четвртак, 07. октобар 2010.

Sa druge strane odrastanja

Odrasli ste onog trenutka kada shvatite da radite upravo sve ono što ste nekada, kao mali, smatrali nezamislivim. Krenete da jedete džigericu, pušite, pijete, ili još gore gledate vesti.
Jednom je bila jedna mala čupava. Često je bila između spratova, malo kod bake i deke dole, malo kod mame i tate gore. Ali postojalo je to vreme, taj dnevnik u pola osam kada bi bilo sve jedno gde se nalazi. I nikako nije mogla da razume šta je toliko zanimljivo u tome što neki ljudi gledaju pravo, i trtljaju, trtljaju, pa sklone papir i pogledaju u novi, pa malko povise glas ili se kao za trenutak saosete, pa nastave da trtljaju, i trtljaju i trtljaju.
Ona je kao i uvek divljala, i tada su je deda i baba slali gore onim njenim ludim roditeljima, a kako je zavirela gore, rotitelji su je slali dole, babi i dedi, ludim komunjarama. A i jedni i drugi su tu i tamo pljuvali na televizor, samo na različite priloge.
Često je na kraju ipak završavala kod bake i deke, a deka, je, osim kada gleda dnevnik, bio sjajan tip, te je ne znajući šta će, kada ju je opet video na vratima, cugnuo malo iz čašice i pojačao zvuk na televizoru tako da je bilo nemoguće čuti sposptvene misli. A to je valjda i bio cilj tih dnevnika.
E, a onda je prošlo neko vreme. Neki od aktera nisu više bili živi, a ovi drugi vitalniji, svakako više nisu bili isti.
Čupava je jednog dana došla kući. I idalje je bila čupava ali je bila i nekako tamnija, odsutnija, i ne toliko divlja. Nekako su je ukrotili. Svi ti neki veliki sistemi, i sve te igre i igrarije, nadmudrivanja, prodavanja, obmanjivanja, kombinacije, šeme, muljanja... U svemu tome je trebalo plivati. I plivala je, jer je shvatila da je riba u akvarijmu i da treba da srlja i da grize na površini ono malo plutajućeg hleba što njoj i mnoštvu drugih riba bacaju odozgo.
I tog jednog dana, kada je shvatila šta će sve morati da radi za svoje parče hleba, sela je na kauč i upalila televizor. Da vidi sa kim sve ima posla. Počeo je dnevnik.
Sedela je i gledala. Pa je opsovala sebi u bradu tu i tamo. Pa je na kraju, kada su glasovi njene sestre koja je naglas pevala neki od Bijonsinog hita bili preglasni, pojačala zvuk televizora do kraja.
To je bilo to. Porasla je. Postojala je još samo jedna stvar koja ju je tešila.
Još uvek je mrzela džigericu.

1 коментар: