субота, 31. октобар 2009.

Sa druge strane dopinga

1. UVOD
Rano ujutru na fakultetu. Čekam svoju kafu. Drug do mene lista dnevne novine. Vodi se razgovor o dopingu. S'obzirom da sam duhom još uvek bila u svom krevetu grleći kucu Mucu, nisam se udubljivala u razgovor.

2. PA IPAK
Negde u podsvesti su mi ostale osuđivačke reči moga druga. Te sam malo porazmislila o tome (šta ću omaklo mi se). Ko se danas ne dopinguje? I šta je uopšte doping? Zar se mi ne dopingujemo svakog dana? Zar ne pijemo pet hiljada kafa dnevno da bismo izdržali tempo kojim živimo, zar ne pušimo, zar ne pijemo? Zar ne postoji pet hiljada raznih energetskih napitaka danas na tržištu, i zar njihov broj vremenom ne raste? Sada sam se setila mog druga iz detinjstva. (Ovom prilikom ga pozdravljam, i poručujem da jedva čekam da padne sneg pa da se rvamo, i da je pička što me nikada ne zove na kocke.) Elem, on je jedan period intenzivno kupovao crnu guaranu. Zašto? Zato što je nakon toga mogao da pljuje zeleno. Mislim, kakve su to supstance nakon kojih ti pljuvačka pozeleni. Pa jebi ga, kada dođe ispitni rok, neće nam smetati da ispljujemo sve dugine boje ukoliko će nam to pomoći da položimo ispit. Pićemo kafe, nećemo spavati nekoliko dana za redom, sve dok ne izgubimo centar za ravnotežu i bukvalno padnemo u krevet. Nemamo inspiraciju? Napušićemo se i napiti kao mačići, pa će možda i da nam sine. Nije mi neki dan, a osuđena sam na tebe? Pa srećo, mislim da ću te više voleti ukoliko mi je u blizini flaša vinjaka. I zašto bi onda mi imali pravo da osuđujemo sportiste? Oni rade isto što i mi samo u njihovoj profesiji. Svi znamo da sport više nije ono što je bio. I ukoliko nam je uredu da ih gledamo, kako krvare, igraju sa svim mogućim zavojima, i plaču dok serviraju, zašto ih onda osuđujemo ako se dopinguju.
Jer danas se, pored umeća jednako ceni i visok prag tačke pucanja. Talenat odavno nije dovoljan. Izdržljivost je nešto bez čega se ne može. Do nje dolazimo na razne načine, snaga volje odavno nije jedna od tih.

3. KAO NEKI ZAKLJUČAK
E sad, ne kažem ja da podržavam dopingovanje. Samo kažem da ga ne treba osuđivati tako strogo, jer se svi mi dopingujemo na neki način. A koga za to kriviti? Način života? Vreme u kome živimo? Ha! Ludost. Kao da je neko nekada uspeo da promeni vreme.

четвртак, 29. октобар 2009.

Sa druge strane coktanja

1. UVOD
Svi mi cokćemo. Ko ne cokće, ćelava mu keva.

2. CCC
Znate kada vam dođe jedan od onih dana. Isuse, zvučim kao reklama za uloške. Ccc.
Počelo je sa time, što sam trolom jurila bus koji mi je otišao ispred nosa. Međutim, vozaču nije padalo napamet da ubrza ili, ne daj Bože, otvori vrata dok bus ispred njega ne ode sa stanice. Tada sam prvi put zacoktala. (Nakon što sam par puta udarila glavom u šipku.) Onda sam provela šest sati na faksu, a kako nam nisu ni jednom dali pauzu dužu od pet minuta, nisam stigla da jedem, te sam na predavanjima uglavnom razmišljala o lepoj masnoj čorbici iz menze koja se tog dana neće naći u mojoj utrobi. Kakvo gubljenje vremena, em ostadoh gladna, em ne naučih ništa. Ccc.
A onda sam ušla u dragi mi GSP. Na stanici kod sajma, gde uđe veliki broj ljudi, desilo se nešto što liči na tuču. A u stvari je bila hiper realistička modernizovana scena iz filma "300", u kome Leonida nogom gura glasnika u bunar. U ovom slučaju je jedan čovek sa vrha stepenica šutirao drugog u grudi. Da, da. Ukoliko želite ući u 94 kod sajma, ili se priklonite spartanskom načinu života, ili ne pokušavajte. Iznurena i gladna, moja jedina reakcija je bila - ccc. Onda sam stigla kući, i terapije radi, a i zbog čistog dramaturškog istraživanja pogledala epizodu emisije "Trenutak istine". Šta reći a ne zaplakati. Neprekidni izvor inspiracije. Kada me je moja draga majka videla, samo je zacoktala i zaključila da sam seljančura. Sasvim razumno. Međutim kada nas je nakon sat vremena zatekla sestra, kako gledamo seriju, nakon što smo stukle flašu vina, lanac coktanja se produžio, uz komentar da treba da se lečimo od ovisnosti.
Onda nam je sestra pokazala jaknu koja se meni nije dopala. Pa je ona po stoti put zaključila da stalno zaboravlja da ona u stvari ima dva brata, a ne sestru i brata. A onda sam ja zacoktala, jer nikada nećemo naći zajednički jezik. A onda je tata krenuo da hrče na kauču, pa smo sve tri zacoktale jer to smiruje njegovo struganje.

3.ZAKLJUČAK
Ja bih sad trebalo da kažem nešto mudro, poput naravučenija. Sve što imam da izjavim je, doručkujte kod kuće, izbegavajte GSP, lažite sestre da vam se dopadaju njihove jakne. U principu, kao, što više radiš na tome da promeniš svoja nezadovoljstva manje cokćeš. Ha! Koje sranje od teorije. Ko radi taj cokće. I tačka.
P.S.
I džaba vi sad tu coktali na moje nepismenosti, nemam ja vremena da prolazim kroz tekst pet puta, ionako sam slepa kod očiju. Ma CcC back in your face, znaš!

уторак, 27. октобар 2009.

Sa druge strane softball palice

1. UVOD
Ok, dobro nam je poznata činjenica da je pisanje vrsta terapije. Međutim, kada su pacijenti malo teži, poput, na primer, šta ti ja znam, mene, to nije dovoljno. S'toga je moj drugi način lečenja sport. I to kakav! Ni pet ni šest, nego softball.

2. ŠTA JE SOFTBALL
Da, znam, razne vrste asocijaca padaju ljudima na pamet kada obrate pažnju na samo ime sporta. Međutim nema ničega soft u softballu, sve sam hard core. To je u stvari bejzbol prilagođen predispozicijama ženskog tela, ali ga u nekim zemljama praktikuju i muškarci, jer je prosto dinamičniji a samim tim i zanimljiviji. (Uz sav rispekt prema bejzbolu). E sad, objasniti pravila i smisao bejzbola je nešto komplikovanije, ali ko jednom uhvati rukavicu u ruke, taj je ne ispušta. Ja ću reći samo, da je to igra jednako misaona koliko i fizička, jednako individualna koliko i timska, igra za ljude sa hercom. Treba stati na poziciju udarača ili pak bacača. Treba hvatati lopticu tešku pola kile u svojoj punoj brzini i ne plakati kada vas spiči u cevanicu, ruku, glavu, dupe, sisu... Mogućnosti je bezbroj. Ako ne verujete meni proslediću vam kontakt devojke kojoj je nakon udara loptice u glavu, izrasla još jedna. (Glava, ukoliko ste pomislili na nešto drugo)

3. TERAPIJA
U principu preporučujem lečenje bilo kojim sportom. Stvar je jednostavna. Imate psihički problem. Vreme je da telo stupi na scenu. Iscrpite ga do iznemoglosti. Naprimer trčite dok vam ne pozli, i da vidite kako će nestati sve druge brige, mislićete samo o iznemoglosti tela i bolu u mišićima. (Ovom prilikom se izvinjavam komšinici Gini što sam joj peglirala ispod prozora, nisam smela da trčim sa punim stomakom, neće se ponoviti.) Međutim ako ste malo kreativniji od toga, trenirajte softball. On pored sve svoje lepote, ima jednu veliku prednost. Palicu sa kojom se udara, i oslobađajući zvuk CANG, koji se čuje kada grunete onu lopticu u visine. I tako gledate kako lete loptice, tj glave svih onih koji su vas nervirali tokom nedelje. Cang, gle ode baba iz prevoza. Cang, ju ala lepo leti profesorka ta i ta, i tako dalje. Međutim ta palica ima još jednu prednost. Sasvim logično, mene na primer oslobađa i mojih karakterističnih ženskih frustracija. Jer, eto, sada po prvi put i ja imam palicu. I boli me dupe što nikada neću imati mušku snagu, cang, i ko kaže da ne mogu da budem jednaka stoka kao oni, cang, i mogu ja bez njih, cang, i boli me kurac što me kulira na poruku, cang, nisam ja neka jadna riba, ja sam jadna riba sa palicom, cang... I tako u nedogled.

4. IGRAMO SE
E sad, da ne ispadne da je softball čista terapija. To je jedna divna igra, i postoji jedan kul tim po imenu Belgrade Queens, i njihov moto je "Igramo se". Što je tačno, najbitnije je uživati u igri. I brinuti o mentalnom zdravlju. Ukoliko je neko zainteresovan, neka nas nađe na fejsbuku, a zatim dođe i na trening.
P.S.
Igrajte se ljudi! Cang. Cang. Cang.

понедељак, 26. октобар 2009.

Sa druge strane portviša

1.UVOD
Što imam sreće sa ovom studentskom zadrugom u poslednje vreme, ne bi čovek poverovao. Evo, baš sam danas nekom liku ribala kancelariju. Nisam uradila domaći za faks, pa reko, što da blejim tamo, ako mogu da zaradim koji dinar. Odradim to, i ko zna, možda i bude za depilaciju.

2. ČUDNI SU PUTEVI GOSPODNJI
Došla ja tamo. Ono neki lik, totalni gotivac. Pokazao nam površine koje treba opajati, kupio nam kafu iz grineta, i to veliku filter kafu sa mlekom, molim lepo. Koleginica, ko-čistačica mi je bila jedna jako fina devojka, takođe studentkinja. Bacismo se nas dve tu na posao. Ovaj lik petlja sa nekim papirima. Ja ribam metalnom žicom levo desno skidajući nalepnice koje su ostale od predhodne firme na ormaru, i nešto se mislim... "Jebem mu miša, 'oće li se ovo skinuti..." Pa trenutak tišine u glavi, a onda opet sine misao. "Pa nije bila luda ona moja profesorka biologije. Kada uvidi da od nekoga nema mnogo izgleda da postane naučnik, da mu da riba akvarijume i ostave u kojima su se nalazile tegle sa mrtvim, ispresovanim, prepariranim i osušenim životinjicama. Videla žena da ja ne mirišem onu Darvinovu teoriju, pa mi dala krpu u ruke. I eto. Kao da je znala. Pitam se šta sada radi? Muči neku novu decu, najverovatnije." Ribam ti ja tako, police, vrata, radijatore, kada me pita ovaj lik da mu preporučim neke filmove. (Pomenuh mu da studiram dramaturgiju.) Ja se odmah bacila na reklamiranje vesterna, pa nekako dođosmo na temu individualnosti, i on tu meni spomene da ima i manju izdavačku kuću koja objavljuje knjige koje se bave individualizmom. "A je l' te? Zanimljivo.", rekoh ja, i ispričam mu sve o novom scenariju koji pišem za fakultet, te se još i dogovorismo da mu ga pošaljem kada završim. Sumnjam da će od toga biti nešto, ali malo kritike nije na odmet. Eto, preko ribanja, do Džona Froda i Vejna, pa do mog scenarija. Čudni su putevi Gospodnji.

