недеља, 07. фебруар 2010.

Sa druge strane mizoginije

Čudno je to. Ima neke sočnosti u pljuvanju po ženama. Ne znam za vas, ali meni prija. Doduše meni generalno prijaju sve vrste psovačine i pljuvačine, dođe mi neka vrsta katarzisa. Ali o mom viđenju katarzisa, nekom drugom štreberskom prilikom.
E sad, šta leži iza toga, zapitah se ja u dokolici, jer jel te, samo dokona aristrokatija u antičkoj Grčkoj i razmažena bedna piskarala mogu tako razvlačiti raznorazne misli po sivoj masi.
Kada muškarci hejtuju žene, to je jednostavno jadno i primitivno. Niče je rekao, "Osobine po kojima se polovi razlikuju moraju se sve više razvijati. Jaz između njih treba neprestano produbljivati." A lepo ga je vala i sročio. Mrziš razlike ergo ti si šovinistička svinja kojoj je lakše da krivi druge za svoje nedostatke a ne da se trudi da na svoj račun voli druge - reko ja u "Filozofiji za krembile", koja je u pripremi.
Elem. Ono što me je nateralo na razmišljanje nisu muškarci koji ne vole žene, već mlade žene koje ne vole žene. A čini mi se, to postaje popularno ovih dana.
Baš sam bila u društvu nekih žena ovih dana, na nekom planinarenju. Jebote, one ne zaklapaju. I misle da dosta znaju. A nekada baš i ne znaju. I misle da su duhovite, a nisu baš uvek. I onako, moram da priznam da su me iritiruckale. A onda sam uhvatila sebe kako posmatram njihova lica i proučavam njihove bore. I konstatujem u sebi, kako mora da su bile mnogo gotivne u svoje vreme kada se sada veru po koje kakvim planinama po mećavi. Gledam u te bore, i nekako me bole. Pa onda malo prevrtim film u glavi, pa nešto krenem da analiziram ponašanje matoraca. Ok, oni ne pričaju baš mnogo. Ali kada progovore nisu ništa duhovitiji nego žene. Bilo je par ok fora ali samo zato što su bile masne. Onako dobrano. A i oni misle da su najpametniji a nisu baš uvek. Tj jednako su glupi kao i žene, na kraju krajeva, ljudi smo, pa kakvi bi i bili.
I tu ja shvatim, da ja žene ustari ne mrzim već da se plašim da ću jednog dana biti takva. Sa istim trulim forama i pričama koje se kroz brbljanje vrte u krug dok ne izjedu mozak, ali i sa istim borama koje će iscrtavati, na nekada bistavim licima, svaku traumu, svaki nepotreban strest kome su žene sklone, jednom rečju svaku proživljenu godinu. Samo bore treba shvatati kao nešto lepše ožiljke, a ožiljci se ne skrivaju, oni se nose sa ponosom kao krvavo zarađen trofej koji se umornim rukama drži visoko dok poludela masa skandira.

Ergo, žene su ok.

2 коментара: