč u toku. Mlade, zdrave tinejdžerke bile su raspoređene po fildu, usresređeno su čuvale baze, srčano dobacivale jedna drugoj reči ohrabrenja, a one, starije devojke neispavanih lica, uglavnom su pušile, planirale pauzu za pivo i razgovarale međusobno. Ti razgovori su neprocenjivi. (Pisac ovog teksta iskreno žali što nije u mogućnosti da ga dovoljno verno dočara, te neće ni pokušvati.)
Nina je izvadila pičkobran negde na polovini razgovora o renesansi o kojoj je Marina učila za ispit. Rogobatni izgled pičkobrana koji podseća na muške gaće sa plastičnim dodatkom lepo se uklapao sa pričom o preporodu umetnosti i vraćanju antičkim korenima, sa dodatkom masnih fora - podrazumeva se.
Marina nije bila jedina orijentisana ka nekom od vidova umetnosti. U društvu starijih devojaka nalazile su se još i buduća fotografkinja, arhitetka, lingvistkinja, diplomirna difovkinja, i mnoge druge. A da, i jedno bedno piskaralo. I sve su one bile sportistkinje. U duši. Pojedinim devojkama uspevalo je da zadrže to zvanje i van duše. Svaka čast cure. IIIDdddddeeeemmmmmmoooooooo!
Zanimljivo, ali momci skoro nikada nisu bili tema njihovog razgovora. Oni su bili, prosto, propratna pojava. Ili nešto što se čuva za sebe. Nije uostalom bilo pristojno spominjati imena tih finih momaka u celoj gomili masnih prozivanja, iskusnih podbadanja i pičkobrana.
Zapravo, tokom jednog od iskusnih podbadanja jedna devojka je zapitana šta misli o aprilu.
"Što?", upitala je zbunjeno izduvavavši duvanski dim.
"Pa za svadbu", usledio je odgovor praćen smehom koji je tresao rasklimatane tribine.
"Ma važi, pa da završim kao Mala.", odgovorila je.
"Što, šta je sa Malom? Je l' se ona stvarno udala?"
Mala pre svega uopšte nije mala. Visoka je, vesela i luda. Mnogo dobro igra basket. U stvari, igrala ga je dok nije sjebala koleno.
"Ma da bre. Prvo su krenuli tračevi. Mala ugradila silikone, Mala se udaje. Kurac Mala ugradila silikone... Treći mesec."
"A kakav joj je muž?"
"Pa ono...", reče dok je izduvavala poslednji dim.
Mlade zdrave tinejdžerke su završile tekmu, starije devojke su gasile svoje cigare. Lenjo su odigle svoje zadnjice sa drvenih trošnih tribina. Vukle su se sa terena, tromo ali ponosno. Nisu ni one za bacanje. Za njih će tek da se čuje.

четвртак, 10. јун 2010.

Sa druge strane

I tako, jednog dana, jednostavno - umreš.

недеља, 06. јун 2010.

Sa druge strane jastuka

Sa moje strane jastuka.
Kosa. Mnogo. Naelektrisana. Upada u oči, uši, i usta.
Jedva otvorene oči koje bi spavale zauvek.
Gomila glupih misli, još glupljih pesama.
Normalan čovek bi se zabrinuo.
Ali sa ove strane jastuka, normalno je reč koju su izmislili prosečni ljudi.
Preko lica, dve senke i tri osmeha.
I nesigurnosti koliko i mitisera na nosu.
I četiri maske. I providni povez preko očiju.
I...

Sa druge strane jastuka.
Njegovo lice koje izgleda malo drugačije bez naočara.
Gleda me.

петак, 04. јун 2010.

