понедељак, 30. новембар 2009.

Sa druge strane izgovorenog

Sa druge strane izgovorenog je neizgovoreno. Što mu dođe i nekako logično, zar ne? Međutim do te spoznaje ja nisam tek tako došla.
Sve je počelo projekcijom filma na fakultetu, u okviru festivala autorskog filma. Sedim ja sa kolegom Peđom, smrzavamo se u velikoj sali, i gledamo film na kome se malo šta dešava. Rekoh ja njemu, "E, možda je to ona fora kao sa onim bosanskim filmom sa festa što su pravili antifilm.", na šta on odgovara "Ma super, neka ga onda puštaju u antibioskopu.". Ne znam zašto sam vam ovo ispričala, ali meni se jako dopala fora. Antifilm i antibioskop. Fali još samo, antipublika. Elem. Ode on nakon nekog vremena, uhvati ga neki neizdrž. Uhvatio i mene, ali sam morala nekako da ubijem vreme pre nego što odem na konjarnik kod baba-tetke. Konačno otkucalo četiri sata, ja ustadoh i izađoh iz sale. Kad ispred sale, Stefan Arsenijević i još neki ljudi. I on ti tu mene pita zašto izlazim sa filma kada se još nije završio. I ja debil uzmem da mu se pravdam, kao smrzla sam se, a i imam neke obaveze, a i nisam mogla više da izdržim. A u sebi se mislim, ma šta te boli kurac gde idem, ako baš moraš da znaš moram da stignem na konjarnik do pet jer ako ne stignem paranoična žena će misliti da su me opljačkali, silovali, i ubili i onda će mene da krivi za njene srčane probleme, a to ne sme da se desi jer ja zavisim od njenih jebenih para, jer sam jebeni bedni student, i to jebene bedne dramaturgije (a dobro se zna da dramaturge drka ko kako stigne), a tebe jebiga boli uvo, jer si ti već snimio filmove, ti nisi jebeni bedni dramaturg, već jebiga Stefan Arsenijević, i kontam da ti je smor što ćeš morati da vodiš okrugli sto sa autorom i još troje ljudi, ali jebiga. Međutim, naravno, sve je to ostalo neizgovoreno. I bolje je što je ostalo neizgovoreno. Žao mi je samo što ono izgovoreno nije bilo nekako više kul. Mogla sam jednostavno da mu kažem pogledaj u rečniku pojam - sloboda kretanja. To em bi bilo kul, em bi imalo veze sa filmom koji se projektovao u sali. To su oni momenti znate, kada vam kasno dođu neke kul reči koje ste mogli da izgovorite a niste. Mogla sam na primer da mu kažem i, "E znaš šta Stefane, a da ti malo ideš u pizdu lepu materinu". Mislim, nemojte me pogrešno razumeti, nemam ja ništa protiv Stefana, on izgleda kao jedan zaista jako fin, mladi, talentovani uspešni reditelj. Ali jednog dana, kada preko veze budu pokušali da me ubace da radim kod Mice, koja se u životu nije zajebavala već širila biznis, u kozmetičkom salonu, i kada se budu razmišljali da li je odgovorno da mi poveravaju sve te dlake, jer ipak sam završila dramaturgiju a ne nešto ozbiljno, i kada me budu pitali, kakve sam ja vajde od tog studiranja imala, moćiću da ima kažem, "Pa znate, jednom sam oterala Sefana Arsenijevića u pizdu materinu." On će do tada verovatno biti proslavljeni reditelj, a ja ću preko veze da molim da me puste da se bavim tuđim dlakama, dok će moji nadređeni da me gledaju sa visine misleći, "A mislila je da je bolja od dlaka. Niko nikada nije bio bolji od dlaka, ti ih počupaš a one nanovo niknu."
E sad, šta sam ja htela sa svim ovim? Pa ništa, u principu da zaključim da postoje one izgovorene reči i one neizgovorene koje najčešće tinjaju u ljudima i frustriraju, terajući ih da pišu koješta i psuju koga stignu ne bi li im bilo lakše. I da znate, lakše im je.

среда, 25. новембар 2009.

Sa druge strane roditeljstva

Ćaksu i Maksu

Nadam se da se ne ljutite što vas zovem ovako. U principu ima svojih draži. Tata, odnosno, Ćaki, odnosno Ćaks, ume nekada malo da poćaksani, a i Mama, odnosno Majka, ondnosno Maks ume da bude nekada pobesneli Maks. Ponekada, rekoh, nemojte odmah da se ljutite.
E sad. Šta ja ovo radim? Pa toliko pišem za druge ovih dana, 'bem mu miša(Maks, ovo nije psovka, ovo je eufemizam), rekoh red je i vama da posvetim koji redak, kad' već od mene nemate drugih koristi. Zapravo, imate više štete, nego koristi. Stalno jedem, pijem i tražim vam pare. Al' evo i ja umem da kažem hvala ponekad.
U pricnipu, već znate šta osećam, nema potrebe da smaram, samo da vam ponaosob napišem koju, jer preko dana verovatno neću stići, a i bolja sam u pismenoj formi.
Ćaks, znači mi puno kada mi skuvaš kafu ujutru, i kada kupiš hleb.
Maks, znam koliko mrziš da kuvaš, i znam da žene u kujni nisu nešto moderna pojava ovih dana, ali mi znamo da ti nisi tamo neka žena, iako te često nazivam ženom kada hoću da te uvredim, to je više moj problem. U svakom slučaju, ti ipak kuvaš. Za mene. (I ostatak porodice, naravno.)
Dakle, dnevno dobijam kafu za dobro jutro, i ručak za dobrodošla. A znajući da je jutro retko dobro jer moram na faks, a i dobrodošla više nego poželjno kada se isceđena sa istog vratim, moram da zaključim da ne samo što ste me napravili, nego me još i održavate u životu.
Odličan posao, ljudi, stvarno. Volim vas.
Kasno je, da vas dvoje ne spavate kao zaklani sad, verovatno biste me opominjali, tako da privodim ovo kraju. Aj ćao.

