петак, 24. децембар 2010.

Sa druge strane flafilogije

Opšte je poznata činjenica, odnosno stav ljudi iz sveta filma da je u filmu "Grozan ja", izgovorena najbitnija i najsavršenija replika u istoriji kinematografije - "It's so fluffy, I'm gonna die!". Ko još nije čuo za to, neka mi veruje na reč, tako mi filmskih teoretičara Vejčela Linzija, Dilak i Delik. (Neko od ovih ljudi je žena, pokušaj da se to utvrdi u stanu dramaturškinje Maje Todorović doveo je do agona joneskovskih razmera. A Život se ironično smejao paru Dilak-Delik kao i onog dana kada je kreirao Crnjanskog tako da ne zna da kaže r.) Ali ništa od toga nema veze sa flafilogijom, ovo je samo uvod.
Dakle, flafilogija je nauka koja proučava pojavu flafi objekata odnosno stvari, životinja ili ljudi koji predstavljaju izvor flafastičnosti, koji je ujedino ključ pomoću koga ljudi mogu lakše da vole druge ljude, što znamo nikada nije lak zadatak.
Definiciju flafilogije objasnićemo sledećim primerom. Moje kuče (a sam Bog zna koliko sam ljudima dojadila pričom i pisanjem o njemu) je moj flafi objekat odnosno izvor flafastičnosti (fluffy source u slobodnom prevodu na egleski jezik). On je flafastičan ne samo što je premekan, beo, ima uši čije savršenstvo dokazuje postojanje Boga, smešno vrka buljom dok hoda, i još smešnije izbacuje jezik sa strane dok zapišava po kraju, nego zato što svim tim stvarima on uspe da otključa nešto u meni. I nekako, kada shvatim koliko volim njega, samo zato što poseduje gore navedene osobine, pomislim kako bih možda mogla i ljude da volim. Otključa neki osećaj optimizma, i ja pomislim neku tako čudnu stvar.
Naravno, podrazumeva se da to ne moraju da budu samo kučići, već i druge životinje, od mačaka do veverica, plišanih jednoroga, ponekada čak i nekih ljudi. (Moja sestra na primer ima flafi obraze, mada je previše razmažena da bi zračila flafastičnošću.) Ja mislim da je čak i moja puštena kosa nesvesno flafi objekat. Kada moja drugarica Tamara, uzme kosu u moje ruke, kreće da je gnjavi i govori izuzetno dubokim kretenskim glasom poput Big Mazija. Ono što buni je što pored ovakvih manifestacija, njen duh ipak ostaje zatvoren a pojam "osećajnost" nepoznat. Ko zna, možda će i do nje dopreti flafastičnost na neki drugi način, pa sledeći put kada prijatelj bude krenuo da nam se ispoveda, neće reći "Šta je opet te je ostavila riba", ne sačekavši kraj ispovesti koji potvrđuje da ga je riba zapravo zaista ostavila. Nikada se ne zna, čudni su putevi flafastičnosti.
Nadam se da vam je pojam flafilogije postao malo bliži, i takođe molim cinike, kakav bi na primer bio izvesni Vuk Bošković da flafilogiju ne pogane izokretanjem i njenim stavljanjem u seksualni kontekst. I da, kada ovo pročitaju, ne bace hejt, već zagrle nešto flafi i okrenu se optimizmu.

Do sledećeg čitanja, think fluffy and chilex,
flafastično Vaša
StrajkAut

четвртак, 16. децембар 2010.

Sa druge strane insistiranja

Ove godine insistiram.
Insisitiram da okitimo jelku.
Ne zanima me što će je možda kuče oboriti.
Neće me mrzeti da je dižem i sastavljam.
Ne zanima me što nam je stan mali,
ne zanima me što će se u žurbi teže dolaziti do kupatila.
Insistiram. Okitiću Božićnu jelku.
Okitiću je zato što sam preživela.
Zato što moram, zato što mi je potrebno,
zato što ne znam da li ću vam ikada oprostiti, i ne znam da li ću vas ikada voleti kao nekada.
Sećate se, kada sam vam za Božić poklanjala pesme, kako je u njima pisalo da ste vi ti,
ti oblaci, ta spasilačka mreža,
a mreža je bila bušna i oblaci tmurni.
Ne znam za vas, ali ja sam preživela oluju.
I ja insistiram da okitim Božićnu jelku.
Kako je bilo divno, nekada, to ushićenje i naši dečji povici: "Jelka je stigla."
Mirisaće i biće nam lepo, posle ćemo je ugostiti u našem dvorištu.
Nekada je postojalo naše dvorište i naši nedeljni ručkovi.
Buljila bih u tu jelku satima i zamišljala da u njoj žive mali zeleni ljudi, da imaju čitav jedan njihov svet, da skaču sa kugle na kuglu, da se spuštaju niz ukrasne trake, da se jure, da se raduju.
U svašta sam verovala kada sam bila mala, i tako bih rado verovala opet.
Preživela sam i insistiram.
Ove godine kitimo Božićnu jelku.

петак, 03. децембар 2010.

Sa druge strane inspiracije

Neki veruju u Božanska proviđenja, mitska bića, raznorazna prosvetljenja. I sve je to možda istina, ali meni je inspiracija trenutak kada vam se tako nekako izukrštaju linije u jednoj tački uzadaha, pa vas nešto spuca i sve je odjednom drugačije. I jeste, sve to ima veze za Silom Odozgo, nju ne poričem, ali mnogo je i u nama samima, jer pre svega, potrebno je da se čovek zaljubi. Zaljubljivanje može da bude po izboru. Možete se zaljubiti u dobru predstavu, knjigu, film, ili ipak u stvarnu osobu. Caka je doduše u tome što dobra knjiga ostaje dobra i kada zaljubljenost prođe, a "realna" slika osobe u koju ste se zaljubili preraste u kadrove horor filma nemačkog ekspresionizma. Međutim, stvar je još i u tome što će zaljubljenost u neku osobu mnogo bolje da vas vozi od zaljubljenosti u cd na kome je film ili sećanje na predstavu koje će da izbledi. Što kažu, mač sa tri oštrice. Dobro, zaljubljivanje je prvi korak, jer kada se zaljubite u nešto od datih opcija često vidite neki čudan smisao u stvarima i radost u najmanjoj sitnici. Drugi korak je dati inspiraciji prostora da se razvije, da zaživi, ne uplaštiti se. Jer inspiracija kao i zaljubljivanje nekada umeju biti strašno opasna stvar. Tu se dolazi do ključnog momenata, odnosno vere u sebe, mada sve to nekako povlači jedno drugo. Inspiracija je na primer kada šetam kuče i u isto vreme osluškujem i gledam unapred ima li traga od lutalica, merim dužinu povoca i njegovu udaljenost od đubreta koje bi kuče pokušalo da pojede, smišljam post na novom blogu i konstatujem kako je lepa i čudna magla koja se spustila na ulicu. I onda malo budem i ponosna na sebe jer radim sve te stvari u isto vreme. Inspiracija je i kada pomisliš da ipak možeš i umeš i znaš, pa makar ti to dokazivale neke sasvim glupe i nebitne stvari.
A sa druge strane te inspiracije je sve ono što ostane kada se ta magla razbeži. Ali ne, neću o tome. Tek sam uzletela...

среда, 17. новембар 2010.

sa druge strane panike

to je onda kada ti postanu kristalno jasne apsolutno očigledne stvari kao ta da si na primer treća godina studija i nemaš veze sa životom nemaš veze a vreme leti i proleće i preleće i odleće i sve istinite jebene otrcane fraze a ti ne znaš ni šta ni gde ni kako i odjednom su ti jasne očigledne stvari pa se malo bolje pogledaš pa kreneš da usisavaš sobu pereš sudove sređuješ orman jer te nešto steže i želiš da se umoriš pa da ne misliš pa da prodišeš i sve kao treba i sve kao nešto radiš a u stvari se ne skidaš sa jebenog fejzbuka jer ti tamo izgleda da ima neke perspektive i očajnički želiš po neki crveni kvadratić koji će reći da se nekome sviđaš i proganjaš bivše duhove i nerviraju te njihovi statusi veza pa ponovo pogledaš sebe i sve svoje ujebano završene veze jer ti je uvek falila neka daska u glavi i nikada nisi bio zadovoljan osim kada imaš priliku da radiš stvarno radiš ono što voliš ali ti ne daju samo srećnima daju samo srećnima daju srećni nisu nemirni srećni ne kucaju manično redove reči bez ikakvog znaka interpunkcije oni se drže za ruke i imaju posao a ti se pitaš da li je normalno što si patološki vezan za kuče i ideš sa njim ušetnje i želiš da se izgubiš zauvek izgubiš
muzika treba mi muzika i da možda legnem na patos i buljim u plafon jer ne znam zašto to nekada pomaže to i flaša crnog vina darko flaša crnog vina darko flaša crnog vina darko flapša crnog vina to nekada pomaže

...i sva ta pitanja
vode do svitanja
ti što su odgvor znali
tamo su ostali
a ti sreću suzama zali
uzmi a ostavi....

недеља, 07. новембар 2010.

Sa druge strane rasprave

U pravu si prijatelju. Ljudi=ego=zadnje namere. Zadnje namere i prednje misli. Nego druže (izvini što te oslovih drugačije), zašto si obučen sav u crno, i zašto se smeješ samo na grube šale? To te ne umara? Zapravo da, mislim da shvatam. Crna je mekana boja. Ne, crna nije boja. Crno je otklon, jaz, ograda. U crnu se uranja. Crna neretko prija. Ali ja volim loše sklopljene boje, i volim da se igram sa izborima iako uvek odaberem pogrešni.
Jasno je, i ti i ja volimo poeziju, ne znam za tebe, ali to je moja potreba za lepim.
E, smešno mi je kada mi neko kaže da sam lepa. Znaš li šta je meni najlepše na meni? Moj znoj. Da, da, znam, po tebi trud nije kvantitativan pojam. Po tebi, trud zapravo nije ništa sam po sebi. Ti najviše voliš posebne ljude, a ja opet kažem, najlepša stvar na meni je moj znoj. A najlepši čovek onaj koji crvenog obraza okreće i drugi, onaj koji pada i posrće, onaj koji plače mrveći zemlju šakama usput pljujući je iz usta. Takvi takođe i ustaju. Takvi se nekada i smeju. A kada se smeju... Eh, moj druže, kada se takvi ljudi smeju...
Znaš, privilegija je pričati sa tobom, voditi takozvanu raspravu, mada je Drina i dalje kriva. Ti si, rekla bih, mizantrop, ja mazohista, a istina verovatno negde na sredini.
Ili smo jednostavni oboje ludi. Kako i ne bismo, oboje volimo poeziju.

субота, 30. октобар 2010.

Sa druge strane prodaje

Zapravo, ne postoji druga strana, pitanje je samo dokle si spreman da odeš? Koliko ćeš da se prodaš? Gde je granica?
Baviti se pisanjem i otići na sajam knjiga. To mu dođe kao da je prasica Gica otišla kod Mileta mesara da vidi ima li svežeg mesa. Ali nije to u stvari ništa čudno. To je samo današnjica koju prihvatamo kao takvu (koju i ja prihvatam kao tavku i ne smatram da sam išta bolja od drugih). Svi smo mi prasice Gice koje svraćaju kod Mileta mesara, svi mi u stvari kupujemo naše istranžirane živote pa nam još bude i drago kada ih dobijemo na popustu. Marketing je čudo. "A kada kažeš ljubav, da li misliš na ono što su ljudi kao ja izmislili da bi prodali najlon čarape", kaže Don, junak serije "Momci sa Medisona" (toplo preporučujem). To je to, dalje, nadam se, ne moram da objašnjavam.
A ne bi, u celoj toj priči, umetnost bila u problemu da umetnici ne moraju da jedu. Mogli bi tako da rade do mile volje i da sami svoje proizvode mažu na hleb. Međutim ako hoće lepo da se najedu, moraju da se prodaju, da bi se prodali moraju biti kul jer se takmiče sa celim dijapazonom drugih proizvoda. Smešno bi bilo misliti da posotoji razlika između knjige i praška za veš. Najbolje bi bilo u stvari da su autori kul na način na koji to neka kompanija može da iskoristi, premda su te kompanije i izmislile termin kul, pa da ih malo pogura, i eto koristi i jednima i drugima. Pitanje je onda samo, gde je tu iskrenost? Zašto se sve to ono beše radi?
Sve to više liči na pecanje, odnosno bacanje mreže u more potrošača, nego na bavljenje nekom tzv. umetnošću.
Pa nisam džaba naletela na Borisa Tadića na sajmu negde između hale 1 i hale 2. Doš'o čovek da baci mrežu, i onda mu neka ludača prošla ispred kamere psujući gužvu, štandove i natips na kome piše "primamo kartice". Psujući i pitajući se da li će stići na sinemaniju.
Sinemanija. Vašar broj dva. Ista priča. Istina, ima odličnih filmova, kao što i na sajmu ima odličnih knjiga, ali pomisliti da je sve to tu da bi se jedna te ista idiotska reklama za banku utuvila potrošačima pomalo je deprimirajuća zar ne? I lepo je što su Deniro i Norton opet pokidali uloge, i što je taj film preispitivao koren ljudske prirode, ipak jednako je važna i nova maskara Eve Longorije. Ma ne bi bre bez Eve Norton imao šta uopšte da radi na velikom platnu Sava Centra, niti bi mladi nafrakani promoteri imali šta da dele ispred sale. Zar ne?
Mislim, ja tako samo postavljam pitanja. Nekako mi zanimljivo, pogotovu što uvek dođem do istog odgovora. Na ovom svetu što se vrti i oko Sunca i oko svoje ose (šizofrena neka planeta), i nema baš mnogo smisla.
A moja umetnost? Moja najveća umetnost danas je bila:
a) činjenica da sam uspela da preživim dan na sendviču i mini plazmi,
b) činjenica da sam na kraju dana, pored svih pitanja, shvatila da je ipak najbitnije to što me kod kuće čeka ipak nešto što je dom, što će u tom domu kod nogu da mi spava nešto smrdljivo krznato, i što na spid dajlu imam prijatelje za koje bih dala ruku. I nogu, ako treba.

петак, 29. октобар 2010.

Sa druge strane bliskost

Čudno je to. Teško da se objasni. Prijateljstva su... Razvijaju se, menjaju se, gase se.
Ljudi se menjaju pre svega. Znaš, u svakom prijateljstvu dođe do onog momenta u kome gledaš osobu preko puta tebe, i to više nije to. Ti si se blago uvukao u svoju ljušturu i gledaš je nekako pomalo izdaleka, i čini ti se da tvoj glas više ne dopire do nje već se odbija o zidove tvoje ljušture i čini te blago šizofrenim. Njima se to nije desilo. Verovatno zato što im je lakše da budu šizofrene zajedno. Kada im se glasovi i smeh isprepliću, znaju da je sve suludo, i prekomplikovano ali su na otvorenom, a ne u ljušturi, i kreiraju nešto novo. Nešto što diše i oslobađa. Prava, retka prijateljstva oslobađaju. Bliskost je lek. Stari izum mudrih ljudi.
***
Srele su se u vrtiću. Malu čupavu, u vrtić je vodio visoki mršavi čovek koga je zvala - tata. Pečurkicu sa predbokim plavim očima vodila je jedna topla mila žena koju je prečurkica zvala – mama. Često su se sretale na raskrnici na putu za vrtić. U početku se nisu mirisale, ne, ne. Pečurkica nije baš najbolje razumela zašto mala čupava glumi avion dok ide u vrtić, niti je maloj čupavoj bilo jasno zašto pečurkica gađa dečake puževima i glistama dok oni vrište i beže pred njenim nasmejanim licem. Može se reći da je jaz između njih dve bio i socijalne prirode. Zapravo, pečurkica je u vrtiću bila domaćica, starosedeoc koji je tamo boravio otkada zna za sebe. Malu čupavu su dovodili sa vremena na vreme, kada su shvatili da njeno druženje sa bakom može dovesti do ozbiljnog defekta prilikom dalje socijalizacije u životu. U vrtiću, umesto da se druži sa decom, jedva je čekala da se dokopa neke slobodne bockalice, pa da se igra sama sa sobom u nekom ćošku. Jednom joj je zapravo palo napamet da bi i ona mogla da se igra porodice sa drugom decom. Pečurkica je naravno bila kolovođa. I kada je videla malu čupavu, koja tako bahato dolazi u vrtić kada joj dune, naravno da joj je ponudila jedino upražnjeno mesto. Mesto kučeta. Mala čupava otišla je da proveri da li se nešto novo dogodilo u njenom ćošetu.
A onda je jednog dana došlo do tihog pomirenja.Znaš ono kada junaci dođu do spoznaje koja im otvori oči i od te tačke više ništa nije isto.
Bio je rođendan male čupave. (Još jedan pokušaj roditelja ka uspešnoj socijalizaciji svog deteta – napraviti ga kul u društvu.) Svi su se ludo zabavljali, divljali po kući, pucali balone, razbucavali nameštaj, sve je bilo dozvoljeno. Mala čupava je bila zadovoljna. Bili su u njenom zamku i svima je bilo zabavno. Pogotovu onom delu društva koji se sjatio oko njene barbi kuće sa gomilom barbika koje su rođaci poslali iz Amerike sirotanima koji su preživeli inflaciju. Da ne spominjemo koliko je samo odelca i barbi dodataka bilo tu, od kade sa balončićima do mini escajga. A onda je nekom palo napamet da pita slavljenicu da li bi mogao da uzme nešto od toga. Onako zbunjena, samo je slegla ramenima i promumljala nešto što su drugi shvatili kao da. U kuću Barbike Barbikić stigla je poreska uprava, za nekoliko minuta ostala je bez cele pokretne imovine. Tj. ostala bi da pečurkica nije sve to iskusno posmatrala iz daljine, a onda otišla od jednog do drugog deteta, uzela im te stvari i propisno ih izgrdila. Zatim je sve to vratila maloj čupavoj pokušavajući da joj objansni koncept privatne svojine.
To je bilo to. To je bio taj momenat prepoznavanja životnog saputnika. Trenutak kada je pečurkica shvatila da mala čupava nije razmaženi snob već osoba blentavija nego što je to normalno, a mala čupava je shvatila da pečurkica nije bezdušni tiranin, već osoba stroga al' u srži pravedna. Bog zna da su njoj te barbike u stvari bile najpotrebnije jer im je sama šila haljinice, ali ne, ona ih nije uzela! Možda su išle u suprotnim smerovima koordinatnog sistema, apsolutne vrednosti su im svakako bile jednake. Došlo je do prepoznavanja u tišini kroz prelomljene poglede tek izmilele iz ljušture. (Ćutanje u dalj će i kasnije biti nešto što će rado da praktikuju, često da ne bi pokvarile savršenost momenta.)
Važan momenat za pile je onaj kada izađe iz jajeta, za mlado jagnje je onaj kada stane na svoje četiri klimave noge i prohoda, a za ljudskog mladunca kada prvi put stekne uzajamno poverenje sa drugim mladunčetom iz svoje vrste, to mu zapravo i dođe kao neka vrsta izlaženja iz jajeta.
Stvari su se zatim razvijale svojim tokom. Zajedno u vrtiću, zajedno u osnovnoj školi, zajedno u gimnaziji, zajedno u životu.

A i taj život, nije uvek lep kao što nam to poručuju neki filmovi i književna dela. Međutim, prava bliskost je lek. Stari izum mudrih ljudi.

субота, 23. октобар 2010.

Sa druge strane novog srpskog filma

Sedim sa dragim mi koleginicama i drugaricama na kafi nakon odslušane trebine na temu "Novi srpski film". Srkućemo onu kafu i razmišljamo o svetloj nam budućnosti.
Maja se plaši da ubije dete, što joj mi generalno uvek preporučujemo, mislim u scenariju, jer se plaši da će zbog toga svoj rad učiniti potencijalno prilagodljivim tzv novom srpskom talasu. A šta je to novi srpski film? Pa nismo sigurne. Neki ljudi su tamo svašta nešto pričali oko dva sata. Pa te to može biti, a ne mora, pa te to je labava definicija, pa te nasilje, pa te neka plavuša krene da lupa o mizoginiji, pa se opet malo vrate na Žilnika, pa malo na Gorana Markovića, pa se javio nek stranac preko audio zapisa, ma svašta nešto. Ono što je nas uglavnom fasciniralo, pored silnog teorijskog znanja, je to što se podrazumevalo da su svi pomenuti filmovi umetnička dela jednakih vrednosti. Zapravo, u isti koš su stavljena dva filma, "Život i smrt porno bande", jedan ozbiljan film velikih umetničkih vrednosti i jedan "Srpski film".
Da priču ne bih dužila, i da se ne bih bavila "Srpskim filmom", predlažem da svi oni koji ga smatraju za umetničko delo, ozbiljno razmotre predlog genijalne dramaturškinje i fenomenalne ličnosti Tamare Antonijević, u cilju osvajanja filmskog sveta uključujući i onog dela na dnu zemljine kugle.

Tamara Antonijević

EKSPERIMENTALNI DOKUMENTARNI FILM O ŽIVOTINJAMA U DUHU NOVOG SRPSKOG TALASA

DIVLJA AUSTRALIJA
Ili kengur osvetnik

Pusta prerija sa niskim drvećem. KENGUR BR 1. skakuće tamo vamo. Brsti travu. KENGUR BR 2. mu prilazi, opauči ga svojim ogromnim kengurskim repom i siluje ga. KRICI KENGURA BR 1.
Nekoliko meseci kasnije. Beba kengur pokušava da izađe iz torbe KENGURA BR. 1. 20 minuta iz perspektive bebe kengura u mračnoj torbi. Ona se grčevito hvata za dlake, grize bradavice svog roditelja. KENGUR BR 1. ga davi svojim šapama, vadi iz torbe i veselo skače po njemu.
Mrtvo telo bebe kengura koje raznose lešinari. Čeprkaju mu oči. Vade mozak. Iznutrice. Raznose ih po drveću.
KENGUR BR 1. posmatra zalazak sunca. Brsti travu. Spazi jedno napušteno mladunče. Juri ga prerijom, hvata, ubacuje u svoju torbu i davi. Ono visi slomljenog vrata iz torbe. KENGUR BR. 1 veselo odskakuće u zalazak sunca.

p.s. U dogovoru sa producentima prelažem i nastavak- DIVLJA KINA (impotentni panda siluje pandice širom kine uz pomoć štapa od bambusa).

Predviđeni naslovi u novinama.
,,Inzvaredno dostiguće!’’
,,Neponovljiva saga o brutalnosti prirode!’’
Scenaristkinja srpskog ekperimentalnog filma o životinjama zatočena u štabu PETE.’’


Predviđena kritika internacionalnih festivala.

Divlja Australija je film koji predstavlja srpsku kinematografiju u potpuno novom ruhu. Mnogi je osporavaju, ali oni naravno ne shvataju njene prave vrednosti i promene koje donosi i način na koji uzburkava zapadnu kulturu. Ekperimentalni film o životinjama je još uvek neistaženo polje, a autor ovog filma ga koristi na neverovatan način. Metafora srpskog društva u kom svi skaču jedni po drugima, dave se u torbama i siluju više nego očigledna i predstavlja bunt protiv teokratije političkih partija. Svi koji kažu da ideja ne čini film i da film ne treba da ostane u okviru metafore očigledno ne razumeju pravila žanra o kom govorimo.

U potpisu- nekiteoretičar

уторак, 19. октобар 2010.

Sa druge strane ljubavi. One prave.

On je moj dečko. Ima dva plava oka. Najlepša oka.
Volim i njegove uši. Ponekada ležimo na krevetu, možda slušamo neku muziku, on možda glođe moju ruku, ali ja sigurno buljim u njegove uši. One su toliko savršene, da mi se ponekada čini da predstavljaju dokaz da Bog postoji. Stoje uspravno, beskrajno su mekane i nežne, unutra imaju bele a spolja sive dlačice, i savršeno koordiniraju ,kao krila nekog malog aviona za oprašivanje komaraca, kada kao ludi trčimo po kraju.
Mi se jednostavno volimo. I razumemo.
Samodestruktivni smo na nama svojstvene načine. Samo on i to radi nekako veselo. Veselo se umoči u ogromnu blatnjavu baru i onda se prevrće po njoj kao da je njegovo belo krzno meso koje se valja po pohu. Ispohuje se blatom ama baš svaki put kada padne kiša. Voli čovek. Hoću reći pas.
Bilo kako bilo, zajedničko nam je svakako to da se i za mene i za njega sa sigurnišću može reći da smo stoka.
On je takođe i odlučan. Često me vodi u šetnju. Volim mužjake koji znaju šta hoće.
Šećkamo se i zapišavamo naokolo. Dobro, samo on zapišava naokolo, mada ne vidim kako se to razlikuje od onoga što ja radim. On zapišava, ja pišem. U svakom slučaju, želimo na neki način da obeležimo naša postojanja. Da kažemo, hej, pa i ja sam bio-la ovde. Na ovom ogromnom gnjecavom svetu apsolutno nije bitno ni što ja pišem, ni što on zapišava, uvek će doći neko posle ili pre nas i zapišati preko našeg traga. Bolje i više.
Ali nema veze, jer sve što on radi, radi nekako veselo.
I ima savršeno lepe uši. Ponekad pomislim da su njegove uši dokaz da Bog postoji.

понедељак, 11. октобар 2010.

Sa druge strane ludila

"-Vi ste ludi!
-To se tako kaže za stvari koje se ne razumeju.",
glase replike u jednom filmu Kloda Šabrola.
A eto, što se ja više trudim da razumem, svet mi izgleda sve luđe.
I često se zapitam - "Ima li smisla, remetiti besmisao?"

четвртак, 07. октобар 2010.

Sa druge strane odrastanja

Odrasli ste onog trenutka kada shvatite da radite upravo sve ono što ste nekada, kao mali, smatrali nezamislivim. Krenete da jedete džigericu, pušite, pijete, ili još gore gledate vesti.
Jednom je bila jedna mala čupava. Često je bila između spratova, malo kod bake i deke dole, malo kod mame i tate gore. Ali postojalo je to vreme, taj dnevnik u pola osam kada bi bilo sve jedno gde se nalazi. I nikako nije mogla da razume šta je toliko zanimljivo u tome što neki ljudi gledaju pravo, i trtljaju, trtljaju, pa sklone papir i pogledaju u novi, pa malko povise glas ili se kao za trenutak saosete, pa nastave da trtljaju, i trtljaju i trtljaju.
Ona je kao i uvek divljala, i tada su je deda i baba slali gore onim njenim ludim roditeljima, a kako je zavirela gore, rotitelji su je slali dole, babi i dedi, ludim komunjarama. A i jedni i drugi su tu i tamo pljuvali na televizor, samo na različite priloge.
Često je na kraju ipak završavala kod bake i deke, a deka, je, osim kada gleda dnevnik, bio sjajan tip, te je ne znajući šta će, kada ju je opet video na vratima, cugnuo malo iz čašice i pojačao zvuk na televizoru tako da je bilo nemoguće čuti sposptvene misli. A to je valjda i bio cilj tih dnevnika.
E, a onda je prošlo neko vreme. Neki od aktera nisu više bili živi, a ovi drugi vitalniji, svakako više nisu bili isti.
Čupava je jednog dana došla kući. I idalje je bila čupava ali je bila i nekako tamnija, odsutnija, i ne toliko divlja. Nekako su je ukrotili. Svi ti neki veliki sistemi, i sve te igre i igrarije, nadmudrivanja, prodavanja, obmanjivanja, kombinacije, šeme, muljanja... U svemu tome je trebalo plivati. I plivala je, jer je shvatila da je riba u akvarijmu i da treba da srlja i da grize na površini ono malo plutajućeg hleba što njoj i mnoštvu drugih riba bacaju odozgo.
I tog jednog dana, kada je shvatila šta će sve morati da radi za svoje parče hleba, sela je na kauč i upalila televizor. Da vidi sa kim sve ima posla. Počeo je dnevnik.
Sedela je i gledala. Pa je opsovala sebi u bradu tu i tamo. Pa je na kraju, kada su glasovi njene sestre koja je naglas pevala neki od Bijonsinog hita bili preglasni, pojačala zvuk televizora do kraja.
To je bilo to. Porasla je. Postojala je još samo jedna stvar koja ju je tešila.
Još uvek je mrzela džigericu.

недеља, 03. октобар 2010.

Sa druge strane šarene laži. Tišina.

Gledao ju je.
I činilo joj se kao da je gleda sopstvena slika, vremenom izbledela.
Plave oči caklele su se uprte u nju. Ka njoj.
Snažno. Gotovo moleći. Ćutala je.
U šarenilu svega oko nje, ta plava - gotovo zelena, zbunjivala ju je. I nije mogla prevaliti preko usana, ništa više.
Ništa osim stiska ruke, gotovo bezbojnog.

Ne može se biti bezbojan u vrišteće drečavom svetu. Niti plav, a zapravo zelen.
Ne može.

A sve što je trebalo da kaže je - da će sve biti u redu. Mala. Šarena. Laž.
Ćutala je. Ćutala je i kada ga je pronašla mrtvog. Tako bezbojno mrtvog.

Tišina je tada obojila svet.
Tišina i "Goldbergove varijacije".


http://www.youtube.com/watch?v=8U9iXnbBo8c&feature=related

среда, 29. септембар 2010.

Sa druge strane autobuskih vrata ili bilo jednom u divljem Dži Es Piju

Tajni život buseva, trola i tramvaja. Ko će im ući u trag, vremenski raspored i putanju kada su radovi (često nepotrebni i ne tako dobro organizovani) na putu u Srbiji isto što i kiša u Britaniji, nikome ne prija nešto posebno, ali su ljudi jednostavno navikli na vremenske uslove. Ukoliko se vozite gradskim prevozom ceo svoj život prosto počnete da osećate neku vrstu pripadnosti u tom uvrnutom sistemu. Kada sam sela u novu trolu, pre neki dan, ko da ju je neko meni lično poklonio. A jesam, majke mi, zahvalno dete, ne treba mi mnogo da se obradujem. Čak je imala i ona crvena svetleća slova da mi kažu u kom pravcu idem i koliko je sati. Još kada bi ubacili i nazive stanica i Bog da nas vidi. Zamišljam sebe kako jednog dana stojim u troli i vidim stranca u prevozu kako pogleda u crvena slovca na kojima piše ime stanice, zatim u kartu, i veselo izađe napolje. Međutim, dok civilizacija konačno ne dođe i do nas, gsp još uvek predstavlja mini verziju srpskog divljeg zapada, a zna se kakva su pravila tamo. Baš kao u filmu Džona Forda, "Čovek koji je ubio Liberti Valansa", kada mladi i naivni Stodards dolazi tamo sa svojim knjigama i bezvrednom diplomom pravnika pa dobije bičem po p p p plećima. Svaki čovek za sebe, svaki lakat (revolver) za sebe. Ustati staroj ženi, ili trudnici, pitanje je časti i lične vizije moralnih načela. Često nas je previše na malom mestu, šerif je kao i uvek odsutan, ukoliko na kratko ne bane sa đubretarskim prslukom da overi da li imaš kartu, i to je to...
I zamislite onda mene u tom svetu. Zapravo nema šta da zamišljate, išlo je otprilike ovako:

Ortak: Sjebala si vrata naslanjanjem na njih.
Ja: Stvarno? Kako to?
Ortak: Pa lepo, kada se nasloniš na njih više legnu u ležište i posle se teže otvaraju. Kao na primer ova. Ova uvek imaju taj problem.
Ja: U jebote, idemo ovim busevima toliko da raspoznajemo određena vrata i njihove probleme.
Ortak: Pa da, što me i čudi, šta si mislila da znače oni natpisi ne naslanjaj se na vrata? Kao, stavljali su to jer brinu za tebe? Nije moguće da nisi primetila taj natips.
Ja: Videla sam. Ali... Mislila sam da je to zato što brinu za mene.

Sledeći minut proveli smo vozeći se u tišini.

петак, 24. септембар 2010.

Sa druge strane izlazaka

U početku beše alkohol.
Uc, uc, prigušeno svetlo, pažljivo odabrana odeća i tetovaže.
U seksualno dezorjentisanom paklu, ljudi u redu, preko veze ulaze u wc.
Pričaju gluposti visokom intonacijom i razmazanu šminku skidaju, gledajući se u ogledalo.
Sedim u ćošku, na pokvarenom zvučniku. Posmatram i čekam prvi jutarnji. Žuta sedišta i gomila ljudi koja ne zna da je to veče plakala, na ovaj ili onaj način.
Neki kažu - to je sloboda.

петак, 17. септембар 2010.

Sa druge strane smrtonosnog

Stan je bio kao što ga je i ostavila. Osim možda gomile sudova koja je postala veća i majke koja je ležala na trosedu gledajući u televizor, naravno. Naporan dan, hladni pozdravi. Jedna stvar ju je ipak obradovala. Među praznim sudovima videla je i činiju u kojoj su stajale špagete koje im je napravila tog prepodneva.
"Pojeli ste sve špagete?", upitala je veselo.
"U frižideru su", začulo se sa kauča.
U frižideru su i bile, skoro netaknute. Tromo je sela na stolicu, stavila činiju ispred sebe i navalila. Ionako ih niko nije hteo. Bilo su to jedne neželjene špagete. Želelo ih je samo jedno četvorožno stvorenje koje se motalo oko njenih nogu. On bi uvek rado omastio brk. Ali kuce ne smeju da jedu testo. Dala mu je svoj jogurt. Jela je kao nikada do tada. Nije bila gladna. Bila je pregladnela, nekih drugih stvari. Zamolila je majku da ne puši. "Ista si kao tvoj otac", rekla joj je. Klimnula je glavom, a zatim otišla u sobu. Kuče je uzaludno gledalo u košarkašku loptu očekujući da će da ga izvede da igraju fudbal sa samo njima znanim pravilima. Kada je čuo da je pustila pesmu, "onu pesmu", samo se sklupčao ispod njenog radnos stola. Ona je legla da spava.

***

Njena majka je stajala na vratima sobe, histerična, podbula u razdrljanom šlafroku. Detektiv koji je stajao iznad devojčinog mrtvog tela držao je šešir u ruci. Lice mu je bilo naizgled bezizražajno. Sve što je ikada osetio bilo mu je ugravirano u izboranom licu. Nije više imalo smisla saosećati se.

"Pa kako… Kako se to desilo?", mucala je majka hvatajući se za glavu.
"Gospođo…", glas mu je podrhtavao, jedva se kontrolisao. Iako nije imalo smisla, saosećao se. Ne sa majkom, sa umrlom. Ne zna zbog čega. Možda zbog kučeta, košarkaške lopte koja je stajala na podu, svih planova grada okačenih po zidovima ili onih koji se tu nikada neće naći.
"Znate, u uređenijim zemljama postoje zakoni o bezobzirnosti i bezosećajnosti, kao i kršenju porodičnih prava trećeg stepena. Da se ja pitam vi biste…"
Žena u šlafroku je prebledela.
"Možete pozvati mrtvozorca, i kažite onim nesposobnim lekarima da ne zovu forenzičare bez dobrog razloga sledeći put."
Uzdahnuo je, pročistio grlo kao da je želeo da pomeri neizgovoreno. Stavio je šešir na glavu i prošao pored majke koja je, oslanjajući se na ram vrata, jedva stajala na nogama. Uhvatila ga je za ruku. Jakim, gotovo, očajničkim stiskom.
"Zar stvarno mislite da sam…"
Odmahnuo je glavom, izdahnuo.
"Gospođo, ne znam. Zaista. Smrite se, molim vas, vidite i sami - od tuge se umire."

уторак, 14. септембар 2010.

Sa druge strane mirne vode

I prirodu ste leševima okitili.

недеља, 12. септембар 2010.

Sa druge strane frustracije

Frustracija kilo. Piscu iznad glave. Piše po "narudžbini". Dešava se sledeće:

Muškarci znaju zašto
- radni naslov -


1. Ent. Policijska stanica. Dan.

Rano ujutu. Prazna prostorija sa jednim prozorom iz koga dopire svetlost koja osvetljava MARIJINO (Zgodna crnka, svetlih očiju, nosi belu treger majicu, ima puštenu kosu, i blago raskrvarenu usnu) lice. Smirena je, gleda u jednu tačku ispred sebe. U sobu ulazi INSPEKTOR (pedesetih godina, poveći stomak, sa zalizanom crnom kosom, nosi odelo i aktovku.) Ušmrkava šlajm u grlo, Marija diže pogled, on joj se "zavodnički nasmeje". Inspektor seda za sto. Ostavlja aktovku pored stolice, otvara je, stavlja je na sto.

INPEKTOR:
Pa, Marija, hajde da prekinemo sa ovim mučenjem, dokazi su tu, za tebe bi bilo najbolje da sve priznaš.

Marija se kiselo nasmeši.

INSPEKTOR:
Dobro.

Vadi limenku "Jelen" piva iz aktovke. Otvara konzervu. BLAGO PRŠTANJE PIVA. Srkne penu koja je izašla zatim oblizne usnu.

INSPEKTOR:
Reci mi pile, koliko si ovde? 48 sati koliko ja znam. Mora da si, umorna, ukočena, i žedna na kraju krajeva. Možda bi smo mogli da sarađujemo.

Marija obori glavu. Zatim je podigne gledajući ga zavodnički.

MARIJA:
Volim muškarce koji posluju uz pivo. Jelen meni, izveštaj tebi.

Inspektor joj otvara konzervu, daje joj, ona je prihvata rukama vezanim lisicama. Inspektor se nasmeje.

INSPEKTOR:
Muškarci znaju zašto.

Otvori fasciklu, škljocne hemijskom.

INSPEKTOR:
Pa da počnemo.

2. Ent. Dnevna soba. Noć. - fleš bek

Dnevna soba srednje veličine, na sredini je kauč fotelja i televizor, sa strane police sa knjigama. Sa leve strane su otvorena vrata od terase iza kauča se vide vrata od spavaće sobe. Marija (vezane kose u rep u istoj beloj treger majici i crnim pantalonama, sedi na kauču, na televizoru je košarkaška utakmica Srbija - Turska. Iza nje se šetka ALEKSANDAR (obučen u trenerku i običnu majicu, duža kosa vezana u rep, sa bradicom) držeći mobilni telefon u ruci. Uznemiren je.


ALEKSANDAR:
Znam da je bitna utakmica, ali imam nešto važno da ti kažem.

MARIJA(srknuvši pivo):
Posle utakmice. Strpi se.

ZVUK PORUKE. Aleksandru zasvetli telefon. Odlazi iz dnevne sobe u spavaću. Marija se hvata za glavu, stiska jače konzervu. ALeksandar užurbano staje ispred nje mašući gaćama koje drži u ruci.

ALEKSANDAR:
Ja sad idem. Pakujem se. Gotovo je.

MARIJA:
Smiri se, Aleksandre, rešićemo to, i molim te pomeri se sa ekrana.

ALeksandar demonstrativno odlzi u spavaću sobu.

MARIJA:
Jebem ti sunce, da ti jebem!

ALeksandar prolazi iza nje sa torbom.

ALEKSANDAR:
Zbogom.

MARIJA:
Zovem te kada se malo smiriš.

ALeksandar baca torbu na pod, kreće ka Mariji.

ALEKSANDAR:
Odlazim zauvek iz tvog jebenog života a tebe boli kurac. Koji usput nemaš!

MARIJA:
Jao, ajde, sad jedna odbrana, ajde molim te.

Aleksandar uzima svećnjak sa police, baca ga na televozor i razbija ekran. Iz ekrana iskaču varnice. Marija se besno okreće. (Sa spoljne terase dopiru zvuci očajanja.) Marija ustaje, udara pesnicom Aleksandra u glavu, on joj uzvraća udarac. Marija se hvata za usnu, gleda u prste na kojima je krv. Spušta glavu. Stavlja ruke na struk.

ALEKSANDAR:
Izvini, ja...

Marija vadi pištolj iz zadnjeg dela pantalona i prostreli ALEKSANDRA kroz glavu. On pada na pod, iz čela mu curi mlazić krvi. Marija vraća pištolj za pojas. Seda, uzima ponovo gutljaj piva. ZVUK PORUKE. Marija ustaje, kopa po Aleksandrovoj torbi, vadi telefon. Čita poruku u kojoj piše: "Gde si, čekam te u kolima. Cmokić." Marijini prsti kucaju po brojevima na telefonu. Na ekranu piše: "Silazim." Marija preskače preko Aleksandrovog leša i izlazi iz stana.

3. Ekst. Parking ispred zgrade. Noć.

Redovi automobila. Samo na jednim kolima su upaljena poziciona svetla. U crvenom "pežou 206" sedi PLAVUŠA (Podignut rep, veštačke trepavice, majica na bretele, cirkonski nakit oko vrata.) Gleda se u retrovizor maže sjaj za usta. Marija joj kuca na vrata, plavuša ispušta sjaj na pod. Veštački joj se nasmeje, pritisne dugme i otvori prozor na pola. Marija vadi ruku koju je držala iza leđa a u kojoj je pištolj, plavuša cijukne a Marija joj ga stavi u usta.

MARIJA:
Hajde, hajde, ne drami, navikla si. Šššš. Polako izađi iz kola.

Plavuša je sluša, krišom pritiskajući neko dugme iza volana.

4. Ent. Dnevna soba. Noć.

Plavuša plače, histeriše i vrišti nad Aleksandrovim lešom. Marija je iza njih, drži lap top u krilu, jednom rukom kuca po tastaturi, drugom drugom pištolj koji je uperila u Plavušu.

MARIJA:
Jebo te, nikad se nisam dobro snalazila na netu, el znaš ti ko je dobio utakmicu Srbija - Turska?

Plavuša kreće da jeca još jače.

MARIJA:
Ček, ček, a evo ga. Nemoguće. Jao, mamicu im. Jao. Nije mi dobro. Uf, ajde pile idi u kuhinju i donesi mi malo vode i šećera.

Plavuša je zbunjeno gleda.

MARIJA:
Brzo!

Plavuša ustaje potresena, odlazi do kuhinje. Marija ustaje, odlazi do Aleksandra, Meri korake odakle ga je upucala. Simulira pucnjavu. Plavuša se vraća sa vodom u ruci, daje ga Mariji.

MARIJA:
Hvala luče. Ajde sad stani ovde.

Plavuša je uplašeno sluša. Marija je okreće ka ALeksandru, stavlja joj pištolj u ruke. Iz zadnjeg dela pantalona vadi još jedan, udaljava se od plavuše. Staje iznad Aleksandra. Uperuje pištolj u Plavušu. U tom trenutku specijalci upadaju u stan.

SPECIJALAC JEDAN:
Ruke u vis, ni korak dalje.

Marija baca pištolj u ruke. Plavuša pada u nesvest.

5. Ent. Policijska stanica. Dan.
Sve je isto kao u sceni jedan.

INSPEKTOR:
Ono što nisi znala je da je ona šefova ćerkica. Eh, moja ti.

Marija nateže limenku, ispija pivo do kraja, spušta je na sto.

MARIJA:
Gde ih samo nalaze takve retardirane.

Inspektor briše znoj sa čela, ne prija mu Marijina blizina. Marija gleda u pivo.

INSPEKTOR:
Gledala moja žena seks i grad sinoć, e pa tamo stalno pominju kako se muškarci vas, da kažem samostalnijih, plaše, možda je to...

Marija se nasmeši, hitrim pokretom pocepa limenku na pola, preseče inspektoru grkljan iz koga lipti krv, on se hvata za gušu, pokušava da uradi nešto. Marija mu prilazi, vadi njegov pišolj iz futrole, stavlja ga sebi u pojas na zadnjem delu pantalona. Šutira stolicu na kojoj sedi inspektor, on pada na pod, hvata je za nogu. Marija ga šutira u glavu drugom slobodnom nogom, onesvešćuje ga. Stolicom razbija prozor, okrene se ka inspektoru.

MARIJA:
Muškarci znaju zašto. Žene kako.

Marija izlazi kroz prozor.


Nastaviće se...


*Napomena: Format scenarija retardiran zbog formatiranja na sajtu.

уторак, 07. септембар 2010.

Sa druge strane nepremostivih razlika

Rekla mi je da se kaje.
Samo se kajala za pogrešne stvari.
Ona je stara. I teška kao crna zemlja koje se toliko plaši.
Ja sam... Mlada. I treba da trpim. (Tako bar ona misli.)
Razlike su svakako - nepremostive.
Rekla mi je:
Kajem se što sam se vezala za vas, bez vas bi mi život bio mnogo lepši i interesantniji, sigurna sam.

Znaš šta, Rajna, jesi ti moja baba, i jesi ti starija od mene, i da, klimala sam glavom i veselo te pozdravljala svaki put kada se nađemo; a zapravo stojimo između ambisa u koji ti guraš svoje gluposti da bi ispunila crnu rupu a ja se pravim da to ne vidim, ali moram da ti kažem nešto, i biću iskrena jer papir van domašaja tvoje ruke sve trpi (tvoju ruku verovatno ne bi).

Ti si jedna obična napaćena pizda.

I kakva god da si ti, i kakva god da sam ja:
Ja se tebe nikada ne bih odrekla.
I nikada se ne bih kajala zbog toga što te nisam oterala u pizdu materinu, kao što su to uradili drugi.
Zato ću ja sad lepo da se iživim na ovom papiru a tebi ću dati novi i staviti ga sebi na čelo, kako bi ponovo mogla da žvrljaš po njemu. A ti udri što crnje možeš.
Isprosipaj svo to crno mastilo što ga nosiš u sebi, a curi ti sa jezika.
I nemoj da brineš, ma da, ja sam mlada...
I ja se tebe nikada neću odreći.

субота, 04. септембар 2010.

Sa druge strane rajsferšlusa

... prostor crnog ranca napunjen stvarima. Stvarima koje je kao kakav dabar nabacala u njega, kao grančice koje sprečavaju reku da ide svojim tokom. Sprečavaju je da je reka ne odnese. Ili je možda vuku na dole. Sleže ramenima, i nastavlja da trpa.

Šrafciger. U ženskom rancu? Ujak je promenio antidepresive, a zatim je seo u kola i dva puta se čuknuo dok je došao do nje. Onda je šrafcigerom koji je donela, malo popravio branik. Šrafciger je vratila u torbu, odlučila je da mu veruje, ponovo je sela sa njim u kola. Zakucali su se u parkiran automobil na sledećoj raskrsnici.

Novčanik. Neviđeno drečav. Neki bi rekli i pomalo prostački. Kupljen je u Berlinu. Tamo boje drugačije izgledaju.

Mobilni telefon. Koji zapravo nije njen. Sadrži u sebi broj jednog staračkog doma, u kome je jedna zahtevna starica očekuje plačnim glasom i ustaljenom replikom "eh da mi je da umrem", čekajući da joj ona donese čarape, bez kojih je izgleda njen život nepodnošljiv.

Crne, tanke, pažljivo odabrane nazuvice. Kupila ih je za babu.

Rubikova kocka. Poklon za prijatelja.

"Kazablanka" duvan, papiri i filteri. Loš duvan sa lepim nazivom. Zato ga je i kupila. Htela je da puši Kazablanku u Krakovu. Vreme u Poljskoj je isticalo, lakše je uz cigaru. "Palenie zabia".

Mp3. Kada ne zna šta će, nabije slušalice u uši, nekada ni ne pusti muziku. Zabavljaju je zvuci sopstvenog disanja.

Malo bločke i hemijska. Da zapiše sve ono što treba da uradi. Za sve one za koje treba da uradi. U određenom vremenskom periodu. A tu i tamo, padne i po koji stih.

Tri keksića u obliku koskica. Ima kuče sa plavim očima, koje nekada spava kod njenih nogu.

"Jadnici", Viktor Igo. Da ima za šta da se drži u prevozu. Da bi ih pročitala što brže. Jer su pisani u vreme kada pojam media nije postojao kakvog ga danas znamo. I baš kada poželi da ih zapali, Viktor je ošamari nekom mudrom rečenicom, trola se cimne, ona posrne, i po ko zna koji put postavi sebi pitanje - Gde si pošla?

Ne zna gde je pošla. Zna samo šta nosi na leđima. Zatvara ranac uz "zuc" rajsferšlusa, i nastavlja dalje.

понедељак, 30. август 2010.

Sa druge strane svetle tačke

Znaš ono, kada se sve oko tebe raspada. Gde god se okreneš. A ti se trudiš da budeš pozitivnA, i konstantno pričaš sa sobom, i ne slušaš tužnu muziku. Kada te napadaju spustiš glavu, ćutiš, gutaš i radiš. I baš kada si na ivici raspadanja, pojavi se jedna mala svetla tačka. U obliku košarkaške lopte, na koju si skroz zaboravilA. Počelo je svetsko prvenstvno u basketu.
E tada, ti dobijaš svojih sat vremena dnevno.
Tvojih sat vremena da kažeš svetu da odjebe, jer je u tom trenutku najbitnije da lopta uđe u koš. Dobijaš svojih sat vremena da skačeš, psuješ, zaklinješ i bodriš. Tvojih sat vremena za sve promašene pogodke, uspešne asistencije i srpske zetove.
Tvojih sat vremena, bezobzira što će neki da kažu da je to samo glupa igra na koju uzaludno trošiš vreme.
Za razliku od stvarnog života, u ovoj igri se znaju pravila, i stvari mnogo više imaju smisla.

субота, 28. август 2010.

Sa druge strane pijanstva

Pijan si tek onda kada možeš da napiješ zadahom. Tek onda kada bi se pre zakunuo u vinjak no u rod rođeni. Tek onda kada hodaš ko po magli a u stvari ideš da u zoru kucaš dečku na vrata, jer je to u tom trenutku imalo smisla. Jer tada nekako sve ima smisla.
Pijan si tek onda kada prijateljima govoriš najskrivenije stvari kao da im prepričavaš dnevne vesti. Jer se sutra o tome neće pričati, samo će možda koji stisak ruke biti jači, zagrljaj duži za koji sekund.
Pijan si tek onda kada se mimoilaziš u kasne sate sa jednako pijanim prolaznicima koji urlaju i dobacuju, ali te nije briga, znaš da su jednako slabi kao ti.
Pijan si bio tek kada ovo sutra mamuran pronađeš u "draft"-u, pa objaviš na blogu kao da je najobičnija beleška. Jer, kao sutra je novi dan.
Pijan si bio tek onda kada se sutra pretvaraš da je sve u redu.

четвртак, 08. јул 2010.

Sa druge strane burgije

Sa druge strane zubarske burgije je moje iskrivljeno lice. Iako me ništa ne boli, jer imam najboljeg zubara na svetu, prosto ne mogu da se opustim uz osećaj da mi turpijaju kosti, što zubi u neku ruku i jesu. Ni nokte ne turpijam. Brr. Elem, moj mnogo kul, najbolji zubar ikad, nije bez razloga mnogo kul, najbolji zubar ikada. Izgleda kao vodoinstalater, zove se Dragan, može da te ubedi da je za tebe ipak najbolje da ti otkine glavu, i biće u pravu, a uz njegovu anesteziju, to se čak ne bi ni osetilo. Međutim, nije u tome njegov najveći kvalitet. On je jedan od onih ljudi. Znate, onih pozitivnih. Dok ja u čekaonici razmišljam o Beketu i njegovom tretmanu ljudskog tela odnosno neminovnom samourušavanju tj propadanju, on u ordinaciji brzo, efikasno i bezbolno operira. Dela. Radi. Ma on bi i Beketa potapšao po obrazu nakon što bi ga naterao da se nasmeje i rekao bi mu, "Dobar si momak, a sad prestani da se glupiraš i makni se iz te fetus poze, nema smisla..."
Ulazim kod njega. "Gde si pile?", na stolu se sjaji igla. "Evo. Isidora upisala primenjene."
"E, pa čestitam, aj otvori usta."
"Jao, sunce vam vaše nenormalno. Svi u umetnike, a? Pa što bre deco, nađite nešto što se plaća. 'el burazer pronašao posao?"
"Mhhahhhammm egzit, khvhudh."
"Ispljuni. A pa ti sad žuriš kući, moraš da pomažeš bratu da sprema paketiće. Haha. Ja sam rekao mojoj Ani, ona htela književnost, daj bre pusti to. I ti mala, da učiš engleski pa da pališ, niste vi ukorenjeni ovde. Dom je tamo gde vas plaćaju. Mogao sam bre u Kolumbiji da živim. Ahaha, aha. Umnjak. Da, dobro. Snežo, daj mi veći šrafić."
Ne znam tačno šta mi je sve pričao. Ali bilo je zabavno, i istinito. I na kraju, zub mi je bukvalno izgledao kao nov, dao mi je čak i ogledalce da ga pogledam, kao kod frizera, samo za zube.
Otišla sam da platim, na šta mi je Sneža rekla cenu, a zatim namignula i prošaptala, "Ali doktor za tebe rekao da skratim na pola."
I u principu eto na šta se sve svodi. Na ljude koji razmišljaju o Beketovom tretmanu tela tj neminovnom samourušavanju, i na ljude koji ga popravljaju, uz osmeh, brzo i lako, i na sve to još ovoj prvoj grupi ljudi daju popuste, jer ipak nije njima lako. Ja na žalost nisam u drugoj grupi ljudi, a ovo je moj jedini način da kažem hvala. I da požalim što ne živim u renesansi, tamo su umetnici od mecena dobijali makar neku vrstu zubarskog osiguranja.
Hm, kako li je izgledala renesansna stomatologija?

(Na kraju ove priče glavni akter je nastavio da zamišlja srednjevekovne sobe za mučilište. Dok su u isto vreme na drugim krajevima grada, neki drugi ljudi radili nešto - korisno.)

