недеља, 21. март 2010.

Sa druge strane nadrealizma

... je ralnost koja se odvija kršeći svaki dramatuški uzročno-posledični odnos, princip verovatnog i mogućeg, a o zdravorazumskom da i ne govorim. Pazite kakva je to kovanica - zdravorazumski.


(Minut ćutanja da razmislimo kada smo poslednji put uradili nešto što je bilo zdravo i u skladu sa razumom.)

Nadrealizam je na primer kada sedite u autobusu 59 na početnoj stanici, mrtvosani, grčeći se od gladi i umora, a iza vas seda Milka Canić. S'obzirom da nemate oči na leđima vi to ne primećujete sve dok ne uočite da je neartikulisana bagra tinejdžera prestala da se dernja na zadnjim sedištima, već se dranje pretvorilo u domunjđavanje. Zatim se okrenete i vidite kako dve blajhane klinke, u jaknicama zbog čije će dužine transplatacija bubrega dobiti na popularnosti, mašu svojim telefonima sa kamerama i mole plavu gospođu da stane na jače svetlo kako bi mogle da se slikaju sa njom. Ostatak bagre na zadnjem sedištu urla od smeha. Plavokosa gospođa je maksimalno fina i puna strpljenja, glupe klinke jedva čekaju da odu kući i okače slike na fejs.
Svako zatim odlazi na svoju stranu, odnosno Milka zauzima mesto iza moga.
"Ja stvarno ne znam šta je toliko smešno?", započinje Milka konverzaciju sa mladićem do nje, koji je nije konstatovao.
"A Vi ste neka slavna ličnost? Čime se bavite?", pita je neinformisan lepo vaspitan mladić, čiji akcenat otkriva vanbeogradsko poreklo.
"Radim na televiziji. Supervizor sam jednog kviza. Možda ste ga gledali? "Slagalica" je u pitanju."
"E, jeste, davno sam nešto pratio. To više gledaju moji roditelji. A ja najviše volim one asocijacije. Nego su mi teška nešto ona pitanja."
"Ma kakvi, to samo u finalu. Ova druga pitanja su zaista laka. Treba da nas gledate. "
"A 'e l' Vi smišljate pitanja?", pita mladić.
"Ne ja sam tu da ih kontrolišem, gledam da se ne ponavljaju, pojašnjavam nejasnoće, i donosim odluke u diskutabilnim situacijama. Dobro, i na početku kažem - dobro veče.", reče Milka ovu poslednju rečenicu sa blagom zadrškom koju prave ljudi kada izgovaraju teške reči.
"A vi sada sa posla?", nastavi mladić u ljubopitljivom maniru.
"A ne... Ovo što vi sada gledate snimljeno je pre mesec dana. Kada snimamo, snimamo po deset emisija za redom. A šta Vi radite?", upita Milka jednako zainteresovano svog sagovornika.
"Evo, vraćam se iz škole".
U trenutku kada sam izašla iz autobusa, razgovor se kretao u pravcu engleskog jezika jer je mladić držao udžbenik iz engleskog u ruci. Ostatak pretpostavite.
Hodam do kuće, razmrdavam trokiranu sivu masu i pokušavam da skontam šta se malo pre desilo.
Posmatrala sam gospođu koja je savesno radeći svoj posao, koji je kao i svaki drugi, iz meni nikada dokučivih jebenih razloga, postala legenda čije ime odmah iskače na guglu a na vikipediji je ima samo na engleskom, i koja ne shvatajući zašto joj se deca u autobusu smeju, započinje konverzaciju sa nekim levim mladićem koji joj postavlja banalna pitanja sa čijim odgovorima ona pokušava da zamaskira jedno jedino pitanje, da li je ona predmet sprdnje cele jedne nacije i zašto?

Idem ja tako kući, i pitam se... Hodam nogu pred nogu, i pokušavam da shvatim... Razmišljam... Trudim se da skapiram – ko mene ovde zajebava?

четвртак, 18. март 2010.

Sa druge strane blokade

... je slomljena tastatura. Prvo ste iz zezanja pokušali da pišete nožnim prstima, jer vam ionako ne ide, pa što ne biste probali nešto novo. Onda ste pogledali na sat, i shvatili da više ništa nije smešno. Onda ste krenuli da kucate ljvneonicnwcfevbefuv, ne bi li vam nešto samo došlo, međutim kako nije, krenuli ste da treskate rukama po tastaturi, pa zatim i glavom, pa kada ste istetovirali karaktere na čelu, shvatili ste ono što je bilo od početka evidentno. Vinjak.
Blokada je trenutak u kome život prestaje da ima smisao, pa vam se sve pomeša i više ne znate da li imate blokadu jer je život besmislen ili je život besmislen jer imate blokadu.
Blokada je najveća noćna mora onih koji su se u životu zajebali i uzeli pero tj tastaturu u ruke. Idete ulicom i pitate se kojoj ste babi stali na nogu u busu pa vas je proklela nekom zajebanom magijom koja uključuje čak i mahanje pilećim nogicama.
Blokada je kada vas ukućani bez i reči prigovora ostavljaju na miru, i neprirodno vam se smeju, jer se plaše da im ne otkinete glave.
Blokada je kada vas vaš lični anđeo čuvar, ne znam da li ih vi posedujete, ja imam dva komada, vodi na besplatnu masažu, a dok vas blagi večito nasmejani lik gnječi i trlja mirisnim uljima, vama proleće hiljadu stvari kroz misli. To se zatim prekine jer shvatite da vam lik masira i zadnjicu, pa pošto sam seljanka i nikada niste bili na masaži ne znate jer to normalno. Mala digresija, ali ako neko praktikuje profi masaže, neka me prosvetli, da li sam izvraćarena ili masaža gluteusa ide u aranžman? Sve u svemu i nije bilo loše, samo je blakada i dalje ostala.
Blokada je kada se pitate da li je u redu što trošite kiseonik ljudima koji možda i rade nešto korisno na ovom svetu.
Blokada je kada na google–u ukucate, kako uspešno izvršiti samoubistvo, pa vam naravno izađu samo sajtovi sa savetovalištima, pa saznate da se jedan milion ljudi godišnje ubije na ovom svetu, a i da na svakih četrdeset sekundi neko sebi prereže vene, ili se obesi, ili skoči sa mosta, ima opcija... A ja mogu da se kladim da je od tih milion barem pola imalo blokadu. Tj svi su imali blokadu, inspiracija je potrebna i da se živi ne samo piše.
Blokada je... Zajebana stvar.
Kako se prevazilazi? Ne znam.

Jednoga dana jednostavno bude lep dan. A vi imate dva komada anđela čuvara kod sebe, jednog što vas vodi na masažu, drugi što vas mrda iz pasive i zbog koje se prijavljujete na letnje radne kampove u Berlinu koji doduše uključuju čišćenje grobova, ali to su sitnice. I shvatite da će sve biti u redu. A i ako ne bude u redu, nekako će biti.