четвртак, 08. јул 2010.

Sa druge strane burgije

Sa druge strane zubarske burgije je moje iskrivljeno lice. Iako me ništa ne boli, jer imam najboljeg zubara na svetu, prosto ne mogu da se opustim uz osećaj da mi turpijaju kosti, što zubi u neku ruku i jesu. Ni nokte ne turpijam. Brr. Elem, moj mnogo kul, najbolji zubar ikad, nije bez razloga mnogo kul, najbolji zubar ikada. Izgleda kao vodoinstalater, zove se Dragan, može da te ubedi da je za tebe ipak najbolje da ti otkine glavu, i biće u pravu, a uz njegovu anesteziju, to se čak ne bi ni osetilo. Međutim, nije u tome njegov najveći kvalitet. On je jedan od onih ljudi. Znate, onih pozitivnih. Dok ja u čekaonici razmišljam o Beketu i njegovom tretmanu ljudskog tela odnosno neminovnom samourušavanju tj propadanju, on u ordinaciji brzo, efikasno i bezbolno operira. Dela. Radi. Ma on bi i Beketa potapšao po obrazu nakon što bi ga naterao da se nasmeje i rekao bi mu, "Dobar si momak, a sad prestani da se glupiraš i makni se iz te fetus poze, nema smisla..."
Ulazim kod njega. "Gde si pile?", na stolu se sjaji igla. "Evo. Isidora upisala primenjene."
"E, pa čestitam, aj otvori usta."
"Jao, sunce vam vaše nenormalno. Svi u umetnike, a? Pa što bre deco, nađite nešto što se plaća. 'el burazer pronašao posao?"
"Mhhahhhammm egzit, khvhudh."
"Ispljuni. A pa ti sad žuriš kući, moraš da pomažeš bratu da sprema paketiće. Haha. Ja sam rekao mojoj Ani, ona htela književnost, daj bre pusti to. I ti mala, da učiš engleski pa da pališ, niste vi ukorenjeni ovde. Dom je tamo gde vas plaćaju. Mogao sam bre u Kolumbiji da živim. Ahaha, aha. Umnjak. Da, dobro. Snežo, daj mi veći šrafić."
Ne znam tačno šta mi je sve pričao. Ali bilo je zabavno, i istinito. I na kraju, zub mi je bukvalno izgledao kao nov, dao mi je čak i ogledalce da ga pogledam, kao kod frizera, samo za zube.
Otišla sam da platim, na šta mi je Sneža rekla cenu, a zatim namignula i prošaptala, "Ali doktor za tebe rekao da skratim na pola."
I u principu eto na šta se sve svodi. Na ljude koji razmišljaju o Beketovom tretmanu tela tj neminovnom samourušavanju, i na ljude koji ga popravljaju, uz osmeh, brzo i lako, i na sve to još ovoj prvoj grupi ljudi daju popuste, jer ipak nije njima lako. Ja na žalost nisam u drugoj grupi ljudi, a ovo je moj jedini način da kažem hvala. I da požalim što ne živim u renesansi, tamo su umetnici od mecena dobijali makar neku vrstu zubarskog osiguranja.
Hm, kako li je izgledala renesansna stomatologija?

(Na kraju ove priče glavni akter je nastavio da zamišlja srednjevekovne sobe za mučilište. Dok su u isto vreme na drugim krajevima grada, neki drugi ljudi radili nešto - korisno.)

1 коментар:

  1. kontam prilično isto kao naša, možda malo bolnije.

    inače, tačno pogađa u moje osećanje prezira prema nama neradnicima

    ОдговориИзбриши