петак, 28. мај 2010.

Sa druge strane saveta

Nisam baš merodavna za davanje saveta. Ovo je više nešto što želim da stavim na papir. Da me podseća na ono što bi trebalo da radim, kada me ponovo posete, neki dani što u valerskom ključu naginju tamnijim nijansama.
Jednostavno je. Kada kreneš, nemoj stati. Ne pravi pauze, pauze su nekada pogubne, remete ritam, mali predah je u redu. Konstantnost je bitna. Linija na na krivoj koja ne bi trebalo da izgleda zubato. E, i bitno je hodati sa lakoćom. Ako te obuća žulja, pusti muziku. Ili uhvati nekoga za ruku. To pomaže. Obuci se tako da obavezno imaš neku maramu, ili šal od svile, oko vrata. Ako je toplo, pusti da leprša, a ako je hladno ogrni se njome, nekada lepo zagreje, pogotovu ako je poklonjena. E, i imaš pravo stati kada je na semaforu crveno svetlo. Ne može se glavom kroz zid. To smo već pokušali.
I nemoj se plašiti. To je normalno, znam, ali nemoj, jer kada bolje pogledaš nemaš šta izgubiti. A neke ljude nećeš izgubiti, pa sve i da pokušavaš. Jer su takvi. Pravi. Pravi ljudi, iza tvog levog i desnog ramena.
Što kaže Kanje, "Reach for the stars, so if you fall, you land on the clouds..."
A dobro se zna, da i Kanje i ja imamo dobro ekipu. I ponekada se ponašamo neprikladno.

уторак, 18. мај 2010.

Sa druge strane Mucija

Mada ovo nema veze sa Mucijem. Iako je Ljubomir Muci Draškić verovatno bio kul lik. Ima više veze sa mukicama što prose da uđu na predstavu sa indeksom FDU-a, u narodu poznatiji kao indeksaši. E tako se jedna od indeksašica zaputila do 212-ce, sat vremena ranije ne bi li se ogrebala za neku od onih jeftinih karata koje mogu da se dobiju na indeks. Igrao se Aleksandar Popović, u narodu poznatiji kao Coa, u režiji Egona Savina. Ona na vrata, a tamo neki reflektor obasjava prozore okolnih zgrada, dok ih stanari istih verovatno psuju pojačavajući ton na televizoru dok ide nešto zabavnog programa na Pinku. Unutra svi uglađeni, za pultom gde obično stoje pušači neke čaše sa jagodama, cepači karata uzmuvani. Indeksašica skida svoj šešir sa glave, ponizno dosežući visinu otovora na staklu kod blagajnika. Na pitanje, da li se prodaju karte na indeks, dobija negativan ogovor. Kada naglas dođe do zaključka da je onda verovatno neće ni na indeks pustiti ukoliko pokuša da uđe, žena koja je iza prodavca stajala u odelu, preneraženo joj tutne dve karte kroz otvor gestikulirajući joj rukom da se odalji, kao kada se teraju cigančići sa cvećem ispred fensi restorana. Do predstave je sačekala ispred na kišici, unatra joj bilo nešto nelagodno, tesno može se reći.
Predstava je kasnila 15 minuta, za to vreme bacala je pogled ka kritičarima čije su se hemijske svetlele k'o cevi pušaka, i drugim više poznatim slavnim ličnostima koje su se fotkali pre predstave pa je zbog toga I publika malo kasnila.
Predstava je bila… Ono… Coa je pokidao. Režija dosledna ključu iz kog je rađena. Može da se dopadne ili ne. Ali opet kako raditi grotesku sa publikom kojoj je sve smešno. Jebiga, dosta se o tome raspljava u knjigama koje se bave izučavanjem žanra tragikomedije, al' džaba oni izučavaju, ko će bre to da čita? To se čita samo kada se mora, budimo realni. A publika se smeje kada je predviđeno, jedino ako ste Pinter, koji je i rekao "tragikomedija je kada je predstava smešna do jedne tačke u kojoj to prestaje da bude, a to je tačka koju ja određujem." E, lako je tebi Harolde, ti si znao šta radiš.
Predstava se završila, glumci se poklanjaju, Brstina zasluženo bere aplauze. Na kraju mu Svetlana Bojković dodeljuje srebrnjak za glumca večeri, što je bilo isto kao da je srebrnjak dala jednom od igrača pred celim timom reprezentacije koja se vratila kući sa napornog takmičenja. Al' dobro, boli nešto baš Brstinu za srebrnjak, i za to što neki ljudi nikada neće shvatiti da je za pravljenje dobre predstave potreban timski rad.
I tako… Posle predstave je verovatno bio i neki koktel, na kome indeksašica nije ostala, a možda je mogla, možda je bilo i nekih kul stvari na čačkalicu.
Sve u svemu, nema ovo neke veze sa Mucijem.