четвртак, 31. децембар 2009.

Sa druge strane nove godine

Znam, piše se velikim slovom, ali ja ne želim da ispoštujem to pravilo. Pokušavam da ignorišem protok vremena. Shvatila sam da u celoj priči vreme nije najgori zlikovac. Ne meri se ono sâmo, niti se deli, proračunava, određuje i ubacuje u rasporede. Mi to radimo. I mi smo ti koji stalno negde žurimo. Ok, treba imati razumevanja, ipak postoji nešto što se zove biološko tj. ćelijsko vreme, i to starenje i umiranje, sve su to otežavajuće okolnosti. Priznajem. Nije nam lako. Zato vam ja svima u ovih celih novih trista šezdeset i pet dana želim da zaboravite da je to novih trista šezdeset i pet dana koje čine jednu godinu koja čini određeni procenat vašeg života.
Ko zna, možda smrt nije kraj.
A kao bonus dodatak vam takođe želim, po par posebnih naočara sa em300 (emotivno-mentalnim) skenerom, koji u vašoj glavi odvaja bitne od nebitnih stvari, pa onim nebitnim pokaže srednji prst uz opciju delet from the sistem. I automatski isključenim pitanjem are you sure? Em300 skener takođe poseduje mikrosenzitivna sočiva koja uočava sve male stvari u našem životu koje su neprimetno najlepše, i sam apdejtuje podsetnik koji nas razdrma elektrošokovima svaki put kada zapostavimo bitne ljude u našem životu.
Signalna lampica na unapređenim naočarama se upalila. Mikrosenzitivna sočiva su uočila jednu malu sitnu istinu. Bez tih ljudi smo ništa.
Čuvaj ih.
Čuvaj ih.
Čuvaj ih.

Нема коментара:

Постави коментар