петак, 29. октобар 2010.

Sa druge strane bliskost

Čudno je to. Teško da se objasni. Prijateljstva su... Razvijaju se, menjaju se, gase se.
Ljudi se menjaju pre svega. Znaš, u svakom prijateljstvu dođe do onog momenta u kome gledaš osobu preko puta tebe, i to više nije to. Ti si se blago uvukao u svoju ljušturu i gledaš je nekako pomalo izdaleka, i čini ti se da tvoj glas više ne dopire do nje već se odbija o zidove tvoje ljušture i čini te blago šizofrenim. Njima se to nije desilo. Verovatno zato što im je lakše da budu šizofrene zajedno. Kada im se glasovi i smeh isprepliću, znaju da je sve suludo, i prekomplikovano ali su na otvorenom, a ne u ljušturi, i kreiraju nešto novo. Nešto što diše i oslobađa. Prava, retka prijateljstva oslobađaju. Bliskost je lek. Stari izum mudrih ljudi.
***
Srele su se u vrtiću. Malu čupavu, u vrtić je vodio visoki mršavi čovek koga je zvala - tata. Pečurkicu sa predbokim plavim očima vodila je jedna topla mila žena koju je prečurkica zvala – mama. Često su se sretale na raskrnici na putu za vrtić. U početku se nisu mirisale, ne, ne. Pečurkica nije baš najbolje razumela zašto mala čupava glumi avion dok ide u vrtić, niti je maloj čupavoj bilo jasno zašto pečurkica gađa dečake puževima i glistama dok oni vrište i beže pred njenim nasmejanim licem. Može se reći da je jaz između njih dve bio i socijalne prirode. Zapravo, pečurkica je u vrtiću bila domaćica, starosedeoc koji je tamo boravio otkada zna za sebe. Malu čupavu su dovodili sa vremena na vreme, kada su shvatili da njeno druženje sa bakom može dovesti do ozbiljnog defekta prilikom dalje socijalizacije u životu. U vrtiću, umesto da se druži sa decom, jedva je čekala da se dokopa neke slobodne bockalice, pa da se igra sama sa sobom u nekom ćošku. Jednom joj je zapravo palo napamet da bi i ona mogla da se igra porodice sa drugom decom. Pečurkica je naravno bila kolovođa. I kada je videla malu čupavu, koja tako bahato dolazi u vrtić kada joj dune, naravno da joj je ponudila jedino upražnjeno mesto. Mesto kučeta. Mala čupava otišla je da proveri da li se nešto novo dogodilo u njenom ćošetu.
A onda je jednog dana došlo do tihog pomirenja.Znaš ono kada junaci dođu do spoznaje koja im otvori oči i od te tačke više ništa nije isto.
Bio je rođendan male čupave. (Još jedan pokušaj roditelja ka uspešnoj socijalizaciji svog deteta – napraviti ga kul u društvu.) Svi su se ludo zabavljali, divljali po kući, pucali balone, razbucavali nameštaj, sve je bilo dozvoljeno. Mala čupava je bila zadovoljna. Bili su u njenom zamku i svima je bilo zabavno. Pogotovu onom delu društva koji se sjatio oko njene barbi kuće sa gomilom barbika koje su rođaci poslali iz Amerike sirotanima koji su preživeli inflaciju. Da ne spominjemo koliko je samo odelca i barbi dodataka bilo tu, od kade sa balončićima do mini escajga. A onda je nekom palo napamet da pita slavljenicu da li bi mogao da uzme nešto od toga. Onako zbunjena, samo je slegla ramenima i promumljala nešto što su drugi shvatili kao da. U kuću Barbike Barbikić stigla je poreska uprava, za nekoliko minuta ostala je bez cele pokretne imovine. Tj. ostala bi da pečurkica nije sve to iskusno posmatrala iz daljine, a onda otišla od jednog do drugog deteta, uzela im te stvari i propisno ih izgrdila. Zatim je sve to vratila maloj čupavoj pokušavajući da joj objansni koncept privatne svojine.
To je bilo to. To je bio taj momenat prepoznavanja životnog saputnika. Trenutak kada je pečurkica shvatila da mala čupava nije razmaženi snob već osoba blentavija nego što je to normalno, a mala čupava je shvatila da pečurkica nije bezdušni tiranin, već osoba stroga al' u srži pravedna. Bog zna da su njoj te barbike u stvari bile najpotrebnije jer im je sama šila haljinice, ali ne, ona ih nije uzela! Možda su išle u suprotnim smerovima koordinatnog sistema, apsolutne vrednosti su im svakako bile jednake. Došlo je do prepoznavanja u tišini kroz prelomljene poglede tek izmilele iz ljušture. (Ćutanje u dalj će i kasnije biti nešto što će rado da praktikuju, često da ne bi pokvarile savršenost momenta.)
Važan momenat za pile je onaj kada izađe iz jajeta, za mlado jagnje je onaj kada stane na svoje četiri klimave noge i prohoda, a za ljudskog mladunca kada prvi put stekne uzajamno poverenje sa drugim mladunčetom iz svoje vrste, to mu zapravo i dođe kao neka vrsta izlaženja iz jajeta.
Stvari su se zatim razvijale svojim tokom. Zajedno u vrtiću, zajedno u osnovnoj školi, zajedno u gimnaziji, zajedno u životu.

A i taj život, nije uvek lep kao što nam to poručuju neki filmovi i književna dela. Međutim, prava bliskost je lek. Stari izum mudrih ljudi.

2 коментара:

  1. Uvek me tvoji tekstovi oduševe, pomalo osnaže i nekako kao de me malko izguraju iz mog mraka.

    Hvala :)

    ОдговориИзбриши
  2. Mislim da mi niko nikada nije rekao ništa pohvalnije što se tiče mog pisanja.

    Hvala ti. Zaista. Bas.

    :)

    ОдговориИзбриши