уторак, 06. јул 2010.

Sa druge strane Milojeva 'leba

Ili bar sa druge strane onoga što ja smatram pod Milojevim 'lebom. A to je 'leb svih nas. Svi smo mi Miloje.
Nego da počnem odakle treba da počinje sve što ima početak – od početka.
Došla majka iz C - marketa, pardon, Maksija, i dovukla neka odvratna crvena kolica sa hranom, ne znam šta joj bi da ih kupi. Izgledaju nešto kao sportska verzija kolica za pijacu, nešto kao što postoje peglice i sportska kola, e pa isto tako samo za pijacu. Zeznuta drška, srebrno crveni delovi... Shvatate otprilike šta hoću da kažem. Mada to u principu nema nikakve veze sa pričom. U svakom slučaju ja tu coknem na jogurt koji je ona kupila. Na šta ona, kao svaka druga emancipovana žena sa sportskim kolicima za pijacu, popizdi, jer ne može više da popamti šta ko voli. Na šta je ja podsetim da govori sa mnom, osobom koja je jede i pije sve, ali koja je doživela skoro pa psihološki krah kada je otkrila da njena omiljena pekara u kojoj puštaju francuske šansone pripada Miškoviću.
"A šta fali tom jogurtu?", upita me nepromišljeno.
"Pa vidiš, ova nova marka "Premia" mi dosta ide na živce. Počeli su od čipseva sada ih ima svuda. A najviše me nervira njihov beli svedeni dizajn. Kao, vidite kako smo pedantni i savršeni, kupite nas i budite i vi pedantni i savršeni..."
"Kada smo već kod toga, koliko se nisi kupala? Ne odgovaraj, nema veze, samo ti stavi te stvari u frižider."
Tu ja uradim kako mi je zapoveđeno i frapiram se. Premia me napada. Ima je svuda. Na viršlama, jajima, jogurtu, zatim u špajzu na čaju, testu, pa čak i soku od paradajza.
Molim vas, neka mi neko kaže da i to nije Miškovićevo! Mada nije ni bitno čije je, ima ga svuda. Atakuje.
Nakon napada, odlučila sam da objasnim majci da mlečne proizvode uvek kupuje tako da su iz Subotice ili Pančeva.
"Majka, mi volimo te krajeve zar ne. Mi znamo te ljude. Znamo Miloja, na primer, sa onim njegovim gustim brkovima, crvenim obraščićima i krivim nosem preko koga pada senka njegove plave radničke kape, i možemo da ga zamislimo kako hrani kokoš i krave, i prelazi preko polja sa kosom preko ramena kao na Van Gogovim slikama uz zalaske sunca. Mi ga znamo, i želimo njemu da damo pare, da može nakon napornog dana smireno da sedne sa Slavkom u dvorište ispod jasena, uz jednu dobru kaficu, šljivu i Drina cigarete. Zar, ne?"
"E, aj mi daj frotir da se ispružim malo."
"Evo...",rekoh ja odlazeći po frotir, ignorišući njeno ignorisanje moje priče. "Dakle, majka, tako ti ovog frotira, sledeći put u Maksiju, misli na Miloja."
"Dobro. Idi u sobu i utišaj muziku."
"I nosi ceger, ili ta kolica ali ne trpaj sve u kese nije ekološki."
"Saro."
"Molim."
"Ne preteruj."

петак, 02. јул 2010.

Sa druge strane kućnog praga

Bio je to njihov dom.
Mali, prašnjav, što škripi u ritmu koraka, ali njihov. Drvena kuhinja, bela farba koja se ljušti sa vrata od terase, stare bele zavese koje propuštaju svetlost kroz sviletnkastu tkaninu, već godinama.
Počeli su od početka.
Ona je obrisala prašinu, on joj je doneo cvet. Stajao je u starinskoj kristalnoj vaznici, slučajno pronađenoj.
On je popravio cevi, ona je donela bakine slanike i bibernike, šoljice za kafu, i ponešto od escajga.
On je uneo njihovu prvu mašinu za veš. Ona ju je prvi put upotrebila, praveći se da se ne plaši tandrkavih zvukova koje je proizvodila.
Krečili su zajedno. Diskutovali su o nijansama.
Zatim su samo diskutovali. A onda su se i raspravljali, pa je on besan išao da trese tepihe, dok je ona bezvoljno krpom muljala preko prozorskih stakala.
Njegove cipele su često falile ispod klupice u malom predsoblju. Sama je slušala muziku na starom gramofonu koji se gurao među neujednačenim knjigama. A zatim je njemu priređivala koncerte. Lomljenjem sudova pri čemu je razbijen i bakin slanik.

Zagrljaji ispod jorgana na kauču koji se rasklapa, i zime prolaze brzo.

Male ruke su žvrljale po davno okrečenim zidovima. Unosile su blato u kuću i po kojeg četvornožnog prijatelja, koji je ostavljao dlake po stanu.
Sobe su bile tihe kada su odlazili na more. A slane i ukrašene školjkama kada su se sa istog vraćali.
Gajtani od telefona su se razvlačili preko poda i izlizanog parketa jer je on rastao, pa mu je bilo bitno da su vrata od njegove sobe zatvorena, kada priča na telefon i ugovara jako bitan odlazak u bioskop iz koga će se vratiti sa novim posterom za sobu.
Kupili su nove stolice pre nego što je im ona došla na večeru. A zatim ga i odvela sa sobom.

Imali su sobu viška. Nije poneo postere, ni starog mačka koji je suvereno vladao prostorom. Rešili su da to bude gostinjska soba. Kada im ponekada budu dolazili u goste imaće gde da ostave kolica, ili recimo bicikl sa pomoćnim točkovima. On joj je ugradio lepe šarene trake na volanu, a ona joj je kupila pidžamu, za svaki slučaj, ako bude želela da prespava gledajući u stare filmske postere koje je nekada njen otac tu lepio kidajući selotejp zubima koji sada polako spada ostavljajući žute tragove.
Kada bi dolazila slala bi ga u prodavnicu po sok, a onda bi iz poslednje fioke vadila strogo čuvanu kutiji sa crvenom plišanom postavom iz koje bi vadila po koji komad nakita, a zatim bi joj ga davala. Da bude njen. Kada joj već ne može proslediti razbijeni slanik. A onda bi on slao nju u kuhinju po štrudle kako bi joj na miru dao neke posebne knjige, jer on zna da ona nije obična. A ona bi njoj donosila nove saksije, a njemu makete aviona.
Poslednji put im je donela dvometraša koji ju je ipak nežno držao za ruku, ali je skučeno sedeo na fotelji i slučajno nogom zakačio sto, čija je noga bila fiksirana parčetom novina čija su olovna slova bila drugačija od današnjih novina sa stola.

Bio je to, prosto, živ stan. Topao stan. Koji ih je čekao da se vrate sa pijace, dok su tromo vukli kese i diskutovali o poskupljenima. Samo su ga malo uspavljivale serije i kvizovi koji su bili praćeni svakog dana u isto vreme, kao i činjenica da su se svetla nešto ranije gasila. A ni gosti im nisu dolazili više toliko često, niti su zarozavali tepihe sedajući na omatoreli kauč na kome su jedino presvlake bile redovno menjane, i po koji jastučić.

Živahan stan. I kada se prašina možda duže zadržavala na predmetima koji su bili raspoređeni po njemu, oni su disali zajedno sa njim. Upijao je idalje korake koji su teži i sporiji obrazovali govoto melodičnu škripu.

Ispunjen stan.

Živahan i ispunjen, toliko, da je odumiranje bilo gotovo neprimetno.

субота, 26. јун 2010.

Sa druge strane pičkobrana

One svakako nisu obične devojke. Sedele su polu-razvaljene na razvaljenim drvenim tribinama bejzbol terena. Iz daljine su pratile meč u toku. Mlade, zdrave tinejdžerke bile su raspoređene po fildu, usresređeno su čuvale baze, srčano dobacivale jedna drugoj reči ohrabrenja, a one, starije devojke neispavanih lica, uglavnom su pušile, planirale pauzu za pivo i razgovarale međusobno. Ti razgovori su neprocenjivi. (Pisac ovog teksta iskreno žali što nije u mogućnosti da ga dovoljno verno dočara, te neće ni pokušvati.)
Nina je izvadila pičkobran negde na polovini razgovora o renesansi o kojoj je Marina učila za ispit. Rogobatni izgled pičkobrana koji podseća na muške gaće sa plastičnim dodatkom lepo se uklapao sa pričom o preporodu umetnosti i vraćanju antičkim korenima, sa dodatkom masnih fora - podrazumeva se.
Marina nije bila jedina orijentisana ka nekom od vidova umetnosti. U društvu starijih devojaka nalazile su se još i buduća fotografkinja, arhitetka, lingvistkinja, diplomirna difovkinja, i mnoge druge. A da, i jedno bedno piskaralo. I sve su one bile sportistkinje. U duši. Pojedinim devojkama uspevalo je da zadrže to zvanje i van duše. Svaka čast cure. IIIDdddddeeeemmmmmmoooooooo!
Zanimljivo, ali momci skoro nikada nisu bili tema njihovog razgovora. Oni su bili, prosto, propratna pojava. Ili nešto što se čuva za sebe. Nije uostalom bilo pristojno spominjati imena tih finih momaka u celoj gomili masnih prozivanja, iskusnih podbadanja i pičkobrana.
Zapravo, tokom jednog od iskusnih podbadanja jedna devojka je zapitana šta misli o aprilu.
"Što?", upitala je zbunjeno izduvavavši duvanski dim.
"Pa za svadbu", usledio je odgovor praćen smehom koji je tresao rasklimatane tribine.
"Ma važi, pa da završim kao Mala.", odgovorila je.
"Što, šta je sa Malom? Je l' se ona stvarno udala?"
Mala pre svega uopšte nije mala. Visoka je, vesela i luda. Mnogo dobro igra basket. U stvari, igrala ga je dok nije sjebala koleno.
"Ma da bre. Prvo su krenuli tračevi. Mala ugradila silikone, Mala se udaje. Kurac Mala ugradila silikone... Treći mesec."
"A kakav joj je muž?"
"Pa ono...", reče dok je izduvavala poslednji dim.
Mlade zdrave tinejdžerke su završile tekmu, starije devojke su gasile svoje cigare. Lenjo su odigle svoje zadnjice sa drvenih trošnih tribina. Vukle su se sa terena, tromo ali ponosno. Nisu ni one za bacanje. Za njih će tek da se čuje.

четвртак, 10. јун 2010.

Sa druge strane

I tako, jednog dana, jednostavno - umreš.

недеља, 06. јун 2010.

Sa druge strane jastuka

Sa moje strane jastuka.
Kosa. Mnogo. Naelektrisana. Upada u oči, uši, i usta.
Jedva otvorene oči koje bi spavale zauvek.
Gomila glupih misli, još glupljih pesama.
Normalan čovek bi se zabrinuo.
Ali sa ove strane jastuka, normalno je reč koju su izmislili prosečni ljudi.
Preko lica, dve senke i tri osmeha.
I nesigurnosti koliko i mitisera na nosu.
I četiri maske. I providni povez preko očiju.
I...

Sa druge strane jastuka.
Njegovo lice koje izgleda malo drugačije bez naočara.
Gleda me.

петак, 04. јун 2010.

Sa druge strane prostakluka

Ivana Matić Matora je dama. A povrh svega i savestan vozač. Nekada davno, pred njom su bila dva izbora. Da ne pije kada vozi, ili da vožnju savlada toliko da određene količine piva ne predstavljaju remetilački faktor. Dama Matić se odlučila za drugu opciju. Vešto je baratala menjačem, mrdajući prstima tako što je palcem dodirivala jagodice svakog ponaosob sve dok se ne bi upalilo zeleno svetlo. Nije preticala. Poštovala je propise. Po najviše čuvare javnog reda i mira, gospodu u plavom. Na izgovoreno "Gospođice Matić", ona bi bez pobune davala vozačku kako bi joj popunili još jedan papirić sa kaznama u kolekciji. Neke devojčice su skupljale salvete, Ivana je sačekala da poraste, a zatim našla drugačiji hobi. Međutim, povrh svega, Ivana Matić je retko psovala u saobraćaju. Sve dok joj u kola nije sela... Pa... Ja.
Napolju pljušti kiša, vraćamo se iz hisptersko klaberskog rekla bih pakla, ali i sam pakao ima neku dubinu. Elem, napolju je kiša. Mokro je. Uzbrdica. Na semaforu zeleno svetlo. Kola ispred nas kreću da idu u nazad. Gledam u vozača, i ne vidim ga. Potonuo. "Pu, mamu joj", lakomisleno pomislim da je žensko u pitanju, "Misli da može da hendluije dva menjača u isto vreme.". Matić je u blagoj panici, pritisnula bi sirenu, ali ne zna gde je. Kola se približavaju, Matić uspeva da pritisne sredinu volana, potonuli vozač izranja. Da, vozač. Muški rod. Izranja, a u meni, finoj, nivo prostakluka narasta. Polako shvatam zašto ljudi izlaze iz kola da se tuku. Ali mi ne pada napamet da izlazim napolju po kiši, i još dobijem batine. Šta mi je drugo preostalo?
"Pa jebem mu miša, našao je kada će da gnjuri."
"A ja mislila oni se ljube", komentariše dama Matić smejući se, dok joj asmatična pluća blago šušte.
"A jeste ljube se..."
"Znači, liker?", konstatuje.
"Liker, liker, od mente".
Trenutak tišine. Jako neprijatne tišine.
"Znam. Mnogo glupa fora. Ali šta sam mogla da kažem, liker od vaginalnih čega god..."
Neprijatnost gradira. Kiša rominja po staklu.
"Pa dobro, moramo ga razumeti", pronalazi Ivana prave reči, "U svakom slučaju, jako je mokro."
Ostatka se ne sećam. Do kuće sam pokušala da dođem do vazduha. Prostakluk je nekada zabavna stvar.

четвртак, 03. јун 2010.

Sa druge strane majčinstva

Lep je Torlak. Miran. Ptičice cvrkuću, zeleno je, ljudi brinu o svojim baštama, i tako to. A tamo ima i jedan kul starački dom. Mislim, kul... Onoliko koliko to može da bude. Sedim ja tako ćaskam sa bakom, ona naredila da se ugasi televizor jer ja svako malo, bacim pogled na ekran, a tamo Bata u nekom ratnom filmu, u nekom rovu na plaži, a tu i neka podmornica, i neki homosesualni odnosi između junaka, onako, prava jedna zgoda. Ali, šta ću, baka naredila, nema Bate, ne pada ona na te, takve, Bata je ipak, nekako sirova snaga.
Slušam ja baku, onako, malko mi pada glava, ali slušam. Gledam joj u predeo naboranih očiju, koje su idalje fascinantno plave. Pričala mi je o svojoj majci. Ali sa nekim posebnim poštovanjem. Poštujem i ja svoju mamu, naravno, i volim, i mislim da je kul, i zahvalna sam joj što me zaključva u stan kada se loše obučem i ne pušta me dok ne promenim odevnu kombinaciju, i što je u stanju satima da raspravlja sa mojom sestrom kojeg sam roda, i da joj se izvinjava što nema brata i sestru, nego brata i po i pola sestre. Slatka je.
Ali to neko poštovanje koje ima jedna stara žena dok priča o davno upokojenoj majci je prosto zadivljujuće, i identično kod svih mojih što baka, što baka – tetaka. I onda se zapitah malo zašto to, povukoh paralelu, i jednu kosu, i skapirah da su sve to bile samohrane majke, prepuštene same sebi, tokom ratnih i posleratnih godina. Godine nakon rata. Šta preostane? Ne znam. One su uspele. Da preostanu.
Jedna prebaka se sa malom dečicom vijala po šumi i hranila ih korenjem, druga nije stigla ni da oplače svoju ćerku streljanju na Banjici, jer je brinula o drugoj, treća se vijala sa troje dece, od kojih je bio posebno divalj moj pokojni deda. Nisu tripovale feminizam, bile su feminizam. Rispekt, što bi današnji mladi rekli.
U povratku sam blejala na stanici razvlačeći neki idotski florescentno zeleni slatkiš po ustima, koji sam jela kada sam bila mala. I nešto razmišlja, a gde su bile pradede? Po priči svi su umrli pre rata, dvojica od tuberkuloze, trećem pozlilo i umro pre nego što je došao lekar. Hm... Sva trojca capnula pre II svetskog rata, kakvi su izgledi za tako nešto? Možda su to bile samo priče koje su prabake prodavale mojim bakama i dekama. A možda je istina.
Ne znam, davno je bilo. Pitam se šta majke pričaju danas svojoj deci, u zemljama u kojima se još ratuje? Danas se više ne umire od tuberkuloze.

петак, 28. мај 2010.

Sa druge strane saveta

Nisam baš merodavna za davanje saveta. Ovo je više nešto što želim da stavim na papir. Da me podseća na ono što bi trebalo da radim, kada me ponovo posete, neki dani što u valerskom ključu naginju tamnijim nijansama.
Jednostavno je. Kada kreneš, nemoj stati. Ne pravi pauze, pauze su nekada pogubne, remete ritam, mali predah je u redu. Konstantnost je bitna. Linija na na krivoj koja ne bi trebalo da izgleda zubato. E, i bitno je hodati sa lakoćom. Ako te obuća žulja, pusti muziku. Ili uhvati nekoga za ruku. To pomaže. Obuci se tako da obavezno imaš neku maramu, ili šal od svile, oko vrata. Ako je toplo, pusti da leprša, a ako je hladno ogrni se njome, nekada lepo zagreje, pogotovu ako je poklonjena. E, i imaš pravo stati kada je na semaforu crveno svetlo. Ne može se glavom kroz zid. To smo već pokušali.
I nemoj se plašiti. To je normalno, znam, ali nemoj, jer kada bolje pogledaš nemaš šta izgubiti. A neke ljude nećeš izgubiti, pa sve i da pokušavaš. Jer su takvi. Pravi. Pravi ljudi, iza tvog levog i desnog ramena.
Što kaže Kanje, "Reach for the stars, so if you fall, you land on the clouds..."
A dobro se zna, da i Kanje i ja imamo dobro ekipu. I ponekada se ponašamo neprikladno.

уторак, 18. мај 2010.

Sa druge strane Mucija

Mada ovo nema veze sa Mucijem. Iako je Ljubomir Muci Draškić verovatno bio kul lik. Ima više veze sa mukicama što prose da uđu na predstavu sa indeksom FDU-a, u narodu poznatiji kao indeksaši. E tako se jedna od indeksašica zaputila do 212-ce, sat vremena ranije ne bi li se ogrebala za neku od onih jeftinih karata koje mogu da se dobiju na indeks. Igrao se Aleksandar Popović, u narodu poznatiji kao Coa, u režiji Egona Savina. Ona na vrata, a tamo neki reflektor obasjava prozore okolnih zgrada, dok ih stanari istih verovatno psuju pojačavajući ton na televizoru dok ide nešto zabavnog programa na Pinku. Unutra svi uglađeni, za pultom gde obično stoje pušači neke čaše sa jagodama, cepači karata uzmuvani. Indeksašica skida svoj šešir sa glave, ponizno dosežući visinu otovora na staklu kod blagajnika. Na pitanje, da li se prodaju karte na indeks, dobija negativan ogovor. Kada naglas dođe do zaključka da je onda verovatno neće ni na indeks pustiti ukoliko pokuša da uđe, žena koja je iza prodavca stajala u odelu, preneraženo joj tutne dve karte kroz otvor gestikulirajući joj rukom da se odalji, kao kada se teraju cigančići sa cvećem ispred fensi restorana. Do predstave je sačekala ispred na kišici, unatra joj bilo nešto nelagodno, tesno može se reći.
Predstava je kasnila 15 minuta, za to vreme bacala je pogled ka kritičarima čije su se hemijske svetlele k'o cevi pušaka, i drugim više poznatim slavnim ličnostima koje su se fotkali pre predstave pa je zbog toga I publika malo kasnila.
Predstava je bila… Ono… Coa je pokidao. Režija dosledna ključu iz kog je rađena. Može da se dopadne ili ne. Ali opet kako raditi grotesku sa publikom kojoj je sve smešno. Jebiga, dosta se o tome raspljava u knjigama koje se bave izučavanjem žanra tragikomedije, al' džaba oni izučavaju, ko će bre to da čita? To se čita samo kada se mora, budimo realni. A publika se smeje kada je predviđeno, jedino ako ste Pinter, koji je i rekao "tragikomedija je kada je predstava smešna do jedne tačke u kojoj to prestaje da bude, a to je tačka koju ja određujem." E, lako je tebi Harolde, ti si znao šta radiš.
Predstava se završila, glumci se poklanjaju, Brstina zasluženo bere aplauze. Na kraju mu Svetlana Bojković dodeljuje srebrnjak za glumca večeri, što je bilo isto kao da je srebrnjak dala jednom od igrača pred celim timom reprezentacije koja se vratila kući sa napornog takmičenja. Al' dobro, boli nešto baš Brstinu za srebrnjak, i za to što neki ljudi nikada neće shvatiti da je za pravljenje dobre predstave potreban timski rad.
I tako… Posle predstave je verovatno bio i neki koktel, na kome indeksašica nije ostala, a možda je mogla, možda je bilo i nekih kul stvari na čačkalicu.
Sve u svemu, nema ovo neke veze sa Mucijem.

недеља, 25. април 2010.

Sa druge strane bajke

Besno je skinuo ceduljicu koju mu je neko metnuo u delove razvaljenog retrovizora. Obično nema reakcije tog intenziteta. Ova ceduljica ga je naljutila.
Da, golf se raspada, i da retrovizor samo što nije otpao, i da fali mu deo lima na desnim vratima, i da nema zadnji brisač, već samo rđavu šipku koja je to nekada bila, i da leva vrata ne mogu da se otvore, i da pitanje je dana kada će se kola raspasti a on kao Kamenko ostati samo na sedišu mada se i sad oseća kao da je došao iz kamenog doba, ali sve to ne znači da on želi da proda svoja kola. Zašto bi želeo da ih proda? Lešinari.
Čudno ga je gledala dok je besno cepao ceduljicu koju mu je neko tutnuo u sjebani retrovizor. On obično nema takve reakcije. Seda u kola i žali što Egzibit ili kako ga već zovu neće zakucati na njena vrata, ona bi i vrištala ako treba i bacla bi mu se oko vrata, samo da se bundeva koju tata vozi pretvori u kočiju. Dobro, on nije Pepeljuga, ali zašto samo dobrim mladim ribama iz priča da se dešvaju čuda, ko kaže da tamo negde još ne čekaju uspavani prinčevi, pepeljugani, pokahontasi, lepotani sa zverkama, i ko kaže da oni nisu sredoveni muškarci. Ko kaže da oni uvek treba da drže mačeve, i živote u svojim rukama. Pa šta ako su muškarci.
Ona ga razume. Ćute dok se voze. Ona ne zna da li on zna, da ga ona razume, dok se pomalo tupavo smeška i gleda u nijansama crvenih svetala na semaforima.
I zašto se uopšte smeška, kada zna da idu na gubilište. Ali idu voljno. U starački dom, na proslavu osamdeset-i-nema-veze-kog-rođendana. Idu voljno, i ona nema prava da se nervira jer se on tupo smeška, na putu za psihološku giljotinu, u njegovoj raspaloj golf dvojci, sa svojih pedeset i poveći kusur godina, gde će njegova majka, dželat sa crnom šiljatom vrećom na glavi da ga upoređuje sa svojim drugim sinom, koji je ipak profesor na univerzitetu, a ne umetnik, i vozi neka pristojnija kola.
Zato ona radi ono što misli da je najlogičnije u tom trenutku. Zamoli ga da skrene kod sleđe trafike, i kaže mu: "Ćale, 'aj'' na sladoled."

четвртак, 15. април 2010.

Sa druge strane institucije

Institucija (lat. institutio = ustanova, odgoj) su društvene strukture te mehanizmi društvenoga poretka koji regulišu saradnju i ponašanje pojedinaca.

Institucija su svi oni ljudi sa druge strane šaltera koje mrzimo, dok ljudi u redu mole Boga da u skučenoj prostoriji sa deficitom kiseonika niko nema tegobe sa varenjem te sa gasovima koji bi potencijalno mogli biti ispušteni.

Institucija su mesta na kojima se histerična žena žali jer je dobila ličnu kartu sa čipom, a izričito je tražila bez, te verovatno ima fobiju poput one koju su imali indijanici sa fotoaparatima, čipovi oduzimaju dušu.

Institucija su mesta na kojima bi Hamletu, princu Danske, tražili da na plastičnom skeneru drži kažiprst desne ruke, te nikoga ne bi bila briga što ima porodične probleme.

Institucija su velike zgrade sa tablama te na jednoj od njih piše "Jugoslovenski rečni saobraćaj", a Jugoslavija više ne postoji.

Institucije su velike zgrade u koje ljudi ulaze I izlaze te bi svaka trebalo da ima i dobar protivpožarni sistem, pretpostavljam.

субота, 10. април 2010.

Sa druge strane brzine

V=S/t.

Brzina je pređeni put u jedinici vremena. Valjda. Tako su me barem učili, onomad, kada sam bila ista kao tinejdžerke koje danas začudno gledam u autobusu. Gledam, kako puštaju svoj omiljeni bend sa stavom prema svetu na mobilnom, kako tako predivno i preslatko misle da sve znaju, pa i da je Džim Morison pre svega bio veliki umetnik, a ne samo alkoholičar i narkoman, kako je to pogrešno dočarano u onom filmu. Gledam kako one apsolutno znaju da su ih na žurku zvali samo da bi se smuvali sa tim i tim, ali kao mogu samo da sanjaju. I sećam se sebe, koja sam bila ista, i koja ih sada gledam, tako nekako, malo drugačije, baš kao što su mene gledale starije burazerove ortakinje, a ja pizdela, jer matorke mogu samo da me gledaju sa visine i žale za tim što im ja tako, po njihovim pogledima, mlada i zelena, skidam frajere.
Pa i to je brzina, zar ne? Pređeni put od klinke, do ogorčenog cinika, koji gleda sa visine, i kapira da umetnost alkoholizam i droga, jednostavno po prirodi stvari idu zajedno. U jedinici vremena, naravno. Uvek u jedinici vreme. Pa brzo je to prošlo, rekla bih.

Brzina je takođe, pređeni put kojim hrana dođe i prođe do mene, u jedinici vremena. Na primer, moja mama celo jutro sprema nešto za mene, da bih ja u vrlo kratkoj jedinici vremena, pila supu iz šolje bez knedle, jer nemam vremena da je žvaćem, dok se pakujem jer moram da nastavim put. A ovo drugo što trpam iz plitkog tanjira, ne gledam tačno ni šta je, dok za kompom proveravam fejsbuk. Jebiga, da se ne lažemo, svi mi moramo da proverimo fejsbuk, par puta dnevno.
Tako to ide, živim brzo, hranim se još brže.

Brzina je takođe kada, nakon jela, siđem kod bake, trudim se da ne pegliram, i odmeravam na satu deset minuta koje mogu da joj posvetim od tog dana. A ako pređeni put reči u njenoj priči uspešno ode od tačke A do tačke B, bez skretanja, ja ću, u pristojnoj brzini, uspeti da budem dobra unuka i osoba koja živi brzo, hrani se još brže i ima specijalnu tehniku disanja kojom sprečava pegliranje po samoj sebi.

Brzina je takođe i ono što menjamo menjačem na kolima.
Pa se isto tako jednog dana može se destiti, da u brzini, ja prelazim pešački na crveno, pa kola pređu preko mene, pa više nije ni bitno koliko sam brzo prerasla iz klinke u cinika koja veruje da je nakon desetominutne seanse sa bakom ipak dobra unuka.

Eto, brzina je svašta nešto, a sve je to uglavnom pređeni put u jedinici vremena.

уторак, 06. април 2010.

Sa druge strane ...

Sišla sam kod bake, nismo se videle četiri dana. Bila je ispred televizora zavaljena u fotelji sa ispruženim nogama na tabureu. Imala je novu frizuru, zapravo samo je malo skratila kosu, ali je idalje bila loptasta onako kako joj je frizerka namestila. Ja sam svratila da vidim šta radi, šta ima novo. Ona se obradovala. Sela sam na tabure. Gledala sam u nju, a ona u tursku špansku seriju. Šeherzada je doživljavala emotivni krah.
I baš kada sam mislila da i nema nešto posebno novo, i da nikada zapravo ništa i nije nešto posebno novo, ona mi reče, "Umrla je Milka."
Odmah sam se setila glasa te starice koji je uvek zvučao kao da doziva sa dna nekog bunara, "Nadu bih molila." Svaki dan, negde oko šest. Baku je to nerviralo. Ma sve nas je to nerviralo.
I tih par dana pre smrti ju je zvala. Čak joj je i rekla, "Nado, umreću ti.", a baka je kao i uvek odgovarala "Svi ćemo moja Milka." "Hoćeš li mi doći na sahranu, znam da malo teže hodaš?", pitala je. Baka je naravno rekla da hoće, a onda su nastavile da komentarišu ovu novu tursku seriju što se pojavila na televiziji. Lep je taj Istambul, zaista.
I tako, sedim ja na tabureu kod bakinih nogu, ona mi priča da je umrla Milka, i eto, obećala joj je da će joj doći na sahranu, a Orlovača je daleko. Stvarno, kako će sa tim nogama?
Na tvu Meliha samo što nije udavila svoje dete jer je žensko a Ali Kemal kupuje ljubavnici zlatnu ogrlicu. Baka izusti jedno "Cccc", i nastavi da prati seriju.
Ja se vratih svojoj svakodnevici, koja se u principu i nije mnogo promenila, osim što je preminula Milka, žena koja je zvala svaki dan oko šest, koja je smrt predosetila, ali je pre toga ipak izvukla obećanje mojoj baki da će joj doći na sahranu.
Daleko je Orlovača. Daleko je i Istambul. Ali je lep. Zaista.

недеља, 21. март 2010.

Sa druge strane nadrealizma

... je ralnost koja se odvija kršeći svaki dramatuški uzročno-posledični odnos, princip verovatnog i mogućeg, a o zdravorazumskom da i ne govorim. Pazite kakva je to kovanica - zdravorazumski.


(Minut ćutanja da razmislimo kada smo poslednji put uradili nešto što je bilo zdravo i u skladu sa razumom.)

Nadrealizam je na primer kada sedite u autobusu 59 na početnoj stanici, mrtvosani, grčeći se od gladi i umora, a iza vas seda Milka Canić. S'obzirom da nemate oči na leđima vi to ne primećujete sve dok ne uočite da je neartikulisana bagra tinejdžera prestala da se dernja na zadnjim sedištima, već se dranje pretvorilo u domunjđavanje. Zatim se okrenete i vidite kako dve blajhane klinke, u jaknicama zbog čije će dužine transplatacija bubrega dobiti na popularnosti, mašu svojim telefonima sa kamerama i mole plavu gospođu da stane na jače svetlo kako bi mogle da se slikaju sa njom. Ostatak bagre na zadnjem sedištu urla od smeha. Plavokosa gospođa je maksimalno fina i puna strpljenja, glupe klinke jedva čekaju da odu kući i okače slike na fejs.
Svako zatim odlazi na svoju stranu, odnosno Milka zauzima mesto iza moga.
"Ja stvarno ne znam šta je toliko smešno?", započinje Milka konverzaciju sa mladićem do nje, koji je nije konstatovao.
"A Vi ste neka slavna ličnost? Čime se bavite?", pita je neinformisan lepo vaspitan mladić, čiji akcenat otkriva vanbeogradsko poreklo.
"Radim na televiziji. Supervizor sam jednog kviza. Možda ste ga gledali? "Slagalica" je u pitanju."
"E, jeste, davno sam nešto pratio. To više gledaju moji roditelji. A ja najviše volim one asocijacije. Nego su mi teška nešto ona pitanja."
"Ma kakvi, to samo u finalu. Ova druga pitanja su zaista laka. Treba da nas gledate. "
"A 'e l' Vi smišljate pitanja?", pita mladić.
"Ne ja sam tu da ih kontrolišem, gledam da se ne ponavljaju, pojašnjavam nejasnoće, i donosim odluke u diskutabilnim situacijama. Dobro, i na početku kažem - dobro veče.", reče Milka ovu poslednju rečenicu sa blagom zadrškom koju prave ljudi kada izgovaraju teške reči.
"A vi sada sa posla?", nastavi mladić u ljubopitljivom maniru.
"A ne... Ovo što vi sada gledate snimljeno je pre mesec dana. Kada snimamo, snimamo po deset emisija za redom. A šta Vi radite?", upita Milka jednako zainteresovano svog sagovornika.
"Evo, vraćam se iz škole".
U trenutku kada sam izašla iz autobusa, razgovor se kretao u pravcu engleskog jezika jer je mladić držao udžbenik iz engleskog u ruci. Ostatak pretpostavite.
Hodam do kuće, razmrdavam trokiranu sivu masu i pokušavam da skontam šta se malo pre desilo.
Posmatrala sam gospođu koja je savesno radeći svoj posao, koji je kao i svaki drugi, iz meni nikada dokučivih jebenih razloga, postala legenda čije ime odmah iskače na guglu a na vikipediji je ima samo na engleskom, i koja ne shvatajući zašto joj se deca u autobusu smeju, započinje konverzaciju sa nekim levim mladićem koji joj postavlja banalna pitanja sa čijim odgovorima ona pokušava da zamaskira jedno jedino pitanje, da li je ona predmet sprdnje cele jedne nacije i zašto?

Idem ja tako kući, i pitam se... Hodam nogu pred nogu, i pokušavam da shvatim... Razmišljam... Trudim se da skapiram – ko mene ovde zajebava?

четвртак, 18. март 2010.

Sa druge strane blokade

... je slomljena tastatura. Prvo ste iz zezanja pokušali da pišete nožnim prstima, jer vam ionako ne ide, pa što ne biste probali nešto novo. Onda ste pogledali na sat, i shvatili da više ništa nije smešno. Onda ste krenuli da kucate ljvneonicnwcfevbefuv, ne bi li vam nešto samo došlo, međutim kako nije, krenuli ste da treskate rukama po tastaturi, pa zatim i glavom, pa kada ste istetovirali karaktere na čelu, shvatili ste ono što je bilo od početka evidentno. Vinjak.
Blokada je trenutak u kome život prestaje da ima smisao, pa vam se sve pomeša i više ne znate da li imate blokadu jer je život besmislen ili je život besmislen jer imate blokadu.
Blokada je najveća noćna mora onih koji su se u životu zajebali i uzeli pero tj tastaturu u ruke. Idete ulicom i pitate se kojoj ste babi stali na nogu u busu pa vas je proklela nekom zajebanom magijom koja uključuje čak i mahanje pilećim nogicama.
Blokada je kada vas ukućani bez i reči prigovora ostavljaju na miru, i neprirodno vam se smeju, jer se plaše da im ne otkinete glave.
Blokada je kada vas vaš lični anđeo čuvar, ne znam da li ih vi posedujete, ja imam dva komada, vodi na besplatnu masažu, a dok vas blagi večito nasmejani lik gnječi i trlja mirisnim uljima, vama proleće hiljadu stvari kroz misli. To se zatim prekine jer shvatite da vam lik masira i zadnjicu, pa pošto sam seljanka i nikada niste bili na masaži ne znate jer to normalno. Mala digresija, ali ako neko praktikuje profi masaže, neka me prosvetli, da li sam izvraćarena ili masaža gluteusa ide u aranžman? Sve u svemu i nije bilo loše, samo je blakada i dalje ostala.
Blokada je kada se pitate da li je u redu što trošite kiseonik ljudima koji možda i rade nešto korisno na ovom svetu.
Blokada je kada na google–u ukucate, kako uspešno izvršiti samoubistvo, pa vam naravno izađu samo sajtovi sa savetovalištima, pa saznate da se jedan milion ljudi godišnje ubije na ovom svetu, a i da na svakih četrdeset sekundi neko sebi prereže vene, ili se obesi, ili skoči sa mosta, ima opcija... A ja mogu da se kladim da je od tih milion barem pola imalo blokadu. Tj svi su imali blokadu, inspiracija je potrebna i da se živi ne samo piše.
Blokada je... Zajebana stvar.
Kako se prevazilazi? Ne znam.

Jednoga dana jednostavno bude lep dan. A vi imate dva komada anđela čuvara kod sebe, jednog što vas vodi na masažu, drugi što vas mrda iz pasive i zbog koje se prijavljujete na letnje radne kampove u Berlinu koji doduše uključuju čišćenje grobova, ali to su sitnice. I shvatite da će sve biti u redu. A i ako ne bude u redu, nekako će biti.

субота, 27. фебруар 2010.

Sa druge strane smisla

- Zdravo. Kako si?
- Nisam.
- Aha.
- Pa ono.
- Da.
- Ništa onda...
- I ja kažem.
- Ćao.
- Vidimo se.

четвртак, 18. фебруар 2010.

Sa druge strane tolerancije

Zajeban dan. Pojam kuće koji formiram u svesti je toplo mesto gde se sluša džez. Izgladnela sam, umorna, ne mirišem lepo, da se tako izrazim, ali me kuća ipak raduje. Otvaram vrata, Šele mi se jedini obraduje, i to samo zato što je imao tu satisfakciju da mi žvaće ruku pet minuta dok ja njega mazim. Đubrence džukelasto.
Pa, eto me kući. Džez? Jok, Tv je na mute a maks gleda u slike koje se vrte jedna za drugom. Ćaks u drugoj sobi telefonira. Dobro. Iz torbe vadim fiti peciva, onako pregladnela sačuvala sam dva komada jer znam da poste. Nudim. Maks mi hladno kaže, "Ja to ne jedem." Ćaks uzme jedan komad, više onako iz sažaljenja. Dobro. Šta ima za jelo? Muk. Pasulj od juče? Pojeden. Gusarska salata od prekjuče? Otvori frižider, ne smaraj. Ok. Sedam, jedem, porazmislim o svemu, shvatim da su se verovatno svađali, uputim im svima po neku lepu reč, zagrljaj, poljubac i povučem se u svoju sobu da inhibiram na miru, i zaključim da je tolernacija kada gledaš sa druge strane pojavnog.
E sad, da li je sve tako i bilo? Jest al' malo juče. Sa druge strane tolerancije je netolernacija a to je kada te baš boli kurac za tamo neke druge, treće i četvrte strane. Da premotamo film.
Ulazim u stan, nema džeza, keva opet bulji u televizor, brate, što ne uzme neku knjigu. Ćale je na telefonu, šta sad i on koji moj radi. Vadim fiti peciva. Nećete fiti peciva koja nisam pojela zbog vas? Ma terajte se bre u pizdu materinu. Da, da. Tamo. I pasulj ste pojeli? Ma jedi ti Gusarsku salatu od prekjuče. E, znaš šta, baš me malo boli uvo za vaše svađe i vaše jebene krize jebenih srednjih, sazrelih, dozrelih ili kakvih god godina. Ja nezahvalana? Ma nezahvalna ti najmlađa ćerka koja te... Tek ću da pređem granicu, ženo bre jedna! Treska vratima. Još malo dranja preko vrata i zidova. Po koja suza. Po koja zapaljena pljuga, i mnogo, mnogo terapuetskog tipkanja po tastaturi.
Škrab, škrab, škrab, škrab, aaahhhhhhhh, već mi je bolje.

недеља, 07. фебруар 2010.