3. PORTVIŠ
Bleji onaj lik za stolom, radi nešto, stane pa progovori. "E bre, što je to čudno. Ja sam prvo pitao čistačicu firme do nas da mi ovo sredi, ona rekla da nema vremena, i sada to rade dve mlade, lepe i pametne devojke koje još i studiraju. I posle se žale ljudi, nema posla." U tom trenutku, koleginica ulazi sa krpom uznemirena. Ta ista nezahvalna čistačica ju je napušila što smo joj uprljale krpe, koje smo pozajmili od njih. "Draga moja čistačice, nisi ti čitala Marksa, vidim, inače nikada ne bi napala pripadnika sopstvene radničke klase.", pomislih u sebi. Uzeh krpu od koleginice, rekoh joj da ću to da sredim, i usput ponesoh portviš, da joj ga nabijem u..., ako zatreba. Nije bilo potrebe. Lepo smo se sporazumele.

4. NIJE SVE U BUREKU IMA NEŠTO I U SARMI
Završismo ribanje. Bogme trajalo dobra četiri sata i jače. Rastasmo se svi u miru i slozi. Ja crkla, jedva stojim na nogama a pritom i gladna. I razmišljam se gde u gradu ima dobar burek. I shvatim da ga nema. Jebene urbane face, jedu pice, jebale ih nindža kornjače, ili neka silna integralana testa, vidi se da ti prstom nisu makli u životu. Možda je burek izašao iz mode? Ali znajte, ko kaže da je burek nezdrav, laže. Burek je spas. Dobro, pomirih se ja sa tim. Uđem u krcatu trolu, krenem ka kući. Ljudi me stiskaju sa svih strana. Prebiram misli po glavi, tražeći neku koja će me održati u životu. I onda se setih. Keva je napravila sarme! Ne znam kakve ovo veze ima sa pričom, ali apelujem na pekare da se okrenu zaboravljenom bureku!
P.S. Mama hvala za sarme.

недеља, 25. октобар 2009.

Sa druge strane letaka

1. UVOD
Nema tu mnogo da se kaže, ali od nečega mora da se počne. Ja sam studentkinja dramaturgije, te sam dokona toliko, da smatram da imam pravo svoje impresije prosipati na papir i izlagati javnom mnjenju. Ko voli nek' izvoli.

2. NEMA 'LEBA BEZ MOTIKE
Tražila ja pare od mame za depilaciju. Sramota me više bilo da idem u naokolo u jakni na sto stepeni, i kao i obično uhvati me neka griža savest. Nisam više mala. Šta ću? Kud ću? Učlanim se u studensku zadrugu, i oni mi nađu posao u Delta Sitiju ili kako ga češće zovem, Alfa Selu. Treba da delim letke, i promovišem film o pokojnome Majkl Džeksonu, Bog da mu dušu prosti. Šesto kinti četiri sata, dva dana, osam sati, 'iljadu i dvesta. Fino, može, kapitalizam je to, eto kada i na pokojnome Majklu profitiraju, pa moraju i na meni malo. Ne bunim se.

3. POČETNI ENTUZIJAZAM
Dolazim ja tamo. Dočeka me neki fini mladi supervizor. Ja reko, "A ti to kao Milka Canić". On se zbuni malo, pa mi rekne "Dobro veče". "Tek ćemo da vidimo", pomislih u sebi. Upoznah koleginicu. O njoj malo kasnije. On nama objasni šta treba da radimo. Napuni nam kredenac letcima, i mi krenusmo u pohode. "Dobro", rekoh u sebi, "Koliko strašno može da bude?". Ja se spustih na prizemlje, koleginica na prvi sprat. Hodam ja tako u krug, delim one letke, ako vidim da je ko dokon, ili da možda voli dragog nam Majkla, ja mu kažem da požuri u bioskop jer se dokumentarni film o Majklu daje samo naredne dve nedelje. Obiđoh par krugova, vidim ljudi se uplaše kada me vide, skreću pogled, okreću glavu na drugu stranu. Pogledam na sat. Još dugih 3 sata i 45 minuta.

