субота, 30. октобар 2010.

Sa druge strane prodaje

Zapravo, ne postoji druga strana, pitanje je samo dokle si spreman da odeš? Koliko ćeš da se prodaš? Gde je granica?
Baviti se pisanjem i otići na sajam knjiga. To mu dođe kao da je prasica Gica otišla kod Mileta mesara da vidi ima li svežeg mesa. Ali nije to u stvari ništa čudno. To je samo današnjica koju prihvatamo kao takvu (koju i ja prihvatam kao tavku i ne smatram da sam išta bolja od drugih). Svi smo mi prasice Gice koje svraćaju kod Mileta mesara, svi mi u stvari kupujemo naše istranžirane živote pa nam još bude i drago kada ih dobijemo na popustu. Marketing je čudo. "A kada kažeš ljubav, da li misliš na ono što su ljudi kao ja izmislili da bi prodali najlon čarape", kaže Don, junak serije "Momci sa Medisona" (toplo preporučujem). To je to, dalje, nadam se, ne moram da objašnjavam.
A ne bi, u celoj toj priči, umetnost bila u problemu da umetnici ne moraju da jedu. Mogli bi tako da rade do mile volje i da sami svoje proizvode mažu na hleb. Međutim ako hoće lepo da se najedu, moraju da se prodaju, da bi se prodali moraju biti kul jer se takmiče sa celim dijapazonom drugih proizvoda. Smešno bi bilo misliti da posotoji razlika između knjige i praška za veš. Najbolje bi bilo u stvari da su autori kul na način na koji to neka kompanija može da iskoristi, premda su te kompanije i izmislile termin kul, pa da ih malo pogura, i eto koristi i jednima i drugima. Pitanje je onda samo, gde je tu iskrenost? Zašto se sve to ono beše radi?
Sve to više liči na pecanje, odnosno bacanje mreže u more potrošača, nego na bavljenje nekom tzv. umetnošću.
Pa nisam džaba naletela na Borisa Tadića na sajmu negde između hale 1 i hale 2. Doš'o čovek da baci mrežu, i onda mu neka ludača prošla ispred kamere psujući gužvu, štandove i natips na kome piše "primamo kartice". Psujući i pitajući se da li će stići na sinemaniju.
Sinemanija. Vašar broj dva. Ista priča. Istina, ima odličnih filmova, kao što i na sajmu ima odličnih knjiga, ali pomisliti da je sve to tu da bi se jedna te ista idiotska reklama za banku utuvila potrošačima pomalo je deprimirajuća zar ne? I lepo je što su Deniro i Norton opet pokidali uloge, i što je taj film preispitivao koren ljudske prirode, ipak jednako je važna i nova maskara Eve Longorije. Ma ne bi bre bez Eve Norton imao šta uopšte da radi na velikom platnu Sava Centra, niti bi mladi nafrakani promoteri imali šta da dele ispred sale. Zar ne?
Mislim, ja tako samo postavljam pitanja. Nekako mi zanimljivo, pogotovu što uvek dođem do istog odgovora. Na ovom svetu što se vrti i oko Sunca i oko svoje ose (šizofrena neka planeta), i nema baš mnogo smisla.
A moja umetnost? Moja najveća umetnost danas je bila:
a) činjenica da sam uspela da preživim dan na sendviču i mini plazmi,
b) činjenica da sam na kraju dana, pored svih pitanja, shvatila da je ipak najbitnije to što me kod kuće čeka ipak nešto što je dom, što će u tom domu kod nogu da mi spava nešto smrdljivo krznato, i što na spid dajlu imam prijatelje za koje bih dala ruku. I nogu, ako treba.

2 коментара: