четвртак, 31. децембар 2009.

Sa druge strane nove godine

Znam, piše se velikim slovom, ali ja ne želim da ispoštujem to pravilo. Pokušavam da ignorišem protok vremena. Shvatila sam da u celoj priči vreme nije najgori zlikovac. Ne meri se ono sâmo, niti se deli, proračunava, određuje i ubacuje u rasporede. Mi to radimo. I mi smo ti koji stalno negde žurimo. Ok, treba imati razumevanja, ipak postoji nešto što se zove biološko tj. ćelijsko vreme, i to starenje i umiranje, sve su to otežavajuće okolnosti. Priznajem. Nije nam lako. Zato vam ja svima u ovih celih novih trista šezdeset i pet dana želim da zaboravite da je to novih trista šezdeset i pet dana koje čine jednu godinu koja čini određeni procenat vašeg života.
Ko zna, možda smrt nije kraj.
A kao bonus dodatak vam takođe želim, po par posebnih naočara sa em300 (emotivno-mentalnim) skenerom, koji u vašoj glavi odvaja bitne od nebitnih stvari, pa onim nebitnim pokaže srednji prst uz opciju delet from the sistem. I automatski isključenim pitanjem are you sure? Em300 skener takođe poseduje mikrosenzitivna sočiva koja uočava sve male stvari u našem životu koje su neprimetno najlepše, i sam apdejtuje podsetnik koji nas razdrma elektrošokovima svaki put kada zapostavimo bitne ljude u našem životu.
Signalna lampica na unapređenim naočarama se upalila. Mikrosenzitivna sočiva su uočila jednu malu sitnu istinu. Bez tih ljudi smo ništa.
Čuvaj ih.
Čuvaj ih.
Čuvaj ih.

среда, 23. децембар 2009.

Sa druge strane kupovine

Živimo u potrošačkom društvu. Ovo nije osuda, niti podsmevanje, već opšte poznato činjenično stanje. Sa svih strana mi se osmehuju savršeni ljudi, reklamirajući mi svoje savršene proizvode. A najfascinantnija stvar je što ne samo što nabijaju komplekse svojom savršenošću, nego se još i usuđuju da mi postave pitanja koja ni sama sebi ne smem da uputim. Kao na primer, "Koje je boje tvoj život?", "Šta radiš da ti bude bolje u životu?", "Držiš li život u svojim rukama", i tako dalje. Ok, ovako, život mi je boje upiš-kaki, studiram šta studiram, i ne, ne držim život u svojim rukama i ne treba mi bilbord da me podseća na to svakog dana, ali hvala na pitanju, kako ste vi? Ne, ne želim da potrošim svoj novac na vaš proizod. Jebite se - kad me sad tu terate da psujem. (Svi znamo da sam inače mnogo fina.)
Postoji još jedan fenomen koji vezujem za kupovinu, a to su - žene. Šta je to sa njima i kupovinom? Kontam da ni muškarci nisu bolji, ali ja mu ipak dođem bliže ovom drugom tzv lepšem polu pa mi je lakše da ih analiziram.
