субота, 30. јануар 2010.

Sa druge strane zatvorenih korica

Selindžer je umro. Zna da ga je volela, ali su joj njegove knjige, pročitane ranijih dana dok je još imala vremena za tu ekstravaganciju kakvo je čitanje, bile u maglovitom sećanju. Držala je "Freni i Zui" u jednoj ruci a autobusku šipku u drugoj. Nije smela to da čita. Ne ovih dana ispitnog roka, u kojima treba da je sabrana i hladna, a ne da se kao neka pizda loži na Selindžera dok rovari po svojoj neuredno raskupusano haotičnoj duši. Taj haos još neko vreme treba držati pod kontrolom, makar do kraja februara, ili do kraja, ne znam... Pa do kraja.

Deda-teča je spavao, a baka-tetka je u crvnom šlafroku sedela preko puta nje. Svetla su bila prigušena, a stan je kao i uvek misrisao na vanilice i engleski čaj. Starica je pričala dok je iza nje stajala velika biblioteka klasika poređanih po edicijama. Devojka je slušala, a novo izdanje "Freni i Zui", čekalo je na nju u torbi.
Razgovor je bio standardan. Bolesti, krvni nalazi, lekovi, fakultet, skupoća. Iza banalnosti, iza gomile reči, iza njih, stajala su dva straha i razgovarala. Strah od smrti i strah od budućnosti jeli su vanilice i pili engleski čaj.
Možda zbog atmosfere, a možda jednostavno jer je strah u starici preovladao, ispričala je devojci ono što nije nikome pre nje. Jer devojka treba da zna, treba da nauči na njenim greškama. Priča je bila sasvim jednostavna.
Pre nego što se udala volela je drugog čoveka. Volela ga je četiri godine iako nije trebalo, iako je deda-teča već bio tu, negde. Ali eto, zbog nekog razloga prekinula je sve sa njim. Ne želi da kaže razlog. Verovatno zato što je banalan i glup, a šteta mnogo veća nego što se pretpostavlja da bi neki banalni i glup razlog mogao da je načini. Jer je bilo kasno, i nije mogla da ispravi stvar. A to se dešava u životu. Bude kasno. Devojka je naivno verovala da se sve greške mogu ispraviti uz dovoljno snage volje. A eto sedi preko puta jedne njoj drage starice, i njeno lice svedoči o protoku vremena bolje nego bilo koji filozofski spis, a njena priča svedoči o greškama za koje je bilo kasno da se isprave.

Deda-teča se probudio. Njegovo prisustvo zaustavilo je razgovor. Tri straha, uključujuči i novopridošli strah od spoznaje da možda nikada nije bio voljen onako kako je trebalo, sedeli su u sobi prigušenog svetla, vodili banalne razgovore, jeli vanilice i pili engleski čaj. Sekundara plastičnog kinsekog sata bila je glasna kao i uvek. U sedam je počela "Slagalica". U sedam i petnaest je devojka otišla od njih, nekim svojim poslom. Da, šteta, još nisu stigli do asocijacija, ali neka gledaće ih neki drugi dan.

Povratak kući. Bledo svetlo u polupraznom autobusu i knjiga koja vrišti u torbi. Devojka je ne vadi odatle. Ne sme. Staričina priča je dovoljno olabavila katanac kojim je zaključala njenu malu ličnu pandorinu kutiju. Ne sme se izlagati daljem riziku. Ne sme misliti o tome kako je od skoro ponovo sama, i kako će možda jednog dana, dok bude sedela u stanu sa osobom koju voli ali ne baš onako posebno, po glavi prebirati razloge zbog kojih je to tako. Da li će se stideti tih razloga? Tada kada bude bilo kasno? Jer ljudi greše. I biva kasno. I ti ljudi bivaju sami, ili barem usamljeni. Dešava se.
Ma ne. Ne sme da se plaši i da razmišlja tako. Sve su to gluposti i preuveličavanja. Ima ona običaj to da radi. Da preuveličava i pravi filozofiju tamo gde je nema. Sve je u redu.


