четвртак, 03. јун 2010.

Sa druge strane majčinstva

Lep je Torlak. Miran. Ptičice cvrkuću, zeleno je, ljudi brinu o svojim baštama, i tako to. A tamo ima i jedan kul starački dom. Mislim, kul... Onoliko koliko to može da bude. Sedim ja tako ćaskam sa bakom, ona naredila da se ugasi televizor jer ja svako malo, bacim pogled na ekran, a tamo Bata u nekom ratnom filmu, u nekom rovu na plaži, a tu i neka podmornica, i neki homosesualni odnosi između junaka, onako, prava jedna zgoda. Ali, šta ću, baka naredila, nema Bate, ne pada ona na te, takve, Bata je ipak, nekako sirova snaga.
Slušam ja baku, onako, malko mi pada glava, ali slušam. Gledam joj u predeo naboranih očiju, koje su idalje fascinantno plave. Pričala mi je o svojoj majci. Ali sa nekim posebnim poštovanjem. Poštujem i ja svoju mamu, naravno, i volim, i mislim da je kul, i zahvalna sam joj što me zaključva u stan kada se loše obučem i ne pušta me dok ne promenim odevnu kombinaciju, i što je u stanju satima da raspravlja sa mojom sestrom kojeg sam roda, i da joj se izvinjava što nema brata i sestru, nego brata i po i pola sestre. Slatka je.
Ali to neko poštovanje koje ima jedna stara žena dok priča o davno upokojenoj majci je prosto zadivljujuće, i identično kod svih mojih što baka, što baka – tetaka. I onda se zapitah malo zašto to, povukoh paralelu, i jednu kosu, i skapirah da su sve to bile samohrane majke, prepuštene same sebi, tokom ratnih i posleratnih godina. Godine nakon rata. Šta preostane? Ne znam. One su uspele. Da preostanu.
Jedna prebaka se sa malom dečicom vijala po šumi i hranila ih korenjem, druga nije stigla ni da oplače svoju ćerku streljanju na Banjici, jer je brinula o drugoj, treća se vijala sa troje dece, od kojih je bio posebno divalj moj pokojni deda. Nisu tripovale feminizam, bile su feminizam. Rispekt, što bi današnji mladi rekli.
U povratku sam blejala na stanici razvlačeći neki idotski florescentno zeleni slatkiš po ustima, koji sam jela kada sam bila mala. I nešto razmišlja, a gde su bile pradede? Po priči svi su umrli pre rata, dvojica od tuberkuloze, trećem pozlilo i umro pre nego što je došao lekar. Hm... Sva trojca capnula pre II svetskog rata, kakvi su izgledi za tako nešto? Možda su to bile samo priče koje su prabake prodavale mojim bakama i dekama. A možda je istina.
Ne znam, davno je bilo. Pitam se šta majke pričaju danas svojoj deci, u zemljama u kojima se još ratuje? Danas se više ne umire od tuberkuloze.

Нема коментара:

Постави коментар