Baš sam pre neki dan kupovala čizme za sneg, sa voljenom mi mamom. I ok, priznajem, da nije nje verovatno nikad ne bih ništa ni uzela, i idalje bih išla mokrih nogu po gradu. Ali, da li joj to daje za pravo da pipne svaku stvar u prodavnici, zagleda stvari koje joj nisu potrebne, proba torbe koje joj se ne sviđaju, i ulazi u prodavnice sa crne liste (sve one čiji proizvodi staju više od pola njene mesečne plate)? Da li je to vrsta mazohizma, ili im od svega toga zaista bude bolje? Ok, ja sad zaista volim moje nove čizme, a la izgledam kao jeti u patofnama, i stvarno su slatke i tople, ali su mi drage najviše zbog toga što smo mama i ja konačno zajedno provele van kuće više od 10 minuta. Zato što je kritikovala moju neženstvenost žaleći što nema dve normalne ćerke nego, sina, ćerku i ono u sredini. Zato što smo pričale u troli, a ja sam kao nekada sedela pored nje držeći nezgrapnu kabastu kesu u ruci, i slušala je kako mi govori da se ne bojim života i zaljubljivanja, da se manje nerviram jer nisu sve stvari niti večne niti predvidive. Gledala sam je, konačno. Svi fleš bekovi na sve moje histerične kupovine, u kojima sam uvek žalila što imam tri'est kila sa krevetom, iz detinjstva su se vraćali, a ja sam nakon nekog vremena ponovo videla nju. I shvatila da ona nije oduvek bila moja mama. Da je prolazila kroz sva sranja kroz koja ja prolazim, i da smo eto sada tu, u toj truckavoj troli, vraćamo se kući u dom koji je ona zajedno sa tatom izgradila. Grančicu po grančicu.
Kada smo se vratila kući, svakodnevica nas je opet progutala. Konzumerizam nas je napadao sa svih strana, od televizije pa na dalje. Nastavili su da nas pitaju neprikladna pitanja. I dalje su me ubeđivali da će sve moje probleme izbeleti neka nova varikina. Ja sam opet izgubila svoju mamu, negde među loncima dok je začinjavala ručak začinima zbog koga se, kako reklame kažu, tresu stolovi, a zadovoljne žene mogu veselo da odahnu jer su ućutkale svoje tašte.
Svaka je otišla u svoju stranu, osim što je meni ovog puta bilo toplije na nogama, a i tu negde oko srca.
Ne želim da se ponavljam, i da sad dođem do nekog zaključka tipa, stop kapitalizmu, serem vam se na bilborde, ali eto bliže se praznici. Želim vam prijatnu kupovinu uz bonus dodadnih pet slobodnih minuta bez bombardovanja u kojima ćete gledati, stvarno gledati, osobu preko puta vas i uspeti da zavirite sa druge strane.

среда, 16. децембар 2009.

Sa druge strane klasne razlike

Sedim u lobiju nekog italijanskog restorana u Strahinjića Bana. Pored mene je novčanik sa preko 100.000 dinara. Da napolju nije ciča zima a ja u tankim čarapama i suknji, zapalila bih napolje sa sve novčanikom, kupila benzin i šibice i digla celo mesto u vazduh. Odakle meni taj crni buđelar? Pa radim kao hostesa na dobrotvornoj večeri na kojoj Vlade Divac i neka napućena dijabetes slatka voditeljka prave pice za goste. (A gosti su se, inače, pre toga prejeli svakojakim drugim specijalitetima.)
Među gostima su raznorazni, od biznismena do princeze Jelisavete koja se izuvala preda mnom jer je kao pepeljuga morala da pređe iz svojih čizama za bljuzgu u elegantnu salonsku cipelicu. Matora se natakarila na štikle od kojih bi se mojoj babi zavtelo u glavi.

U jebote, evo je dolazi. Moram da se pomerim sa stolice, neće imati gde da se preobuje.

...

Neke stvari se nikada neće promeniti. Princeza se preobuva preda mnom, ćaska nešto, žali se na duvanski dim, onako, baš je nekako fina, a ja gledam u neku tačku pravo sa rukama iza leđa. 21. vek a ja se ponašam kao jebena godišnjica iz ne do mi Bog neke srednjovekovne dubrovačke drame. Ne smem da joj pogledam u stopala. Ili smem, ali me nešto koči, možda neko prokletstvo paorskih predaka još kola mojim venama. Doduše, paorka sam samo sa tatine strane, kevini su od uvek bili srednja građanska klasa.
Elem, "dobrotvorna večera", sa akcentom na znake navoda. Izgleda kao da je neko istresao sve one ljude iz "Glorije", ili tako nekih fensi tabloida. Više je novinara, fotografa i prsatih voditeljki nego gostiju. Vlado je stigao među prvima, prošao samo, k'o neka sena. Ja ga gledam, i mislim se u sebi, "A bio je kul tip.". Konobari trče gore dole, služe se neka bahata jela. Jedan stariji oniži viče, "Pazi leđa". Ukoliko zakači nekoga od osoblja, nastavlja sa "Sorry, but jebiga". Sviđa mi se ta poštapalica. Bend drlja po evergrinu. Dok nije počela svirka, niko im nije dao ni stolice na koje će da sednu. Mislim, to nisu ljudi to su muzičari. Voditelj koji vodi sve moguće kvizove, a vodio je i moju maturu u hajatu sad priča o siromaštvu i gladi, ljudi iz nekog razloga tapšu na to. (Oni koji nisu napolju i ne razgovaraju na mobili telefon.) Mala cigančica želi da uđe da prodaje ruže, nju šikaniraju, potezom ruke, onako, lagano iz zgloba, kao što je Divac nekada uvaljivao koševe u dresu Sakrementa. Meni uvaljuju hiljade dinara i stotine evra, ja ne znam gde ću, šta ću, pišem neke priznanice. Voditelj čita spisak sponzora. Meni se prevrće želudac. Pa onda zatišje.
Pričam sa standarnom hostesom tog restorana. Devojka je mojih godina. Studira hotelijerstvo. Jako je fina i dopadljiva. Ja je malo propitujem. Radi tu kada nema praksu, osam sati dnevno. Iz Aranđelovca je. Jako joj nedostaje rodni kraj i porodica. Gledam u njene krupne oči i već je vidim u holivudskom scenariju kao srpsku verziju Džej Lo. Ona je mlada, lepa, pametna, skromna i dobra u duši. Upoznaje mladog predsednika korporacije kome pomaže da obuče kaput jer je to veče radila na garderobi. Njemu ispada nešto iz džepa, ona mu to vraća banuvši mu jedan dan na gajbu gde zatiče njegovu bahatu ribu kraj bazena. On se zaljubljuje u nju nakon što mu popravi baštensko crevo, on joj dokazuje da nije stoka koja hoće da je iskoristi, ostavlja bahatu ribu iako će mu propasti ugovor sa njenim ocem, pa se ovo dvoje venčaju i žive srećno do kraja života.
Osim što život nije holivudski film. Ova devojka nije Dženi from d blok, već devojka sa gardarobe koja bi možda mogla da završi u nekoj pripovetci Ivana Cankara. Uf, da ne budem pregruba, ipak joj želim sve najbolje.
Na prijemu počinje tombola. Meni opet nešto radi u stomaku. To me podseti da je tamo neki francuski kralj izmislio tombolu, što me opet podseti na film koji sam gledala sa Žerardom Depardijeom. Poenta je da ceo film masa naroda i Depardije šljakaju za kralja, ovome kralj čak otima i ljubavnicu koja se samoubija, da bi na kraju zadovoljan otišao iz tog mesta i osavio ga opustošenog. Film je ok, ali je najupečatljivije to plemićko bahaćenje, što me opet podseti kako se stvari zaista nisu promenile.
Pitanje je da li će se ikada i promeniti.
Radno vreme se završilo, meni preostaje samo da odem kući, operem ruke koje smrde na novac, i skinem šminku sa lopatom kojom sam predhodno čistila sneg ispred zgrade. Možda ću kao Lorencaćo, usput da odvalim i deo lica, jer u principu nisam ni ja ništa bolja. Sedim u svojoj stolici, vučem paralele između realnosti i onoga što sam pokupila tokom školovanja i na faksu, i iskaljujem bes potlačenih, kao da komunizam već nije doživeo svoj neuspeh.

понедељак, 14. децембар 2009.

Sa druge strane novog lista

Koliko ste puta okretali novi list? Ne znam za vas, ali ja jedno mali milion, i nikada mi baš nije uspevalo. Pretpostavljam da sam oduvek, u stvari, bila sisa u duši. I sve je dobro dok imam sreće. Ali kada zapne, e tu počinju problemi. Otvori se bezdan bez kraja, a ja u slow motion-u padam na dole, viori mi se kosa, ne vidi mi se ništa od face, osim razjapljenih usta iz kojih se čuje otegnuto: "Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa
aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa
aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!!!"

Onako, baš otegnuto.

I pošto mislim da nije više u redu, da baš toliko otegnuto padam, rešila sam da još jednom, po mali milioniti i jedan put, okrenem novi list. Ali. Na tom novom listu sam napisala sebi poruku.

"Budi bolja. Pobedi svoju lenjost. Ne budi sisa. Ne kukaj. Pičko... Raspala demagoška. Budi bolja.

Iskreno tvoja,
Ti "

Nadam se da će mi ovaj put uspeti. Moliću se, a i vi ako ste vični, kažite koju i u moje ime.

четвртак, 03. децембар 2009.

Sa druge strane začaranog kruga

Impulsivnost. Jedna od mnogih mojih mana. Ali ova je posebna jer je nekako posebno zajebana. Ide u paru sa emotivnošću. E sad za tu emotivnost nisam sigurna da li je mana ili vrlina. Ne znam. Javiću kada saznam.
U svakom slučaju, čovek sam. Grešim dosta. Najčešće zbog sopstvene slabosti. Mada verujem da se to može primeniti na svakog čoveka.
Uglavnom, ponesu me te emocije i ja onda najnepromišljenije uradim neku glupu stvar, vođena čistom emocijom koja je čak najčešće maglovita, ali je tu i jebeno bocka. Ne mogu to da opišem. Duboko u podsvesti sam svesna da grešim, ali me to svejedno ne sprečava da istrajem u gluposti do kraja. Da li vam se to nekada dešavalo? Prosto ne koristim mozak. Velika siva masa u glavi koja nam čuči ispod kose. E pa ja to nekada ne mogu da uključim. Jednostavno neće. Možda imam slomljen mozak? Ili imam neke smetnje i prekide?
A opet, nekada ga koristim i previše. Krene svašta da mi se mota po glavi, misao po misao, i onda ne mogu da spavam a ponekada i teže dišem. Jer u svoj toj racionalnosti ja dobijem neku hladnu i beživotnu sliku realnosti. Kao što recimo daltonisti ne mogu na slici da vide boje, tako ja gledam u realnost na neki bezbojan način, kao neki emodaltoniozam. I ni to ne valja.
Tako da, pošto pored impulsivnosti posedujem i manu ekstremizma tj kod mene ti nema sredine, ili sam emocionalno razuzdana ili sam racionalno obezbojena, a sve to na račun ovog drugog. To mu dođe nekakav začarani krug. Bez racionalnosti ne mogu jer mi obezbeđuje egzistenciju a bez emocija i pravljenja grešaka i istraživanja sopstvene duše, kao što to sad činim, stvari nekako nemaju smisla. Nisu dramatične a samim tim ni lepe. A kod mene su izgleda ova dva pojma u svađi.
Olakšavajuća okolnost, doduše, u celoj ovoj priči je ta što ljudi izmisliše filozofiju, i što bejaše neki Aristotel što je pominjao neku zlatnu sredinu. E pa ja joj se nadam. Možda ona može da prekine začarani krug? Ili ću jednostavno da opravim polomljeni mozak, a emocije i impulsivnost malo smanjim na volume - u. Probaću u svakom slučaju. Poželite mi sreću, a ja vama toplo preporučujem malo ozbiljne filozofije i književnosti umesto ovih mojih baljezgarija.
P.S.
"Emodaltonizam", jebote gde ga nađoh?
P.P.S.
Ovaj post nema veze sa predhodnim.