Dok god su joj misli tihe a knjiga u torbi zatvorena.

четвртак, 21. јануар 2010.

Sa druge strane lošeg dana

Sa druge strane lošeg dana je loša noć. Natopljena alkoholom. Iza potopljene noći su razlozi. Gomila domino razloga koji stoje u redu jedan iza drugog. Jedan izdah mog alkoholisanog daha i red se urušava uz pucketavi zvuk padanja.
Ali to je valjda ono što se u životu radi, zar ne? Uporno se grade kule od karata, i još upornije se ruše. Nekada zbog uticaja spoljnih faktora, ali najčešće zbog nas samih. Ja sam ta koja nemarno stavlja kartu jednu na drugu, i moj prst je taj koji kreće ka prvoj domini u redu a zatim se mazohistički naslađujem sopstvenom patnjom. Ja, niko drugi.
Kada domine krenu da padaju tu ne može mnogo šta da se uradi, osim da se slegne ramenima i krene ponovo u gradnju.
Sležem ramenim.
Krećem ispočetka.
Dominu
po
dominu.
Uz
ceo
spisak
razloga.

недеља, 17. јануар 2010.

Sa druge strane buđenja

Hodam Saharom, izgubljeno. Svuda oko mene su dine. Bezbroj dina koje se transformišu i menjaju svoje mesto sa svakim naletom vetra. Usta su mi suva ko pesak koji me okružuje, a dah mi miriše na rakiju. Sinoć sam se prepila. Isisala sam i poslednju kap orahovače iz plastične flaše na čijoj ambalaži Jelena Janković mlatara reketom i propagira zdrav život. Ako, orahovača je zdrava, sav taj jod pogotovu. Dobra, ljuto-slatka orahovača, zalivena pivom punim b vitamina. Tečna esencija zdravlja, i fizičkog i psihičkog!
Čekaj, nešto mokro mi je na licu, mokro, dlakavo i pomalo grebucka. Da li to u Sahari padaju mokro-dlakavo-oštre kapi kiše. Ili... Šerloče, kretenu nenormalni, sklanjaj mi se sa face i prestani da me balaviš!
Iz susedne sobe razaznajem majčin glas, tj. glas vođe čopora. "Ajde Šeki, budi Saru, ta je sinoć zaginula. Samo je ti možeš izvući iz kreveta." "Mama, Šerlok mi skače po glavi!" "Dobra kuca, Šele, dobar pas."
Ustala sam iz kreveta osećajući se kao mamurna osoba kojoj su, hm, skakali po glavi. Kada sam ga skinula sa sebe, krenuo je da mi jede papuče. Dehidrirana i bosonoga, krenula sam do kuhinje, do bilo kakvog izvora vode. A onda sam zgazila u baricu koju je on napravio neposredno pre bliskog susreta sa mojim licem. Uzela sam krpu i tako nenapojena sređivala sam posledice njegovog navodnjavanja moje sobe. Zatim voda, pa kafa, i Šele je uspeo da me probudi kao niko drugi.
Međutim, vođa čopora me je čudno gledala. Nanjušila je da nešto sa mnom nije u redu. I nije bilo. Tada mi se činilo da ništa nije u redu. Dok je ona kao svaki poglavica, sedela za stolom i dimila, tj pljugala svoj jutarnji "L&M", ja sam pokušavala da obuzdam naspavanog Šerloka, ornog za igru. Prvo smo se malo otimali za lutku. Onda smo igrali fudbal dok on nije strpao lopticu u usta. Ah, ti kučići, kako čovek da im svira "igranje rukom", tj njuškom. Pa smo se malo rvali, pa smo se malo grizli. Pa smo malo gledali svet naglavačke. Pa smo malo žvalavili moju kosu, i prevrtali činije sa vodom. Pa sam ja sa poglavicom delila moj duševni bol. Pa smo opet posmatrali svet naglavačke. A onda smo klali male plišane igračke, pa smo se jurili i sakrivali ispod stola. Pa smo opet razmenili koju poučnu sa poglavicom.
I na kraju smo se umorlili. Konačno sam sela za sto i pričala sa mamom bez kučećih reakcija na njene reči. Prešaltovala sam se u svet dvonožaca gde me je čekao isti ljuto-lepljivi bol koji je još mirisao na orahovaču. Šerlok mi se sklupčao kod nogu. Uzdahnula sam. Budnim očima pogledala sam oko sebe. Mamu, dom, i sećanje na ljude koji su uvek tu kada mi je potreban neko da se prepijam, mada je jasno da u tom presisavanju leži mnogo više. Još jednom, život je bio lep, kako kada Boromir kaže Faramiru u "Gospodarima prstenova" moju omiljenu repliku, "Remeber today my brother, because today life is good". I jeste gud. Jer je sve to igra u stvari, igra u kojoj prevrćemo šerpice sa vodom, u kojoj se nekada sakrivamo ispod stola a nekada okrećemo svet naglavačke.
Samo ponekad treba promeniti perspektivu i ponovo stati na zemlju sa sve četiri.

