четвртак, 31. децембар 2009.

Sa druge strane nove godine

Znam, piše se velikim slovom, ali ja ne želim da ispoštujem to pravilo. Pokušavam da ignorišem protok vremena. Shvatila sam da u celoj priči vreme nije najgori zlikovac. Ne meri se ono sâmo, niti se deli, proračunava, određuje i ubacuje u rasporede. Mi to radimo. I mi smo ti koji stalno negde žurimo. Ok, treba imati razumevanja, ipak postoji nešto što se zove biološko tj. ćelijsko vreme, i to starenje i umiranje, sve su to otežavajuće okolnosti. Priznajem. Nije nam lako. Zato vam ja svima u ovih celih novih trista šezdeset i pet dana želim da zaboravite da je to novih trista šezdeset i pet dana koje čine jednu godinu koja čini određeni procenat vašeg života.
Ko zna, možda smrt nije kraj.
A kao bonus dodatak vam takođe želim, po par posebnih naočara sa em300 (emotivno-mentalnim) skenerom, koji u vašoj glavi odvaja bitne od nebitnih stvari, pa onim nebitnim pokaže srednji prst uz opciju delet from the sistem. I automatski isključenim pitanjem are you sure? Em300 skener takođe poseduje mikrosenzitivna sočiva koja uočava sve male stvari u našem životu koje su neprimetno najlepše, i sam apdejtuje podsetnik koji nas razdrma elektrošokovima svaki put kada zapostavimo bitne ljude u našem životu.
Signalna lampica na unapređenim naočarama se upalila. Mikrosenzitivna sočiva su uočila jednu malu sitnu istinu. Bez tih ljudi smo ništa.
Čuvaj ih.
Čuvaj ih.
Čuvaj ih.

среда, 23. децембар 2009.

Sa druge strane kupovine

Živimo u potrošačkom društvu. Ovo nije osuda, niti podsmevanje, već opšte poznato činjenično stanje. Sa svih strana mi se osmehuju savršeni ljudi, reklamirajući mi svoje savršene proizvode. A najfascinantnija stvar je što ne samo što nabijaju komplekse svojom savršenošću, nego se još i usuđuju da mi postave pitanja koja ni sama sebi ne smem da uputim. Kao na primer, "Koje je boje tvoj život?", "Šta radiš da ti bude bolje u životu?", "Držiš li život u svojim rukama", i tako dalje. Ok, ovako, život mi je boje upiš-kaki, studiram šta studiram, i ne, ne držim život u svojim rukama i ne treba mi bilbord da me podseća na to svakog dana, ali hvala na pitanju, kako ste vi? Ne, ne želim da potrošim svoj novac na vaš proizod. Jebite se - kad me sad tu terate da psujem. (Svi znamo da sam inače mnogo fina.)
Postoji još jedan fenomen koji vezujem za kupovinu, a to su - žene. Šta je to sa njima i kupovinom? Kontam da ni muškarci nisu bolji, ali ja mu ipak dođem bliže ovom drugom tzv lepšem polu pa mi je lakše da ih analiziram.
Baš sam pre neki dan kupovala čizme za sneg, sa voljenom mi mamom. I ok, priznajem, da nije nje verovatno nikad ne bih ništa ni uzela, i idalje bih išla mokrih nogu po gradu. Ali, da li joj to daje za pravo da pipne svaku stvar u prodavnici, zagleda stvari koje joj nisu potrebne, proba torbe koje joj se ne sviđaju, i ulazi u prodavnice sa crne liste (sve one čiji proizvodi staju više od pola njene mesečne plate)? Da li je to vrsta mazohizma, ili im od svega toga zaista bude bolje? Ok, ja sad zaista volim moje nove čizme, a la izgledam kao jeti u patofnama, i stvarno su slatke i tople, ali su mi drage najviše zbog toga što smo mama i ja konačno zajedno provele van kuće više od 10 minuta. Zato što je kritikovala moju neženstvenost žaleći što nema dve normalne ćerke nego, sina, ćerku i ono u sredini. Zato što smo pričale u troli, a ja sam kao nekada sedela pored nje držeći nezgrapnu kabastu kesu u ruci, i slušala je kako mi govori da se ne bojim života i zaljubljivanja, da se manje nerviram jer nisu sve stvari niti večne niti predvidive. Gledala sam je, konačno. Svi fleš bekovi na sve moje histerične kupovine, u kojima sam uvek žalila što imam tri'est kila sa krevetom, iz detinjstva su se vraćali, a ja sam nakon nekog vremena ponovo videla nju. I shvatila da ona nije oduvek bila moja mama. Da je prolazila kroz sva sranja kroz koja ja prolazim, i da smo eto sada tu, u toj truckavoj troli, vraćamo se kući u dom koji je ona zajedno sa tatom izgradila. Grančicu po grančicu.
Kada smo se vratila kući, svakodnevica nas je opet progutala. Konzumerizam nas je napadao sa svih strana, od televizije pa na dalje. Nastavili su da nas pitaju neprikladna pitanja. I dalje su me ubeđivali da će sve moje probleme izbeleti neka nova varikina. Ja sam opet izgubila svoju mamu, negde među loncima dok je začinjavala ručak začinima zbog koga se, kako reklame kažu, tresu stolovi, a zadovoljne žene mogu veselo da odahnu jer su ućutkale svoje tašte.
Svaka je otišla u svoju stranu, osim što je meni ovog puta bilo toplije na nogama, a i tu negde oko srca.
Ne želim da se ponavljam, i da sad dođem do nekog zaključka tipa, stop kapitalizmu, serem vam se na bilborde, ali eto bliže se praznici. Želim vam prijatnu kupovinu uz bonus dodadnih pet slobodnih minuta bez bombardovanja u kojima ćete gledati, stvarno gledati, osobu preko puta vas i uspeti da zavirite sa druge strane.

