недеља, 21. март 2010.

Sa druge strane nadrealizma

... je ralnost koja se odvija kršeći svaki dramatuški uzročno-posledični odnos, princip verovatnog i mogućeg, a o zdravorazumskom da i ne govorim. Pazite kakva je to kovanica - zdravorazumski.


(Minut ćutanja da razmislimo kada smo poslednji put uradili nešto što je bilo zdravo i u skladu sa razumom.)

Nadrealizam je na primer kada sedite u autobusu 59 na početnoj stanici, mrtvosani, grčeći se od gladi i umora, a iza vas seda Milka Canić. S'obzirom da nemate oči na leđima vi to ne primećujete sve dok ne uočite da je neartikulisana bagra tinejdžera prestala da se dernja na zadnjim sedištima, već se dranje pretvorilo u domunjđavanje. Zatim se okrenete i vidite kako dve blajhane klinke, u jaknicama zbog čije će dužine transplatacija bubrega dobiti na popularnosti, mašu svojim telefonima sa kamerama i mole plavu gospođu da stane na jače svetlo kako bi mogle da se slikaju sa njom. Ostatak bagre na zadnjem sedištu urla od smeha. Plavokosa gospođa je maksimalno fina i puna strpljenja, glupe klinke jedva čekaju da odu kući i okače slike na fejs.
Svako zatim odlazi na svoju stranu, odnosno Milka zauzima mesto iza moga.
"Ja stvarno ne znam šta je toliko smešno?", započinje Milka konverzaciju sa mladićem do nje, koji je nije konstatovao.
"A Vi ste neka slavna ličnost? Čime se bavite?", pita je neinformisan lepo vaspitan mladić, čiji akcenat otkriva vanbeogradsko poreklo.
"Radim na televiziji. Supervizor sam jednog kviza. Možda ste ga gledali? "Slagalica" je u pitanju."
"E, jeste, davno sam nešto pratio. To više gledaju moji roditelji. A ja najviše volim one asocijacije. Nego su mi teška nešto ona pitanja."
"Ma kakvi, to samo u finalu. Ova druga pitanja su zaista laka. Treba da nas gledate. "
"A 'e l' Vi smišljate pitanja?", pita mladić.
"Ne ja sam tu da ih kontrolišem, gledam da se ne ponavljaju, pojašnjavam nejasnoće, i donosim odluke u diskutabilnim situacijama. Dobro, i na početku kažem - dobro veče.", reče Milka ovu poslednju rečenicu sa blagom zadrškom koju prave ljudi kada izgovaraju teške reči.
"A vi sada sa posla?", nastavi mladić u ljubopitljivom maniru.
"A ne... Ovo što vi sada gledate snimljeno je pre mesec dana. Kada snimamo, snimamo po deset emisija za redom. A šta Vi radite?", upita Milka jednako zainteresovano svog sagovornika.
"Evo, vraćam se iz škole".
U trenutku kada sam izašla iz autobusa, razgovor se kretao u pravcu engleskog jezika jer je mladić držao udžbenik iz engleskog u ruci. Ostatak pretpostavite.
Hodam do kuće, razmrdavam trokiranu sivu masu i pokušavam da skontam šta se malo pre desilo.
Posmatrala sam gospođu koja je savesno radeći svoj posao, koji je kao i svaki drugi, iz meni nikada dokučivih jebenih razloga, postala legenda čije ime odmah iskače na guglu a na vikipediji je ima samo na engleskom, i koja ne shvatajući zašto joj se deca u autobusu smeju, započinje konverzaciju sa nekim levim mladićem koji joj postavlja banalna pitanja sa čijim odgovorima ona pokušava da zamaskira jedno jedino pitanje, da li je ona predmet sprdnje cele jedne nacije i zašto?

Idem ja tako kući, i pitam se... Hodam nogu pred nogu, i pokušavam da shvatim... Razmišljam... Trudim se da skapiram – ko mene ovde zajebava?

Нема коментара:

Постави коментар