недеља, 25. април 2010.

Sa druge strane bajke

Besno je skinuo ceduljicu koju mu je neko metnuo u delove razvaljenog retrovizora. Obično nema reakcije tog intenziteta. Ova ceduljica ga je naljutila.
Da, golf se raspada, i da retrovizor samo što nije otpao, i da fali mu deo lima na desnim vratima, i da nema zadnji brisač, već samo rđavu šipku koja je to nekada bila, i da leva vrata ne mogu da se otvore, i da pitanje je dana kada će se kola raspasti a on kao Kamenko ostati samo na sedišu mada se i sad oseća kao da je došao iz kamenog doba, ali sve to ne znači da on želi da proda svoja kola. Zašto bi želeo da ih proda? Lešinari.
Čudno ga je gledala dok je besno cepao ceduljicu koju mu je neko tutnuo u sjebani retrovizor. On obično nema takve reakcije. Seda u kola i žali što Egzibit ili kako ga već zovu neće zakucati na njena vrata, ona bi i vrištala ako treba i bacla bi mu se oko vrata, samo da se bundeva koju tata vozi pretvori u kočiju. Dobro, on nije Pepeljuga, ali zašto samo dobrim mladim ribama iz priča da se dešvaju čuda, ko kaže da tamo negde još ne čekaju uspavani prinčevi, pepeljugani, pokahontasi, lepotani sa zverkama, i ko kaže da oni nisu sredoveni muškarci. Ko kaže da oni uvek treba da drže mačeve, i živote u svojim rukama. Pa šta ako su muškarci.
Ona ga razume. Ćute dok se voze. Ona ne zna da li on zna, da ga ona razume, dok se pomalo tupavo smeška i gleda u nijansama crvenih svetala na semaforima.
I zašto se uopšte smeška, kada zna da idu na gubilište. Ali idu voljno. U starački dom, na proslavu osamdeset-i-nema-veze-kog-rođendana. Idu voljno, i ona nema prava da se nervira jer se on tupo smeška, na putu za psihološku giljotinu, u njegovoj raspaloj golf dvojci, sa svojih pedeset i poveći kusur godina, gde će njegova majka, dželat sa crnom šiljatom vrećom na glavi da ga upoređuje sa svojim drugim sinom, koji je ipak profesor na univerzitetu, a ne umetnik, i vozi neka pristojnija kola.
Zato ona radi ono što misli da je najlogičnije u tom trenutku. Zamoli ga da skrene kod sleđe trafike, i kaže mu: "Ćale, 'aj'' na sladoled."

четвртак, 15. април 2010.

Sa druge strane institucije

Institucija (lat. institutio = ustanova, odgoj) su društvene strukture te mehanizmi društvenoga poretka koji regulišu saradnju i ponašanje pojedinaca.

Institucija su svi oni ljudi sa druge strane šaltera koje mrzimo, dok ljudi u redu mole Boga da u skučenoj prostoriji sa deficitom kiseonika niko nema tegobe sa varenjem te sa gasovima koji bi potencijalno mogli biti ispušteni.

Institucija su mesta na kojima se histerična žena žali jer je dobila ličnu kartu sa čipom, a izričito je tražila bez, te verovatno ima fobiju poput one koju su imali indijanici sa fotoaparatima, čipovi oduzimaju dušu.

Institucija su mesta na kojima bi Hamletu, princu Danske, tražili da na plastičnom skeneru drži kažiprst desne ruke, te nikoga ne bi bila briga što ima porodične probleme.

Institucija su velike zgrade sa tablama te na jednoj od njih piše "Jugoslovenski rečni saobraćaj", a Jugoslavija više ne postoji.

Institucije su velike zgrade u koje ljudi ulaze I izlaze te bi svaka trebalo da ima i dobar protivpožarni sistem, pretpostavljam.

субота, 10. април 2010.

Sa druge strane brzine

V=S/t.