Vaša Sara

уторак, 17. новембар 2009.

Sa druge strane slobode

Sredina novembra, a u Beogradu proleće. Bog nam podario jedan savršen dan.
Savršen dan.
Već sam videla sebe ispod nekog koša. Vežbam šut, dok me sunce miluje, a kada omašim celu tablu čujem kako mi lopta odlazi u gomilu šarenog lišća što šuška dok se lopta kotrlja po njemu. Milina.
Međutim, sve je to ostalo na nivou pukog sanjarenja. Šutiranje na koš po jednom predivnom danu nije nešto što sebi trenutno mogu da priuštim. Dok sam u busu razmišljala zašto je to tako, i dok sam između ostalog planirala svoje vreme za taj dan, setim se ja moje profesorke filoSofije Bobe. Setih se kako se ona hvatala za članak svoje ruke demonstrativno nam objašnjavajući kako je čovek okovan.
Kada sam stigla kući, otvorih udžbenik i pronađoh odgovore na svoja pitanja:
"Čovek je rođen slobodan, a svuda je u okovima", veli nama Ruso, pa zatim u udžbeniku dalje kaže, " Čovek je za Rusoa, "po prirodi" slobodan, ali ga kvare civilizacija i kultura, zasnovane na nejednakosti i privatnom vlasništvu - a ne neki praroditeljski greh. U vezi sa tim on "utopistički" piše o društvu u kome "niko neće biti toliko bogat da kupuje druge, niti toliko siromašan da se mora prodavati."
Dakle, ukoliko ste i vi dan proveli ganjajući se sa obavezama, kako biste se uspešnije prodali, i ako se budete drznuli da napravite neku petominutnu pauzu, eto vam još nešto o čemu možete da sanjarite. Društvo u kome niko neće biti toliko bogat da kupuje druge, niti toliko siromašan da se mora prodavati.

среда, 11. новембар 2009.

Sa druge strane 11. 11. 2009

Na današnji dan 11. 11. :

1331 - preminuo je Stefan Uroš Dečanski,
1821 - rođen je Fjodor Mihailovič Dostojevski,
1855 - rođen je Stevan Sremac,
1889 - Vašington postaje 42. država SAD
1918 - primirjem između Nemačke i sile Antante okončane su ratne operacije u I svetskom ratu,
1945 - na prvim posleratnim izborima izabrana Ustavotvorna skupština Demokratske Federativne Jugoslavije.

2009 - Ja stojim u busu, i gledam gore napisano na malom ekrančiću, i drago mi je zbog Fjodora i Steve, i zbog toga što su ljudi rešili da prestanu preskakati preko nabreklih leševa, bar za kratko, i pitam se kakve sve to veze zapravo ima sa današnjim usranim danom i mojim besmislenim životom.

P.S.
Da li je neko video možda moje posebne naočare, mislim da sam ih zagubila.

петак, 06. новембар 2009.

Sa druge strane dobre strane

1. UVOD
Postoji, kažu, uvek i dobra strana stvari.

2. RAZRADA
Jako je korisno biti vlasnik tih posebnih naočara koje se nose radi uočavanja dobre strane.
Na primer:
Drkaju me po faksu non stop. Ako naučiću se strpljenju i kompromisu.
Pljušti kiša napolju, nemam kišobran. Ako naučiću se da sledeći put slušam vremensku prognozu.
Propuštaju mi patike. Dobro, ovo je činjenica, tu nema neke posebno dobre stvari.
Izmislili su sad ovaj svinjski grip. Neka, majka mi stalno dosipa vruć čaj. Volim kada brine o meni, a i zdravo je za bešiku.
Crkle su mi slušalice na mp3-u, pa čas radi jedna čas druga. Nije strašno, bitno da se ipak nešto čuje, a još imam i neki poseban stereo.
Ne stižem da spavam. Ma, kao da je spavanje nekome nešto dobro donelo.
Ne stižem ni da jedem. Pa ni deca u Africi ne stižu da jedu, neka se naučim malo stoicizmu.
Nemam prebijene pare u novčaniku. Nemaju ni deca u Africi, pa ne kukaju.
I tako dalje...

3. ZAKLJUČAK
Međutim, bitna je stvar ne zagubiti naočare. Jer ako se to desi, onda si onako lepo, jednostrano i jednoznačno, najebao. I tu na žalost, nema dobre strane.
Mada...