субота, 30. јануар 2010.

Sa druge strane zatvorenih korica

Selindžer je umro. Zna da ga je volela, ali su joj njegove knjige, pročitane ranijih dana dok je još imala vremena za tu ekstravaganciju kakvo je čitanje, bile u maglovitom sećanju. Držala je "Freni i Zui" u jednoj ruci a autobusku šipku u drugoj. Nije smela to da čita. Ne ovih dana ispitnog roka, u kojima treba da je sabrana i hladna, a ne da se kao neka pizda loži na Selindžera dok rovari po svojoj neuredno raskupusano haotičnoj duši. Taj haos još neko vreme treba držati pod kontrolom, makar do kraja februara, ili do kraja, ne znam... Pa do kraja.

Deda-teča je spavao, a baka-tetka je u crvnom šlafroku sedela preko puta nje. Svetla su bila prigušena, a stan je kao i uvek misrisao na vanilice i engleski čaj. Starica je pričala dok je iza nje stajala velika biblioteka klasika poređanih po edicijama. Devojka je slušala, a novo izdanje "Freni i Zui", čekalo je na nju u torbi.
Razgovor je bio standardan. Bolesti, krvni nalazi, lekovi, fakultet, skupoća. Iza banalnosti, iza gomile reči, iza njih, stajala su dva straha i razgovarala. Strah od smrti i strah od budućnosti jeli su vanilice i pili engleski čaj.
Možda zbog atmosfere, a možda jednostavno jer je strah u starici preovladao, ispričala je devojci ono što nije nikome pre nje. Jer devojka treba da zna, treba da nauči na njenim greškama. Priča je bila sasvim jednostavna.
Pre nego što se udala volela je drugog čoveka. Volela ga je četiri godine iako nije trebalo, iako je deda-teča već bio tu, negde. Ali eto, zbog nekog razloga prekinula je sve sa njim. Ne želi da kaže razlog. Verovatno zato što je banalan i glup, a šteta mnogo veća nego što se pretpostavlja da bi neki banalni i glup razlog mogao da je načini. Jer je bilo kasno, i nije mogla da ispravi stvar. A to se dešava u životu. Bude kasno. Devojka je naivno verovala da se sve greške mogu ispraviti uz dovoljno snage volje. A eto sedi preko puta jedne njoj drage starice, i njeno lice svedoči o protoku vremena bolje nego bilo koji filozofski spis, a njena priča svedoči o greškama za koje je bilo kasno da se isprave.

Deda-teča se probudio. Njegovo prisustvo zaustavilo je razgovor. Tri straha, uključujuči i novopridošli strah od spoznaje da možda nikada nije bio voljen onako kako je trebalo, sedeli su u sobi prigušenog svetla, vodili banalne razgovore, jeli vanilice i pili engleski čaj. Sekundara plastičnog kinsekog sata bila je glasna kao i uvek. U sedam je počela "Slagalica". U sedam i petnaest je devojka otišla od njih, nekim svojim poslom. Da, šteta, još nisu stigli do asocijacija, ali neka gledaće ih neki drugi dan.

Povratak kući. Bledo svetlo u polupraznom autobusu i knjiga koja vrišti u torbi. Devojka je ne vadi odatle. Ne sme. Staričina priča je dovoljno olabavila katanac kojim je zaključala njenu malu ličnu pandorinu kutiju. Ne sme se izlagati daljem riziku. Ne sme misliti o tome kako je od skoro ponovo sama, i kako će možda jednog dana, dok bude sedela u stanu sa osobom koju voli ali ne baš onako posebno, po glavi prebirati razloge zbog kojih je to tako. Da li će se stideti tih razloga? Tada kada bude bilo kasno? Jer ljudi greše. I biva kasno. I ti ljudi bivaju sami, ili barem usamljeni. Dešava se.
Ma ne. Ne sme da se plaši i da razmišlja tako. Sve su to gluposti i preuveličavanja. Ima ona običaj to da radi. Da preuveličava i pravi filozofiju tamo gde je nema. Sve je u redu.


Dok god su joj misli tihe a knjiga u torbi zatvorena.

9 коментара:

  1. "Strah od smrti i strah od budućnosti jeli su vanilice i pili engleski čaj."

    divno i januarasto.

    ОдговориИзбриши
  2. :) за екстраваганцију какво је читање... допада ми се та мисао...

    ....рачунам да већина људи, ако и има среће, и проведе живот са неким кога воли, ту особу и воли, онако како си ти написала „али не баш онако посебно“...
    ...мислим да сви ми, креирамо себи неке тихе патње, за неким, ко је био, у неком тренутку нашег живота, довољно интересантан, да то заслужи... вјерујем, да би, и та тиха патња, када бисмо и завршили са том особом, постала „али не баш онако посебно“... :)

    ОдговориИзбриши
  3. @ Katarina, hvala, mada ne znam, ja sam shvatila da sam nezadovoljna kada sam ovo postavila. imam tu svashta da ispravljam nego neshto ne mogu bash sad :)

    @ BL, kapiram shta hocesh da mi kazesh, ali meni je mnogo jachi utisak ostavila chinjenica da nema svaka pricha hepi end. realno nema. a ja sam mislila da ima. a nema. a ja necu da budem osoba bez hepi enda. a postoji ta shansa. i nije mala. i tako. :)))

    ОдговориИзбриши
  4. :) у мојим годинама, ако немаш већ некога поред себе, склонији си компромисима, па је претпостављам и већа вјероватноћа да се заглави са неким кога и не волиш баш онако посебно... :) ти, са друге стране, имаш довољно времена за све... па и да упознаш, ако већ ниси, тог неког, посебног, са ким ћеш и доживјети тај хендикеп, овај хепиенд... :)

    ОдговориИзбриши
  5. eeeee. u tom chuchu grmi zec, moj ti! svi mi mislimo da imamo vremena, kao ono... ali dobro necu sad da te deprimiram, mislim, u principu, samo lagano, nigde ne zurimo i tako to... :)))

    ОдговориИзбриши
  6. :) ...рачунам да никад није превише касно да би човјек био (не)срећан са неким... :)
    а депримирати ме не можеш... бар ти не! :)

    ОдговориИзбриши