среда, 16. децембар 2009.

Sa druge strane klasne razlike

Sedim u lobiju nekog italijanskog restorana u Strahinjića Bana. Pored mene je novčanik sa preko 100.000 dinara. Da napolju nije ciča zima a ja u tankim čarapama i suknji, zapalila bih napolje sa sve novčanikom, kupila benzin i šibice i digla celo mesto u vazduh. Odakle meni taj crni buđelar? Pa radim kao hostesa na dobrotvornoj večeri na kojoj Vlade Divac i neka napućena dijabetes slatka voditeljka prave pice za goste. (A gosti su se, inače, pre toga prejeli svakojakim drugim specijalitetima.)
Među gostima su raznorazni, od biznismena do princeze Jelisavete koja se izuvala preda mnom jer je kao pepeljuga morala da pređe iz svojih čizama za bljuzgu u elegantnu salonsku cipelicu. Matora se natakarila na štikle od kojih bi se mojoj babi zavtelo u glavi.

U jebote, evo je dolazi. Moram da se pomerim sa stolice, neće imati gde da se preobuje.

...

Neke stvari se nikada neće promeniti. Princeza se preobuva preda mnom, ćaska nešto, žali se na duvanski dim, onako, baš je nekako fina, a ja gledam u neku tačku pravo sa rukama iza leđa. 21. vek a ja se ponašam kao jebena godišnjica iz ne do mi Bog neke srednjovekovne dubrovačke drame. Ne smem da joj pogledam u stopala. Ili smem, ali me nešto koči, možda neko prokletstvo paorskih predaka još kola mojim venama. Doduše, paorka sam samo sa tatine strane, kevini su od uvek bili srednja građanska klasa.
Elem, "dobrotvorna večera", sa akcentom na znake navoda. Izgleda kao da je neko istresao sve one ljude iz "Glorije", ili tako nekih fensi tabloida. Više je novinara, fotografa i prsatih voditeljki nego gostiju. Vlado je stigao među prvima, prošao samo, k'o neka sena. Ja ga gledam, i mislim se u sebi, "A bio je kul tip.". Konobari trče gore dole, služe se neka bahata jela. Jedan stariji oniži viče, "Pazi leđa". Ukoliko zakači nekoga od osoblja, nastavlja sa "Sorry, but jebiga". Sviđa mi se ta poštapalica. Bend drlja po evergrinu. Dok nije počela svirka, niko im nije dao ni stolice na koje će da sednu. Mislim, to nisu ljudi to su muzičari. Voditelj koji vodi sve moguće kvizove, a vodio je i moju maturu u hajatu sad priča o siromaštvu i gladi, ljudi iz nekog razloga tapšu na to. (Oni koji nisu napolju i ne razgovaraju na mobili telefon.) Mala cigančica želi da uđe da prodaje ruže, nju šikaniraju, potezom ruke, onako, lagano iz zgloba, kao što je Divac nekada uvaljivao koševe u dresu Sakrementa. Meni uvaljuju hiljade dinara i stotine evra, ja ne znam gde ću, šta ću, pišem neke priznanice. Voditelj čita spisak sponzora. Meni se prevrće želudac. Pa onda zatišje.
Pričam sa standarnom hostesom tog restorana. Devojka je mojih godina. Studira hotelijerstvo. Jako je fina i dopadljiva. Ja je malo propitujem. Radi tu kada nema praksu, osam sati dnevno. Iz Aranđelovca je. Jako joj nedostaje rodni kraj i porodica. Gledam u njene krupne oči i već je vidim u holivudskom scenariju kao srpsku verziju Džej Lo. Ona je mlada, lepa, pametna, skromna i dobra u duši. Upoznaje mladog predsednika korporacije kome pomaže da obuče kaput jer je to veče radila na garderobi. Njemu ispada nešto iz džepa, ona mu to vraća banuvši mu jedan dan na gajbu gde zatiče njegovu bahatu ribu kraj bazena. On se zaljubljuje u nju nakon što mu popravi baštensko crevo, on joj dokazuje da nije stoka koja hoće da je iskoristi, ostavlja bahatu ribu iako će mu propasti ugovor sa njenim ocem, pa se ovo dvoje venčaju i žive srećno do kraja života.
