четвртак, 18. фебруар 2010.

Sa druge strane tolerancije

Zajeban dan. Pojam kuće koji formiram u svesti je toplo mesto gde se sluša džez. Izgladnela sam, umorna, ne mirišem lepo, da se tako izrazim, ali me kuća ipak raduje. Otvaram vrata, Šele mi se jedini obraduje, i to samo zato što je imao tu satisfakciju da mi žvaće ruku pet minuta dok ja njega mazim. Đubrence džukelasto.
Pa, eto me kući. Džez? Jok, Tv je na mute a maks gleda u slike koje se vrte jedna za drugom. Ćaks u drugoj sobi telefonira. Dobro. Iz torbe vadim fiti peciva, onako pregladnela sačuvala sam dva komada jer znam da poste. Nudim. Maks mi hladno kaže, "Ja to ne jedem." Ćaks uzme jedan komad, više onako iz sažaljenja. Dobro. Šta ima za jelo? Muk. Pasulj od juče? Pojeden. Gusarska salata od prekjuče? Otvori frižider, ne smaraj. Ok. Sedam, jedem, porazmislim o svemu, shvatim da su se verovatno svađali, uputim im svima po neku lepu reč, zagrljaj, poljubac i povučem se u svoju sobu da inhibiram na miru, i zaključim da je tolernacija kada gledaš sa druge strane pojavnog.
E sad, da li je sve tako i bilo? Jest al' malo juče. Sa druge strane tolerancije je netolernacija a to je kada te baš boli kurac za tamo neke druge, treće i četvrte strane. Da premotamo film.
Ulazim u stan, nema džeza, keva opet bulji u televizor, brate, što ne uzme neku knjigu. Ćale je na telefonu, šta sad i on koji moj radi. Vadim fiti peciva. Nećete fiti peciva koja nisam pojela zbog vas? Ma terajte se bre u pizdu materinu. Da, da. Tamo. I pasulj ste pojeli? Ma jedi ti Gusarsku salatu od prekjuče. E, znaš šta, baš me malo boli uvo za vaše svađe i vaše jebene krize jebenih srednjih, sazrelih, dozrelih ili kakvih god godina. Ja nezahvalana? Ma nezahvalna ti najmlađa ćerka koja te... Tek ću da pređem granicu, ženo bre jedna! Treska vratima. Još malo dranja preko vrata i zidova. Po koja suza. Po koja zapaljena pljuga, i mnogo, mnogo terapuetskog tipkanja po tastaturi.
Škrab, škrab, škrab, škrab, aaahhhhhhhh, već mi je bolje.

Нема коментара:

Постави коментар