4. POBETITI SVE EGZISTENCIJALISTIČKE STRAHOVE
Vidim ja, slabo se ljudi zanimaju za Majkla, a ni moon valk im nije jača strana, uglavnom hodaju pogrbavljeno vukljajući kese i blenući u svetleće izloge. Pa reko' ja sebi,"Dobro delim bioskopski repertoar ne dinamit. To svakome treba." Idem naokolo, učtivo govorim "Biokopski repertoar, izvolite." Iskulira me prvo jedan čovek, ja sa pruženom rukom u kojoj je letak nastavim da se hladim, kao to sam htela. Nailazi neki mladić, deluje mi urbano, pomislih da sigurno ide u bioskop. Ponudim mu repertovar, iskulira me i on. Pa onda par nekih klinaca, pa neki stariji čovek. Pa i neka žena što je baš izgledala kulturno. "Možda sam umrla", pomislih u sebi. Znate ono, kada postanete duh pa nemate kontakta sa materijalnim svetom. Uštinuh se ja za svaki slučaj, kad ono, koža reaguje, zacrveneh se. Delim letke, dakle postojim, neće me neka uobražena buržoazija uveriti u suprotno.

5. IMA NAS RAZNIH AL' PRAVILA NEMA
Dobro. Sada sam i ja malo nepravedna. Bilo je i divnih ljudi. Neka devojka je uzela letak čitavih pet puta ne progovorivši ni reč. Neko me je jurio, ne znajući da u Alfa Selu uopšte postoji bioskop. Neke devojke, za koje pomislih da su uobražene buržujke, uzeše ono iz sažaljenja još mi i hvala rekle! Poneko se i nasmeši. Eh, koliko znači jedan osmeh u samom jezgru imperijalističkog carstva. Izgleda da su najgori ti kvazi intelektualci u koje sam se uzdala. Najbolja su naravno, deca. Ne zna on da čita, ali mu šareno ovo na korici, a još i padaju neke ćufte, pa gde ćeš bolje? Poenta je da sam ja uporno pokušavala da pronađem neki obrazac po kome bih znala kome bih mogla da uvalim letak. Ali ima nas raznih a pravila nema. A nisam ni ja zlato. Na kraju sam se zabola na vrh pokretnih stepenica, pa ti izlaza nema. Ti se penješ ka gore i to je neizbežno, a na vrhru te čekam ja, spremna, sa sve osmehom na licu.

6. KOLEGINICA
Kada smo već kod raznolikosti ljudi, nema pravila ni kod nas, sa druge strane letaka. Stojim ja na parkingu na poslednjem spratu sa koleginicom na puš pauzi. Gledam u solitere i nešto se mislim. Jebem mu miša, promovišem filmove tipa "Poslednja ekskurzija", a sigurno nisam veći debil od samog scenariste tog remek dela. Taman da to izgovorim koleginica zaključi da nije bila u bioskopu sigurno neke tri godine. "Ali ne znam. Glupi su mi filmovi." "Ma kul su filmovi", branim si profesiju najbolje što umem. "E a jebote, mislim što ima nekih riba, ono picnute samo tako. Ko zna šta misle o meni kada me vide sa letkom u ruci. ALi ko ih šiša. Neki momci su me ogovarali. El imaš ti dečka? Idem ja posle da se vidim sa nekim, jurio me kada sam delila lekte za neki donji veš, ali znaš kakav je. E, a što sam videla neku sa dečkom, a ima neku kosurdaču, meni njega bilo žao. Mislim ja poštujem svačiji stil i to, ali metaliku ne mogu da slušam pa da me ubiješ. Mislim metalika nije moja vrste muzike. Keva bi popizdela. Mada ona stalno nešto kenja. Ovako sama zaradim neku kintu za pljuge, pa mogu da joj odgovaram i da je teram u pičku materinu. Pička joj materina. Mislim, vidim neku lepu bluzu od deset hiljada i mogu sama sebi da je pružim. Nema šta njoj da se čepim. Malo je hladno." Ja slušam, taman pomislih da mi je bolje da se bacim sa tog parkinga, kad ona kaže, "Kako je roze nebo, kao u dugim snežnim zimskim noćima".
Pogledah u nebo, i zaključih po stoti put, ima nas raznih al' pravila nema.
P.S.
Bioskopski repertoar, izvolite!