субота, 31. октобар 2009.

Sa druge strane dopinga

1. UVOD
Rano ujutru na fakultetu. Čekam svoju kafu. Drug do mene lista dnevne novine. Vodi se razgovor o dopingu. S'obzirom da sam duhom još uvek bila u svom krevetu grleći kucu Mucu, nisam se udubljivala u razgovor.

2. PA IPAK
Negde u podsvesti su mi ostale osuđivačke reči moga druga. Te sam malo porazmislila o tome (šta ću omaklo mi se). Ko se danas ne dopinguje? I šta je uopšte doping? Zar se mi ne dopingujemo svakog dana? Zar ne pijemo pet hiljada kafa dnevno da bismo izdržali tempo kojim živimo, zar ne pušimo, zar ne pijemo? Zar ne postoji pet hiljada raznih energetskih napitaka danas na tržištu, i zar njihov broj vremenom ne raste? Sada sam se setila mog druga iz detinjstva. (Ovom prilikom ga pozdravljam, i poručujem da jedva čekam da padne sneg pa da se rvamo, i da je pička što me nikada ne zove na kocke.) Elem, on je jedan period intenzivno kupovao crnu guaranu. Zašto? Zato što je nakon toga mogao da pljuje zeleno. Mislim, kakve su to supstance nakon kojih ti pljuvačka pozeleni. Pa jebi ga, kada dođe ispitni rok, neće nam smetati da ispljujemo sve dugine boje ukoliko će nam to pomoći da položimo ispit. Pićemo kafe, nećemo spavati nekoliko dana za redom, sve dok ne izgubimo centar za ravnotežu i bukvalno padnemo u krevet. Nemamo inspiraciju? Napušićemo se i napiti kao mačići, pa će možda i da nam sine. Nije mi neki dan, a osuđena sam na tebe? Pa srećo, mislim da ću te više voleti ukoliko mi je u blizini flaša vinjaka. I zašto bi onda mi imali pravo da osuđujemo sportiste? Oni rade isto što i mi samo u njihovoj profesiji. Svi znamo da sport više nije ono što je bio. I ukoliko nam je uredu da ih gledamo, kako krvare, igraju sa svim mogućim zavojima, i plaču dok serviraju, zašto ih onda osuđujemo ako se dopinguju.
Jer danas se, pored umeća jednako ceni i visok prag tačke pucanja. Talenat odavno nije dovoljan. Izdržljivost je nešto bez čega se ne može. Do nje dolazimo na razne načine, snaga volje odavno nije jedna od tih.

3. KAO NEKI ZAKLJUČAK
E sad, ne kažem ja da podržavam dopingovanje. Samo kažem da ga ne treba osuđivati tako strogo, jer se svi mi dopingujemo na neki način. A koga za to kriviti? Način života? Vreme u kome živimo? Ha! Ludost. Kao da je neko nekada uspeo da promeni vreme.

2 коментара:

  1. Brate ja se uopšte ne slažem. Mislim čekaj, živimo brzim tokom života, odatle sledi jebe nam se šta unosimo u sebe. To je retardirano. A sport je industrija kao i svaka druga. To nema veze sa takmičenjem, ima veze sa prodajom...

    ОдговориИзбриши
  2. Jednostavno je. Danas nije bitno koliko umesh, vec koliko mozesh da izdrzish. Zbog toga se skoro svi (osim onih savrshenih, i svemocnih) dopingujemo na neki nachin. Ne znam zashto se svi onda sablaznjvaju kada se otkirje da se neki sportista dopinguje. Jbg, samo zeli da bude najbolji, odnosno samo zeli da izdrzi zadati napor. To shto ce verovatno u tridesetoj da poumiru kao oni silni fudbaleri koji su riknjavali na terenima, je njihva stvar. Kao shto ce i nas sachekati posledice, kad tad. Tebi je sve to mozda retardirano, ali nekima se stvarno jebe shta unose u sebi da bi postigli zeljene rezultate. I ja to mogu da razumem.

    ОдговориИзбриши