Brzina je pređeni put u jedinici vremena. Valjda. Tako su me barem učili, onomad, kada sam bila ista kao tinejdžerke koje danas začudno gledam u autobusu. Gledam, kako puštaju svoj omiljeni bend sa stavom prema svetu na mobilnom, kako tako predivno i preslatko misle da sve znaju, pa i da je Džim Morison pre svega bio veliki umetnik, a ne samo alkoholičar i narkoman, kako je to pogrešno dočarano u onom filmu. Gledam kako one apsolutno znaju da su ih na žurku zvali samo da bi se smuvali sa tim i tim, ali kao mogu samo da sanjaju. I sećam se sebe, koja sam bila ista, i koja ih sada gledam, tako nekako, malo drugačije, baš kao što su mene gledale starije burazerove ortakinje, a ja pizdela, jer matorke mogu samo da me gledaju sa visine i žale za tim što im ja tako, po njihovim pogledima, mlada i zelena, skidam frajere.
Pa i to je brzina, zar ne? Pređeni put od klinke, do ogorčenog cinika, koji gleda sa visine, i kapira da umetnost alkoholizam i droga, jednostavno po prirodi stvari idu zajedno. U jedinici vremena, naravno. Uvek u jedinici vreme. Pa brzo je to prošlo, rekla bih.

Brzina je takođe, pređeni put kojim hrana dođe i prođe do mene, u jedinici vremena. Na primer, moja mama celo jutro sprema nešto za mene, da bih ja u vrlo kratkoj jedinici vremena, pila supu iz šolje bez knedle, jer nemam vremena da je žvaćem, dok se pakujem jer moram da nastavim put. A ovo drugo što trpam iz plitkog tanjira, ne gledam tačno ni šta je, dok za kompom proveravam fejsbuk. Jebiga, da se ne lažemo, svi mi moramo da proverimo fejsbuk, par puta dnevno.
Tako to ide, živim brzo, hranim se još brže.

Brzina je takođe kada, nakon jela, siđem kod bake, trudim se da ne pegliram, i odmeravam na satu deset minuta koje mogu da joj posvetim od tog dana. A ako pređeni put reči u njenoj priči uspešno ode od tačke A do tačke B, bez skretanja, ja ću, u pristojnoj brzini, uspeti da budem dobra unuka i osoba koja živi brzo, hrani se još brže i ima specijalnu tehniku disanja kojom sprečava pegliranje po samoj sebi.

Brzina je takođe i ono što menjamo menjačem na kolima.
Pa se isto tako jednog dana može se destiti, da u brzini, ja prelazim pešački na crveno, pa kola pređu preko mene, pa više nije ni bitno koliko sam brzo prerasla iz klinke u cinika koja veruje da je nakon desetominutne seanse sa bakom ipak dobra unuka.

Eto, brzina je svašta nešto, a sve je to uglavnom pređeni put u jedinici vremena.

уторак, 06. април 2010.

Sa druge strane ...

Sišla sam kod bake, nismo se videle četiri dana. Bila je ispred televizora zavaljena u fotelji sa ispruženim nogama na tabureu. Imala je novu frizuru, zapravo samo je malo skratila kosu, ali je idalje bila loptasta onako kako joj je frizerka namestila. Ja sam svratila da vidim šta radi, šta ima novo. Ona se obradovala. Sela sam na tabure. Gledala sam u nju, a ona u tursku špansku seriju. Šeherzada je doživljavala emotivni krah.
I baš kada sam mislila da i nema nešto posebno novo, i da nikada zapravo ništa i nije nešto posebno novo, ona mi reče, "Umrla je Milka."
Odmah sam se setila glasa te starice koji je uvek zvučao kao da doziva sa dna nekog bunara, "Nadu bih molila." Svaki dan, negde oko šest. Baku je to nerviralo. Ma sve nas je to nerviralo.
I tih par dana pre smrti ju je zvala. Čak joj je i rekla, "Nado, umreću ti.", a baka je kao i uvek odgovarala "Svi ćemo moja Milka." "Hoćeš li mi doći na sahranu, znam da malo teže hodaš?", pitala je. Baka je naravno rekla da hoće, a onda su nastavile da komentarišu ovu novu tursku seriju što se pojavila na televiziji. Lep je taj Istambul, zaista.
I tako, sedim ja na tabureu kod bakinih nogu, ona mi priča da je umrla Milka, i eto, obećala joj je da će joj doći na sahranu, a Orlovača je daleko. Stvarno, kako će sa tim nogama?
Na tvu Meliha samo što nije udavila svoje dete jer je žensko a Ali Kemal kupuje ljubavnici zlatnu ogrlicu. Baka izusti jedno "Cccc", i nastavi da prati seriju.
Ja se vratih svojoj svakodnevici, koja se u principu i nije mnogo promenila, osim što je preminula Milka, žena koja je zvala svaki dan oko šest, koja je smrt predosetila, ali je pre toga ipak izvukla obećanje mojoj baki da će joj doći na sahranu.
Daleko je Orlovača. Daleko je i Istambul. Ali je lep. Zaista.