среда, 06. јануар 2010.

Sa druge strane ruske salate ili savršene kockice šunke

Sečivo je brzo paralo meso na drvenoj kuhinjskoj dasci. Rez, po rez. Božić. Drugačiji je nego dosadašnji. Jelka nije okićena. Ne mirišu borove grančice, svetla nisu prigušena, nema blesavih debelih šljokičastih Sneška Belića. Deca više nisu deca. On je ostario. Ispružen je na kauču kao i uvek. Spava. Ruke su mu prekrštene na grudima. Seda čupava kosa i dalje je nemirna. Ali je seda. I lice mu je izborano i umorno. Ona mu govori sve one reči koje mu je govorila od početka, kada je iz teze tek raslo njihovo mi. Zatim je teza izrasla u antitezu - porodicu. Čeka se sinteza, kao plod. Čeka se, a reči su iznošene kao najdraži džemper koji smo prerasli kada smo se u pubertetu naglo izdužili.
Treba da se čeka sa strpljenjem. Doćiće. A on se predaje. Leži, dok ona para meso šunke na kuhinjskoj dasci. Savršene kockice šunke za rusku salatu. Sutra je Božić.
A njena ćerka ne shvata zašto te kockice moraju da budu tako sitne i proporcionalne. U pokušaju da pomogne, uništila je barem trista grama. Ona ne shvata zašto te kockice moraju da budu tako sitne i proporionalne?
Računi - gomila. Rodbina - naporna.
Rez po rez. Nož sevne kada pored mesa blago zaseče hiljadu puta izranavljenu dasku.
Mlada je. Postavlja pitanja. Strepi na beloj tački ispred lopte za ispucavanje penala. Ona je svoje ispucala, a ćerka tek treba da odabere ugao. Ne zna ona još ništa. Ni da li će špicom ili punom. Zna samo da želi da se otpusti sa jedne grane i skoči na drugu, ali vetrovito je bogme, a ni kandže joj nisu dovoljno oštre. Šta joj fali na sadašnjoj grani? Na sadašnjoj grani će za Božić jesti savršenu rusku salatu, sa malim proporcionalnim kockicama šunke.
Da li joj je pružila dovoljno? Da li je uradila dovoljno? Može reći da je zadovoljna.
Nož para meso na drvenoj dasci.
Davanje. Umetnost pružanja.
Nije se mnogo zalagala za svoju slikarsku karijeru. Trenutno oslikava, povrće, savršene kockice šunke i krastavčiće, majonezom, a zatim ga prekriva aluminijumskom folijom, da bi stavila činiju na unapred pripremljeno prazno mesto.
Umetnost pružanja.
Savršena ruska salata sačinjena od proporcionalnih kockica.
Sutra je Božić.