петак, 17. септембар 2010.

Sa druge strane smrtonosnog

Stan je bio kao što ga je i ostavila. Osim možda gomile sudova koja je postala veća i majke koja je ležala na trosedu gledajući u televizor, naravno. Naporan dan, hladni pozdravi. Jedna stvar ju je ipak obradovala. Među praznim sudovima videla je i činiju u kojoj su stajale špagete koje im je napravila tog prepodneva.
"Pojeli ste sve špagete?", upitala je veselo.
"U frižideru su", začulo se sa kauča.
U frižideru su i bile, skoro netaknute. Tromo je sela na stolicu, stavila činiju ispred sebe i navalila. Ionako ih niko nije hteo. Bilo su to jedne neželjene špagete. Želelo ih je samo jedno četvorožno stvorenje koje se motalo oko njenih nogu. On bi uvek rado omastio brk. Ali kuce ne smeju da jedu testo. Dala mu je svoj jogurt. Jela je kao nikada do tada. Nije bila gladna. Bila je pregladnela, nekih drugih stvari. Zamolila je majku da ne puši. "Ista si kao tvoj otac", rekla joj je. Klimnula je glavom, a zatim otišla u sobu. Kuče je uzaludno gledalo u košarkašku loptu očekujući da će da ga izvede da igraju fudbal sa samo njima znanim pravilima. Kada je čuo da je pustila pesmu, "onu pesmu", samo se sklupčao ispod njenog radnos stola. Ona je legla da spava.

***

Njena majka je stajala na vratima sobe, histerična, podbula u razdrljanom šlafroku. Detektiv koji je stajao iznad devojčinog mrtvog tela držao je šešir u ruci. Lice mu je bilo naizgled bezizražajno. Sve što je ikada osetio bilo mu je ugravirano u izboranom licu. Nije više imalo smisla saosećati se.

"Pa kako… Kako se to desilo?", mucala je majka hvatajući se za glavu.
"Gospođo…", glas mu je podrhtavao, jedva se kontrolisao. Iako nije imalo smisla, saosećao se. Ne sa majkom, sa umrlom. Ne zna zbog čega. Možda zbog kučeta, košarkaške lopte koja je stajala na podu, svih planova grada okačenih po zidovima ili onih koji se tu nikada neće naći.
"Znate, u uređenijim zemljama postoje zakoni o bezobzirnosti i bezosećajnosti, kao i kršenju porodičnih prava trećeg stepena. Da se ja pitam vi biste…"
Žena u šlafroku je prebledela.
"Možete pozvati mrtvozorca, i kažite onim nesposobnim lekarima da ne zovu forenzičare bez dobrog razloga sledeći put."
Uzdahnuo je, pročistio grlo kao da je želeo da pomeri neizgovoreno. Stavio je šešir na glavu i prošao pored majke koja je, oslanjajući se na ram vrata, jedva stajala na nogama. Uhvatila ga je za ruku. Jakim, gotovo, očajničkim stiskom.
"Zar stvarno mislite da sam…"
Odmahnuo je glavom, izdahnuo.
"Gospođo, ne znam. Zaista. Smrite se, molim vas, vidite i sami - od tuge se umire."

4 коментара:

  1. Umeju li psi da vole? Ja nikada ne bih mogao da umrem sve dok znam da me jedan pas voli... Zasto nikoga nije pitala umeju li psi da vole!

    ОдговориИзбриши
  2. Umeju da vole, samo je pitanje voli li kuče jače nego što ljudi povređuju? Verujem da da. U nekim slučajevima.

    ОдговориИзбриши
  3. Може ли овако:
    "Љубав се лови једино удицом страдања."?

    :-)

    ОдговориИзбриши