среда, 16. децембар 2009.

Sa druge strane klasne razlike

Sedim u lobiju nekog italijanskog restorana u Strahinjića Bana. Pored mene je novčanik sa preko 100.000 dinara. Da napolju nije ciča zima a ja u tankim čarapama i suknji, zapalila bih napolje sa sve novčanikom, kupila benzin i šibice i digla celo mesto u vazduh. Odakle meni taj crni buđelar? Pa radim kao hostesa na dobrotvornoj večeri na kojoj Vlade Divac i neka napućena dijabetes slatka voditeljka prave pice za goste. (A gosti su se, inače, pre toga prejeli svakojakim drugim specijalitetima.)
Među gostima su raznorazni, od biznismena do princeze Jelisavete koja se izuvala preda mnom jer je kao pepeljuga morala da pređe iz svojih čizama za bljuzgu u elegantnu salonsku cipelicu. Matora se natakarila na štikle od kojih bi se mojoj babi zavtelo u glavi.

U jebote, evo je dolazi. Moram da se pomerim sa stolice, neće imati gde da se preobuje.

...

Neke stvari se nikada neće promeniti. Princeza se preobuva preda mnom, ćaska nešto, žali se na duvanski dim, onako, baš je nekako fina, a ja gledam u neku tačku pravo sa rukama iza leđa. 21. vek a ja se ponašam kao jebena godišnjica iz ne do mi Bog neke srednjovekovne dubrovačke drame. Ne smem da joj pogledam u stopala. Ili smem, ali me nešto koči, možda neko prokletstvo paorskih predaka još kola mojim venama. Doduše, paorka sam samo sa tatine strane, kevini su od uvek bili srednja građanska klasa.
Elem, "dobrotvorna večera", sa akcentom na znake navoda. Izgleda kao da je neko istresao sve one ljude iz "Glorije", ili tako nekih fensi tabloida. Više je novinara, fotografa i prsatih voditeljki nego gostiju. Vlado je stigao među prvima, prošao samo, k'o neka sena. Ja ga gledam, i mislim se u sebi, "A bio je kul tip.". Konobari trče gore dole, služe se neka bahata jela. Jedan stariji oniži viče, "Pazi leđa". Ukoliko zakači nekoga od osoblja, nastavlja sa "Sorry, but jebiga". Sviđa mi se ta poštapalica. Bend drlja po evergrinu. Dok nije počela svirka, niko im nije dao ni stolice na koje će da sednu. Mislim, to nisu ljudi to su muzičari. Voditelj koji vodi sve moguće kvizove, a vodio je i moju maturu u hajatu sad priča o siromaštvu i gladi, ljudi iz nekog razloga tapšu na to. (Oni koji nisu napolju i ne razgovaraju na mobili telefon.) Mala cigančica želi da uđe da prodaje ruže, nju šikaniraju, potezom ruke, onako, lagano iz zgloba, kao što je Divac nekada uvaljivao koševe u dresu Sakrementa. Meni uvaljuju hiljade dinara i stotine evra, ja ne znam gde ću, šta ću, pišem neke priznanice. Voditelj čita spisak sponzora. Meni se prevrće želudac. Pa onda zatišje.
Pričam sa standarnom hostesom tog restorana. Devojka je mojih godina. Studira hotelijerstvo. Jako je fina i dopadljiva. Ja je malo propitujem. Radi tu kada nema praksu, osam sati dnevno. Iz Aranđelovca je. Jako joj nedostaje rodni kraj i porodica. Gledam u njene krupne oči i već je vidim u holivudskom scenariju kao srpsku verziju Džej Lo. Ona je mlada, lepa, pametna, skromna i dobra u duši. Upoznaje mladog predsednika korporacije kome pomaže da obuče kaput jer je to veče radila na garderobi. Njemu ispada nešto iz džepa, ona mu to vraća banuvši mu jedan dan na gajbu gde zatiče njegovu bahatu ribu kraj bazena. On se zaljubljuje u nju nakon što mu popravi baštensko crevo, on joj dokazuje da nije stoka koja hoće da je iskoristi, ostavlja bahatu ribu iako će mu propasti ugovor sa njenim ocem, pa se ovo dvoje venčaju i žive srećno do kraja života.
Osim što život nije holivudski film. Ova devojka nije Dženi from d blok, već devojka sa gardarobe koja bi možda mogla da završi u nekoj pripovetci Ivana Cankara. Uf, da ne budem pregruba, ipak joj želim sve najbolje.
Na prijemu počinje tombola. Meni opet nešto radi u stomaku. To me podseti da je tamo neki francuski kralj izmislio tombolu, što me opet podseti na film koji sam gledala sa Žerardom Depardijeom. Poenta je da ceo film masa naroda i Depardije šljakaju za kralja, ovome kralj čak otima i ljubavnicu koja se samoubija, da bi na kraju zadovoljan otišao iz tog mesta i osavio ga opustošenog. Film je ok, ali je najupečatljivije to plemićko bahaćenje, što me opet podseti kako se stvari zaista nisu promenile.
Pitanje je da li će se ikada i promeniti.
Radno vreme se završilo, meni preostaje samo da odem kući, operem ruke koje smrde na novac, i skinem šminku sa lopatom kojom sam predhodno čistila sneg ispred zgrade. Možda ću kao Lorencaćo, usput da odvalim i deo lica, jer u principu nisam ni ja ništa bolja. Sedim u svojoj stolici, vučem paralele između realnosti i onoga što sam pokupila tokom školovanja i na faksu, i iskaljujem bes potlačenih, kao da komunizam već nije doživeo svoj neuspeh.

Нема коментара:

Постави коментар