Sa druge strane mizoginije

Čudno je to. Ima neke sočnosti u pljuvanju po ženama. Ne znam za vas, ali meni prija. Doduše meni generalno prijaju sve vrste psovačine i pljuvačine, dođe mi neka vrsta katarzisa. Ali o mom viđenju katarzisa, nekom drugom štreberskom prilikom.
E sad, šta leži iza toga, zapitah se ja u dokolici, jer jel te, samo dokona aristrokatija u antičkoj Grčkoj i razmažena bedna piskarala mogu tako razvlačiti raznorazne misli po sivoj masi.
Kada muškarci hejtuju žene, to je jednostavno jadno i primitivno. Niče je rekao, "Osobine po kojima se polovi razlikuju moraju se sve više razvijati. Jaz između njih treba neprestano produbljivati." A lepo ga je vala i sročio. Mrziš razlike ergo ti si šovinistička svinja kojoj je lakše da krivi druge za svoje nedostatke a ne da se trudi da na svoj račun voli druge - reko ja u "Filozofiji za krembile", koja je u pripremi.
Elem. Ono što me je nateralo na razmišljanje nisu muškarci koji ne vole žene, već mlade žene koje ne vole žene. A čini mi se, to postaje popularno ovih dana.
Baš sam bila u društvu nekih žena ovih dana, na nekom planinarenju. Jebote, one ne zaklapaju. I misle da dosta znaju. A nekada baš i ne znaju. I misle da su duhovite, a nisu baš uvek. I onako, moram da priznam da su me iritiruckale. A onda sam uhvatila sebe kako posmatram njihova lica i proučavam njihove bore. I konstatujem u sebi, kako mora da su bile mnogo gotivne u svoje vreme kada se sada veru po koje kakvim planinama po mećavi. Gledam u te bore, i nekako me bole. Pa onda malo prevrtim film u glavi, pa nešto krenem da analiziram ponašanje matoraca. Ok, oni ne pričaju baš mnogo. Ali kada progovore nisu ništa duhovitiji nego žene. Bilo je par ok fora ali samo zato što su bile masne. Onako dobrano. A i oni misle da su najpametniji a nisu baš uvek. Tj jednako su glupi kao i žene, na kraju krajeva, ljudi smo, pa kakvi bi i bili.
I tu ja shvatim, da ja žene ustari ne mrzim već da se plašim da ću jednog dana biti takva. Sa istim trulim forama i pričama koje se kroz brbljanje vrte u krug dok ne izjedu mozak, ali i sa istim borama koje će iscrtavati, na nekada bistavim licima, svaku traumu, svaki nepotreban strest kome su žene sklone, jednom rečju svaku proživljenu godinu. Samo bore treba shvatati kao nešto lepše ožiljke, a ožiljci se ne skrivaju, oni se nose sa ponosom kao krvavo zarađen trofej koji se umornim rukama drži visoko dok poludela masa skandira.

Ergo, žene su ok.

субота, 30. јануар 2010.

Sa druge strane zatvorenih korica

Selindžer je umro. Zna da ga je volela, ali su joj njegove knjige, pročitane ranijih dana dok je još imala vremena za tu ekstravaganciju kakvo je čitanje, bile u maglovitom sećanju. Držala je "Freni i Zui" u jednoj ruci a autobusku šipku u drugoj. Nije smela to da čita. Ne ovih dana ispitnog roka, u kojima treba da je sabrana i hladna, a ne da se kao neka pizda loži na Selindžera dok rovari po svojoj neuredno raskupusano haotičnoj duši. Taj haos još neko vreme treba držati pod kontrolom, makar do kraja februara, ili do kraja, ne znam... Pa do kraja.

Deda-teča je spavao, a baka-tetka je u crvnom šlafroku sedela preko puta nje. Svetla su bila prigušena, a stan je kao i uvek misrisao na vanilice i engleski čaj. Starica je pričala dok je iza nje stajala velika biblioteka klasika poređanih po edicijama. Devojka je slušala, a novo izdanje "Freni i Zui", čekalo je na nju u torbi.
Razgovor je bio standardan. Bolesti, krvni nalazi, lekovi, fakultet, skupoća. Iza banalnosti, iza gomile reči, iza njih, stajala su dva straha i razgovarala. Strah od smrti i strah od budućnosti jeli su vanilice i pili engleski čaj.
Možda zbog atmosfere, a možda jednostavno jer je strah u starici preovladao, ispričala je devojci ono što nije nikome pre nje. Jer devojka treba da zna, treba da nauči na njenim greškama. Priča je bila sasvim jednostavna.
Pre nego što se udala volela je drugog čoveka. Volela ga je četiri godine iako nije trebalo, iako je deda-teča već bio tu, negde. Ali eto, zbog nekog razloga prekinula je sve sa njim. Ne želi da kaže razlog. Verovatno zato što je banalan i glup, a šteta mnogo veća nego što se pretpostavlja da bi neki banalni i glup razlog mogao da je načini. Jer je bilo kasno, i nije mogla da ispravi stvar. A to se dešava u životu. Bude kasno. Devojka je naivno verovala da se sve greške mogu ispraviti uz dovoljno snage volje. A eto sedi preko puta jedne njoj drage starice, i njeno lice svedoči o protoku vremena bolje nego bilo koji filozofski spis, a njena priča svedoči o greškama za koje je bilo kasno da se isprave.

Deda-teča se probudio. Njegovo prisustvo zaustavilo je razgovor. Tri straha, uključujuči i novopridošli strah od spoznaje da možda nikada nije bio voljen onako kako je trebalo, sedeli su u sobi prigušenog svetla, vodili banalne razgovore, jeli vanilice i pili engleski čaj. Sekundara plastičnog kinsekog sata bila je glasna kao i uvek. U sedam je počela "Slagalica". U sedam i petnaest je devojka otišla od njih, nekim svojim poslom. Da, šteta, još nisu stigli do asocijacija, ali neka gledaće ih neki drugi dan.

Povratak kući. Bledo svetlo u polupraznom autobusu i knjiga koja vrišti u torbi. Devojka je ne vadi odatle. Ne sme. Staričina priča je dovoljno olabavila katanac kojim je zaključala njenu malu ličnu pandorinu kutiju. Ne sme se izlagati daljem riziku. Ne sme misliti o tome kako je od skoro ponovo sama, i kako će možda jednog dana, dok bude sedela u stanu sa osobom koju voli ali ne baš onako posebno, po glavi prebirati razloge zbog kojih je to tako. Da li će se stideti tih razloga? Tada kada bude bilo kasno? Jer ljudi greše. I biva kasno. I ti ljudi bivaju sami, ili barem usamljeni. Dešava se.
Ma ne. Ne sme da se plaši i da razmišlja tako. Sve su to gluposti i preuveličavanja. Ima ona običaj to da radi. Da preuveličava i pravi filozofiju tamo gde je nema. Sve je u redu.


Dok god su joj misli tihe a knjiga u torbi zatvorena.

четвртак, 21. јануар 2010.

Sa druge strane lošeg dana

Sa druge strane lošeg dana je loša noć. Natopljena alkoholom. Iza potopljene noći su razlozi. Gomila domino razloga koji stoje u redu jedan iza drugog. Jedan izdah mog alkoholisanog daha i red se urušava uz pucketavi zvuk padanja.
Ali to je valjda ono što se u životu radi, zar ne? Uporno se grade kule od karata, i još upornije se ruše. Nekada zbog uticaja spoljnih faktora, ali najčešće zbog nas samih. Ja sam ta koja nemarno stavlja kartu jednu na drugu, i moj prst je taj koji kreće ka prvoj domini u redu a zatim se mazohistički naslađujem sopstvenom patnjom. Ja, niko drugi.
Kada domine krenu da padaju tu ne može mnogo šta da se uradi, osim da se slegne ramenima i krene ponovo u gradnju.
Sležem ramenim.
Krećem ispočetka.
Dominu
po
dominu.
Uz
ceo
spisak
razloga.

недеља, 17. јануар 2010.

Sa druge strane buđenja

Hodam Saharom, izgubljeno. Svuda oko mene su dine. Bezbroj dina koje se transformišu i menjaju svoje mesto sa svakim naletom vetra. Usta su mi suva ko pesak koji me okružuje, a dah mi miriše na rakiju. Sinoć sam se prepila. Isisala sam i poslednju kap orahovače iz plastične flaše na čijoj ambalaži Jelena Janković mlatara reketom i propagira zdrav život. Ako, orahovača je zdrava, sav taj jod pogotovu. Dobra, ljuto-slatka orahovača, zalivena pivom punim b vitamina. Tečna esencija zdravlja, i fizičkog i psihičkog!
Čekaj, nešto mokro mi je na licu, mokro, dlakavo i pomalo grebucka. Da li to u Sahari padaju mokro-dlakavo-oštre kapi kiše. Ili... Šerloče, kretenu nenormalni, sklanjaj mi se sa face i prestani da me balaviš!
Iz susedne sobe razaznajem majčin glas, tj. glas vođe čopora. "Ajde Šeki, budi Saru, ta je sinoć zaginula. Samo je ti možeš izvući iz kreveta." "Mama, Šerlok mi skače po glavi!" "Dobra kuca, Šele, dobar pas."
Ustala sam iz kreveta osećajući se kao mamurna osoba kojoj su, hm, skakali po glavi. Kada sam ga skinula sa sebe, krenuo je da mi jede papuče. Dehidrirana i bosonoga, krenula sam do kuhinje, do bilo kakvog izvora vode. A onda sam zgazila u baricu koju je on napravio neposredno pre bliskog susreta sa mojim licem. Uzela sam krpu i tako nenapojena sređivala sam posledice njegovog navodnjavanja moje sobe. Zatim voda, pa kafa, i Šele je uspeo da me probudi kao niko drugi.
Međutim, vođa čopora me je čudno gledala. Nanjušila je da nešto sa mnom nije u redu. I nije bilo. Tada mi se činilo da ništa nije u redu. Dok je ona kao svaki poglavica, sedela za stolom i dimila, tj pljugala svoj jutarnji "L&M", ja sam pokušavala da obuzdam naspavanog Šerloka, ornog za igru. Prvo smo se malo otimali za lutku. Onda smo igrali fudbal dok on nije strpao lopticu u usta. Ah, ti kučići, kako čovek da im svira "igranje rukom", tj njuškom. Pa smo se malo rvali, pa smo se malo grizli. Pa smo malo gledali svet naglavačke. Pa smo malo žvalavili moju kosu, i prevrtali činije sa vodom. Pa sam ja sa poglavicom delila moj duševni bol. Pa smo opet posmatrali svet naglavačke. A onda smo klali male plišane igračke, pa smo se jurili i sakrivali ispod stola. Pa smo opet razmenili koju poučnu sa poglavicom.
I na kraju smo se umorlili. Konačno sam sela za sto i pričala sa mamom bez kučećih reakcija na njene reči. Prešaltovala sam se u svet dvonožaca gde me je čekao isti ljuto-lepljivi bol koji je još mirisao na orahovaču. Šerlok mi se sklupčao kod nogu. Uzdahnula sam. Budnim očima pogledala sam oko sebe. Mamu, dom, i sećanje na ljude koji su uvek tu kada mi je potreban neko da se prepijam, mada je jasno da u tom presisavanju leži mnogo više. Još jednom, život je bio lep, kako kada Boromir kaže Faramiru u "Gospodarima prstenova" moju omiljenu repliku, "Remeber today my brother, because today life is good". I jeste gud. Jer je sve to igra u stvari, igra u kojoj prevrćemo šerpice sa vodom, u kojoj se nekada sakrivamo ispod stola a nekada okrećemo svet naglavačke.
Samo ponekad treba promeniti perspektivu i ponovo stati na zemlju sa sve četiri.

среда, 06. јануар 2010.

Sa druge strane ruske salate ili savršene kockice šunke

Sečivo je brzo paralo meso na drvenoj kuhinjskoj dasci. Rez, po rez. Božić. Drugačiji je nego dosadašnji. Jelka nije okićena. Ne mirišu borove grančice, svetla nisu prigušena, nema blesavih debelih šljokičastih Sneška Belića. Deca više nisu deca. On je ostario. Ispružen je na kauču kao i uvek. Spava. Ruke su mu prekrštene na grudima. Seda čupava kosa i dalje je nemirna. Ali je seda. I lice mu je izborano i umorno. Ona mu govori sve one reči koje mu je govorila od početka, kada je iz teze tek raslo njihovo mi. Zatim je teza izrasla u antitezu - porodicu. Čeka se sinteza, kao plod. Čeka se, a reči su iznošene kao najdraži džemper koji smo prerasli kada smo se u pubertetu naglo izdužili.
Treba da se čeka sa strpljenjem. Doćiće. A on se predaje. Leži, dok ona para meso šunke na kuhinjskoj dasci. Savršene kockice šunke za rusku salatu. Sutra je Božić.
A njena ćerka ne shvata zašto te kockice moraju da budu tako sitne i proporcionalne. U pokušaju da pomogne, uništila je barem trista grama. Ona ne shvata zašto te kockice moraju da budu tako sitne i proporionalne?
Računi - gomila. Rodbina - naporna.
Rez po rez. Nož sevne kada pored mesa blago zaseče hiljadu puta izranavljenu dasku.
Mlada je. Postavlja pitanja. Strepi na beloj tački ispred lopte za ispucavanje penala. Ona je svoje ispucala, a ćerka tek treba da odabere ugao. Ne zna ona još ništa. Ni da li će špicom ili punom. Zna samo da želi da se otpusti sa jedne grane i skoči na drugu, ali vetrovito je bogme, a ni kandže joj nisu dovoljno oštre. Šta joj fali na sadašnjoj grani? Na sadašnjoj grani će za Božić jesti savršenu rusku salatu, sa malim proporcionalnim kockicama šunke.
Da li joj je pružila dovoljno? Da li je uradila dovoljno? Može reći da je zadovoljna.
Nož para meso na drvenoj dasci.
Davanje. Umetnost pružanja.
Nije se mnogo zalagala za svoju slikarsku karijeru. Trenutno oslikava, povrće, savršene kockice šunke i krastavčiće, majonezom, a zatim ga prekriva aluminijumskom folijom, da bi stavila činiju na unapred pripremljeno prazno mesto.
Umetnost pružanja.
Savršena ruska salata sačinjena od proporcionalnih kockica.
Sutra je Božić.