петак, 02. јул 2010.

Sa druge strane kućnog praga

Bio je to njihov dom.
Mali, prašnjav, što škripi u ritmu koraka, ali njihov. Drvena kuhinja, bela farba koja se ljušti sa vrata od terase, stare bele zavese koje propuštaju svetlost kroz sviletnkastu tkaninu, već godinama.
Počeli su od početka.
Ona je obrisala prašinu, on joj je doneo cvet. Stajao je u starinskoj kristalnoj vaznici, slučajno pronađenoj.
On je popravio cevi, ona je donela bakine slanike i bibernike, šoljice za kafu, i ponešto od escajga.
On je uneo njihovu prvu mašinu za veš. Ona ju je prvi put upotrebila, praveći se da se ne plaši tandrkavih zvukova koje je proizvodila.
Krečili su zajedno. Diskutovali su o nijansama.
Zatim su samo diskutovali. A onda su se i raspravljali, pa je on besan išao da trese tepihe, dok je ona bezvoljno krpom muljala preko prozorskih stakala.
Njegove cipele su često falile ispod klupice u malom predsoblju. Sama je slušala muziku na starom gramofonu koji se gurao među neujednačenim knjigama. A zatim je njemu priređivala koncerte. Lomljenjem sudova pri čemu je razbijen i bakin slanik.

Zagrljaji ispod jorgana na kauču koji se rasklapa, i zime prolaze brzo.

Male ruke su žvrljale po davno okrečenim zidovima. Unosile su blato u kuću i po kojeg četvornožnog prijatelja, koji je ostavljao dlake po stanu.
Sobe su bile tihe kada su odlazili na more. A slane i ukrašene školjkama kada su se sa istog vraćali.
Gajtani od telefona su se razvlačili preko poda i izlizanog parketa jer je on rastao, pa mu je bilo bitno da su vrata od njegove sobe zatvorena, kada priča na telefon i ugovara jako bitan odlazak u bioskop iz koga će se vratiti sa novim posterom za sobu.
Kupili su nove stolice pre nego što je im ona došla na večeru. A zatim ga i odvela sa sobom.

Imali su sobu viška. Nije poneo postere, ni starog mačka koji je suvereno vladao prostorom. Rešili su da to bude gostinjska soba. Kada im ponekada budu dolazili u goste imaće gde da ostave kolica, ili recimo bicikl sa pomoćnim točkovima. On joj je ugradio lepe šarene trake na volanu, a ona joj je kupila pidžamu, za svaki slučaj, ako bude želela da prespava gledajući u stare filmske postere koje je nekada njen otac tu lepio kidajući selotejp zubima koji sada polako spada ostavljajući žute tragove.
Kada bi dolazila slala bi ga u prodavnicu po sok, a onda bi iz poslednje fioke vadila strogo čuvanu kutiji sa crvenom plišanom postavom iz koje bi vadila po koji komad nakita, a zatim bi joj ga davala. Da bude njen. Kada joj već ne može proslediti razbijeni slanik. A onda bi on slao nju u kuhinju po štrudle kako bi joj na miru dao neke posebne knjige, jer on zna da ona nije obična. A ona bi njoj donosila nove saksije, a njemu makete aviona.
Poslednji put im je donela dvometraša koji ju je ipak nežno držao za ruku, ali je skučeno sedeo na fotelji i slučajno nogom zakačio sto, čija je noga bila fiksirana parčetom novina čija su olovna slova bila drugačija od današnjih novina sa stola.

Bio je to, prosto, živ stan. Topao stan. Koji ih je čekao da se vrate sa pijace, dok su tromo vukli kese i diskutovali o poskupljenima. Samo su ga malo uspavljivale serije i kvizovi koji su bili praćeni svakog dana u isto vreme, kao i činjenica da su se svetla nešto ranije gasila. A ni gosti im nisu dolazili više toliko često, niti su zarozavali tepihe sedajući na omatoreli kauč na kome su jedino presvlake bile redovno menjane, i po koji jastučić.

Živahan stan. I kada se prašina možda duže zadržavala na predmetima koji su bili raspoređeni po njemu, oni su disali zajedno sa njim. Upijao je idalje korake koji su teži i sporiji obrazovali govoto melodičnu škripu.

Ispunjen stan.

Živahan i ispunjen, toliko, da je odumiranje bilo gotovo neprimetno.

Нема коментара:

Постави коментар