среда, 23. децембар 2009.

Sa druge strane kupovine

Živimo u potrošačkom društvu. Ovo nije osuda, niti podsmevanje, već opšte poznato činjenično stanje. Sa svih strana mi se osmehuju savršeni ljudi, reklamirajući mi svoje savršene proizvode. A najfascinantnija stvar je što ne samo što nabijaju komplekse svojom savršenošću, nego se još i usuđuju da mi postave pitanja koja ni sama sebi ne smem da uputim. Kao na primer, "Koje je boje tvoj život?", "Šta radiš da ti bude bolje u životu?", "Držiš li život u svojim rukama", i tako dalje. Ok, ovako, život mi je boje upiš-kaki, studiram šta studiram, i ne, ne držim život u svojim rukama i ne treba mi bilbord da me podseća na to svakog dana, ali hvala na pitanju, kako ste vi? Ne, ne želim da potrošim svoj novac na vaš proizod. Jebite se - kad me sad tu terate da psujem. (Svi znamo da sam inače mnogo fina.)
Postoji još jedan fenomen koji vezujem za kupovinu, a to su - žene. Šta je to sa njima i kupovinom? Kontam da ni muškarci nisu bolji, ali ja mu ipak dođem bliže ovom drugom tzv lepšem polu pa mi je lakše da ih analiziram.
Baš sam pre neki dan kupovala čizme za sneg, sa voljenom mi mamom. I ok, priznajem, da nije nje verovatno nikad ne bih ništa ni uzela, i idalje bih išla mokrih nogu po gradu. Ali, da li joj to daje za pravo da pipne svaku stvar u prodavnici, zagleda stvari koje joj nisu potrebne, proba torbe koje joj se ne sviđaju, i ulazi u prodavnice sa crne liste (sve one čiji proizvodi staju više od pola njene mesečne plate)? Da li je to vrsta mazohizma, ili im od svega toga zaista bude bolje? Ok, ja sad zaista volim moje nove čizme, a la izgledam kao jeti u patofnama, i stvarno su slatke i tople, ali su mi drage najviše zbog toga što smo mama i ja konačno zajedno provele van kuće više od 10 minuta. Zato što je kritikovala moju neženstvenost žaleći što nema dve normalne ćerke nego, sina, ćerku i ono u sredini. Zato što smo pričale u troli, a ja sam kao nekada sedela pored nje držeći nezgrapnu kabastu kesu u ruci, i slušala je kako mi govori da se ne bojim života i zaljubljivanja, da se manje nerviram jer nisu sve stvari niti večne niti predvidive. Gledala sam je, konačno. Svi fleš bekovi na sve moje histerične kupovine, u kojima sam uvek žalila što imam tri'est kila sa krevetom, iz detinjstva su se vraćali, a ja sam nakon nekog vremena ponovo videla nju. I shvatila da ona nije oduvek bila moja mama. Da je prolazila kroz sva sranja kroz koja ja prolazim, i da smo eto sada tu, u toj truckavoj troli, vraćamo se kući u dom koji je ona zajedno sa tatom izgradila. Grančicu po grančicu.
Kada smo se vratila kući, svakodnevica nas je opet progutala. Konzumerizam nas je napadao sa svih strana, od televizije pa na dalje. Nastavili su da nas pitaju neprikladna pitanja. I dalje su me ubeđivali da će sve moje probleme izbeleti neka nova varikina. Ja sam opet izgubila svoju mamu, negde među loncima dok je začinjavala ručak začinima zbog koga se, kako reklame kažu, tresu stolovi, a zadovoljne žene mogu veselo da odahnu jer su ućutkale svoje tašte.
Svaka je otišla u svoju stranu, osim što je meni ovog puta bilo toplije na nogama, a i tu negde oko srca.
Ne želim da se ponavljam, i da sad dođem do nekog zaključka tipa, stop kapitalizmu, serem vam se na bilborde, ali eto bliže se praznici. Želim vam prijatnu kupovinu uz bonus dodadnih pet slobodnih minuta bez bombardovanja u kojima ćete gledati, stvarno gledati, osobu preko puta vas i uspeti da zavirite sa druge strane.

Нема коментара:

Постави коментар