Sa druge strane prostakluka

Ivana Matić Matora je dama. A povrh svega i savestan vozač. Nekada davno, pred njom su bila dva izbora. Da ne pije kada vozi, ili da vožnju savlada toliko da određene količine piva ne predstavljaju remetilački faktor. Dama Matić se odlučila za drugu opciju. Vešto je baratala menjačem, mrdajući prstima tako što je palcem dodirivala jagodice svakog ponaosob sve dok se ne bi upalilo zeleno svetlo. Nije preticala. Poštovala je propise. Po najviše čuvare javnog reda i mira, gospodu u plavom. Na izgovoreno "Gospođice Matić", ona bi bez pobune davala vozačku kako bi joj popunili još jedan papirić sa kaznama u kolekciji. Neke devojčice su skupljale salvete, Ivana je sačekala da poraste, a zatim našla drugačiji hobi. Međutim, povrh svega, Ivana Matić je retko psovala u saobraćaju. Sve dok joj u kola nije sela... Pa... Ja.
Napolju pljušti kiša, vraćamo se iz hisptersko klaberskog rekla bih pakla, ali i sam pakao ima neku dubinu. Elem, napolju je kiša. Mokro je. Uzbrdica. Na semaforu zeleno svetlo. Kola ispred nas kreću da idu u nazad. Gledam u vozača, i ne vidim ga. Potonuo. "Pu, mamu joj", lakomisleno pomislim da je žensko u pitanju, "Misli da može da hendluije dva menjača u isto vreme.". Matić je u blagoj panici, pritisnula bi sirenu, ali ne zna gde je. Kola se približavaju, Matić uspeva da pritisne sredinu volana, potonuli vozač izranja. Da, vozač. Muški rod. Izranja, a u meni, finoj, nivo prostakluka narasta. Polako shvatam zašto ljudi izlaze iz kola da se tuku. Ali mi ne pada napamet da izlazim napolju po kiši, i još dobijem batine. Šta mi je drugo preostalo?
"Pa jebem mu miša, našao je kada će da gnjuri."
"A ja mislila oni se ljube", komentariše dama Matić smejući se, dok joj asmatična pluća blago šušte.
"A jeste ljube se..."
"Znači, liker?", konstatuje.
"Liker, liker, od mente".
Trenutak tišine. Jako neprijatne tišine.
"Znam. Mnogo glupa fora. Ali šta sam mogla da kažem, liker od vaginalnih čega god..."
Neprijatnost gradira. Kiša rominja po staklu.
"Pa dobro, moramo ga razumeti", pronalazi Ivana prave reči, "U svakom slučaju, jako je mokro."
Ostatka se ne sećam. Do kuće sam pokušala da dođem do vazduha. Prostakluk je nekada zabavna stvar.

четвртак, 03. јун 2010.

Sa druge strane majčinstva

Lep je Torlak. Miran. Ptičice cvrkuću, zeleno je, ljudi brinu o svojim baštama, i tako to. A tamo ima i jedan kul starački dom. Mislim, kul... Onoliko koliko to može da bude. Sedim ja tako ćaskam sa bakom, ona naredila da se ugasi televizor jer ja svako malo, bacim pogled na ekran, a tamo Bata u nekom ratnom filmu, u nekom rovu na plaži, a tu i neka podmornica, i neki homosesualni odnosi između junaka, onako, prava jedna zgoda. Ali, šta ću, baka naredila, nema Bate, ne pada ona na te, takve, Bata je ipak, nekako sirova snaga.
Slušam ja baku, onako, malko mi pada glava, ali slušam. Gledam joj u predeo naboranih očiju, koje su idalje fascinantno plave. Pričala mi je o svojoj majci. Ali sa nekim posebnim poštovanjem. Poštujem i ja svoju mamu, naravno, i volim, i mislim da je kul, i zahvalna sam joj što me zaključva u stan kada se loše obučem i ne pušta me dok ne promenim odevnu kombinaciju, i što je u stanju satima da raspravlja sa mojom sestrom kojeg sam roda, i da joj se izvinjava što nema brata i sestru, nego brata i po i pola sestre. Slatka je.
Ali to neko poštovanje koje ima jedna stara žena dok priča o davno upokojenoj majci je prosto zadivljujuće, i identično kod svih mojih što baka, što baka – tetaka. I onda se zapitah malo zašto to, povukoh paralelu, i jednu kosu, i skapirah da su sve to bile samohrane majke, prepuštene same sebi, tokom ratnih i posleratnih godina. Godine nakon rata. Šta preostane? Ne znam. One su uspele. Da preostanu.
Jedna prebaka se sa malom dečicom vijala po šumi i hranila ih korenjem, druga nije stigla ni da oplače svoju ćerku streljanju na Banjici, jer je brinula o drugoj, treća se vijala sa troje dece, od kojih je bio posebno divalj moj pokojni deda. Nisu tripovale feminizam, bile su feminizam. Rispekt, što bi današnji mladi rekli.
U povratku sam blejala na stanici razvlačeći neki idotski florescentno zeleni slatkiš po ustima, koji sam jela kada sam bila mala. I nešto razmišlja, a gde su bile pradede? Po priči svi su umrli pre rata, dvojica od tuberkuloze, trećem pozlilo i umro pre nego što je došao lekar. Hm... Sva trojca capnula pre II svetskog rata, kakvi su izgledi za tako nešto? Možda su to bile samo priče koje su prabake prodavale mojim bakama i dekama. A možda je istina.
Ne znam, davno je bilo. Pitam se šta majke pričaju danas svojoj deci, u zemljama u kojima se još ratuje? Danas se više ne umire od tuberkuloze.