субота, 27. фебруар 2010.

Sa druge strane smisla

- Zdravo. Kako si?
- Nisam.
- Aha.
- Pa ono.
- Da.
- Ništa onda...
- I ja kažem.
- Ćao.
- Vidimo se.

четвртак, 18. фебруар 2010.

Sa druge strane tolerancije

Zajeban dan. Pojam kuće koji formiram u svesti je toplo mesto gde se sluša džez. Izgladnela sam, umorna, ne mirišem lepo, da se tako izrazim, ali me kuća ipak raduje. Otvaram vrata, Šele mi se jedini obraduje, i to samo zato što je imao tu satisfakciju da mi žvaće ruku pet minuta dok ja njega mazim. Đubrence džukelasto.
Pa, eto me kući. Džez? Jok, Tv je na mute a maks gleda u slike koje se vrte jedna za drugom. Ćaks u drugoj sobi telefonira. Dobro. Iz torbe vadim fiti peciva, onako pregladnela sačuvala sam dva komada jer znam da poste. Nudim. Maks mi hladno kaže, "Ja to ne jedem." Ćaks uzme jedan komad, više onako iz sažaljenja. Dobro. Šta ima za jelo? Muk. Pasulj od juče? Pojeden. Gusarska salata od prekjuče? Otvori frižider, ne smaraj. Ok. Sedam, jedem, porazmislim o svemu, shvatim da su se verovatno svađali, uputim im svima po neku lepu reč, zagrljaj, poljubac i povučem se u svoju sobu da inhibiram na miru, i zaključim da je tolernacija kada gledaš sa druge strane pojavnog.
E sad, da li je sve tako i bilo? Jest al' malo juče. Sa druge strane tolerancije je netolernacija a to je kada te baš boli kurac za tamo neke druge, treće i četvrte strane. Da premotamo film.
Ulazim u stan, nema džeza, keva opet bulji u televizor, brate, što ne uzme neku knjigu. Ćale je na telefonu, šta sad i on koji moj radi. Vadim fiti peciva. Nećete fiti peciva koja nisam pojela zbog vas? Ma terajte se bre u pizdu materinu. Da, da. Tamo. I pasulj ste pojeli? Ma jedi ti Gusarsku salatu od prekjuče. E, znaš šta, baš me malo boli uvo za vaše svađe i vaše jebene krize jebenih srednjih, sazrelih, dozrelih ili kakvih god godina. Ja nezahvalana? Ma nezahvalna ti najmlađa ćerka koja te... Tek ću da pređem granicu, ženo bre jedna! Treska vratima. Još malo dranja preko vrata i zidova. Po koja suza. Po koja zapaljena pljuga, i mnogo, mnogo terapuetskog tipkanja po tastaturi.
Škrab, škrab, škrab, škrab, aaahhhhhhhh, već mi je bolje.

недеља, 07. фебруар 2010.

Sa druge strane mizoginije

Čudno je to. Ima neke sočnosti u pljuvanju po ženama. Ne znam za vas, ali meni prija. Doduše meni generalno prijaju sve vrste psovačine i pljuvačine, dođe mi neka vrsta katarzisa. Ali o mom viđenju katarzisa, nekom drugom štreberskom prilikom.
E sad, šta leži iza toga, zapitah se ja u dokolici, jer jel te, samo dokona aristrokatija u antičkoj Grčkoj i razmažena bedna piskarala mogu tako razvlačiti raznorazne misli po sivoj masi.
Kada muškarci hejtuju žene, to je jednostavno jadno i primitivno. Niče je rekao, "Osobine po kojima se polovi razlikuju moraju se sve više razvijati. Jaz između njih treba neprestano produbljivati." A lepo ga je vala i sročio. Mrziš razlike ergo ti si šovinistička svinja kojoj je lakše da krivi druge za svoje nedostatke a ne da se trudi da na svoj račun voli druge - reko ja u "Filozofiji za krembile", koja je u pripremi.
Elem. Ono što me je nateralo na razmišljanje nisu muškarci koji ne vole žene, već mlade žene koje ne vole žene. A čini mi se, to postaje popularno ovih dana.
Baš sam bila u društvu nekih žena ovih dana, na nekom planinarenju. Jebote, one ne zaklapaju. I misle da dosta znaju. A nekada baš i ne znaju. I misle da su duhovite, a nisu baš uvek. I onako, moram da priznam da su me iritiruckale. A onda sam uhvatila sebe kako posmatram njihova lica i proučavam njihove bore. I konstatujem u sebi, kako mora da su bile mnogo gotivne u svoje vreme kada se sada veru po koje kakvim planinama po mećavi. Gledam u te bore, i nekako me bole. Pa onda malo prevrtim film u glavi, pa nešto krenem da analiziram ponašanje matoraca. Ok, oni ne pričaju baš mnogo. Ali kada progovore nisu ništa duhovitiji nego žene. Bilo je par ok fora ali samo zato što su bile masne. Onako dobrano. A i oni misle da su najpametniji a nisu baš uvek. Tj jednako su glupi kao i žene, na kraju krajeva, ljudi smo, pa kakvi bi i bili.
I tu ja shvatim, da ja žene ustari ne mrzim već da se plašim da ću jednog dana biti takva. Sa istim trulim forama i pričama koje se kroz brbljanje vrte u krug dok ne izjedu mozak, ali i sa istim borama koje će iscrtavati, na nekada bistavim licima, svaku traumu, svaki nepotreban strest kome su žene sklone, jednom rečju svaku proživljenu godinu. Samo bore treba shvatati kao nešto lepše ožiljke, a ožiljci se ne skrivaju, oni se nose sa ponosom kao krvavo zarađen trofej koji se umornim rukama drži visoko dok poludela masa skandira.

Ergo, žene su ok.