Osim što život nije holivudski film. Ova devojka nije Dženi from d blok, već devojka sa gardarobe koja bi možda mogla da završi u nekoj pripovetci Ivana Cankara. Uf, da ne budem pregruba, ipak joj želim sve najbolje.
Na prijemu počinje tombola. Meni opet nešto radi u stomaku. To me podseti da je tamo neki francuski kralj izmislio tombolu, što me opet podseti na film koji sam gledala sa Žerardom Depardijeom. Poenta je da ceo film masa naroda i Depardije šljakaju za kralja, ovome kralj čak otima i ljubavnicu koja se samoubija, da bi na kraju zadovoljan otišao iz tog mesta i osavio ga opustošenog. Film je ok, ali je najupečatljivije to plemićko bahaćenje, što me opet podseti kako se stvari zaista nisu promenile.
Pitanje je da li će se ikada i promeniti.
Radno vreme se završilo, meni preostaje samo da odem kući, operem ruke koje smrde na novac, i skinem šminku sa lopatom kojom sam predhodno čistila sneg ispred zgrade. Možda ću kao Lorencaćo, usput da odvalim i deo lica, jer u principu nisam ni ja ništa bolja. Sedim u svojoj stolici, vučem paralele između realnosti i onoga što sam pokupila tokom školovanja i na faksu, i iskaljujem bes potlačenih, kao da komunizam već nije doživeo svoj neuspeh.

понедељак, 14. децембар 2009.

Sa druge strane novog lista

Koliko ste puta okretali novi list? Ne znam za vas, ali ja jedno mali milion, i nikada mi baš nije uspevalo. Pretpostavljam da sam oduvek, u stvari, bila sisa u duši. I sve je dobro dok imam sreće. Ali kada zapne, e tu počinju problemi. Otvori se bezdan bez kraja, a ja u slow motion-u padam na dole, viori mi se kosa, ne vidi mi se ništa od face, osim razjapljenih usta iz kojih se čuje otegnuto: "Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa
aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa
aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!!!"

Onako, baš otegnuto.

I pošto mislim da nije više u redu, da baš toliko otegnuto padam, rešila sam da još jednom, po mali milioniti i jedan put, okrenem novi list. Ali. Na tom novom listu sam napisala sebi poruku.

"Budi bolja. Pobedi svoju lenjost. Ne budi sisa. Ne kukaj. Pičko... Raspala demagoška. Budi bolja.

Iskreno tvoja,
Ti "

Nadam se da će mi ovaj put uspeti. Moliću se, a i vi ako ste vični, kažite koju i u moje ime.

четвртак, 03. децембар 2009.

Sa druge strane začaranog kruga

Impulsivnost. Jedna od mnogih mojih mana. Ali ova je posebna jer je nekako posebno zajebana. Ide u paru sa emotivnošću. E sad za tu emotivnost nisam sigurna da li je mana ili vrlina. Ne znam. Javiću kada saznam.
U svakom slučaju, čovek sam. Grešim dosta. Najčešće zbog sopstvene slabosti. Mada verujem da se to može primeniti na svakog čoveka.
Uglavnom, ponesu me te emocije i ja onda najnepromišljenije uradim neku glupu stvar, vođena čistom emocijom koja je čak najčešće maglovita, ali je tu i jebeno bocka. Ne mogu to da opišem. Duboko u podsvesti sam svesna da grešim, ali me to svejedno ne sprečava da istrajem u gluposti do kraja. Da li vam se to nekada dešavalo? Prosto ne koristim mozak. Velika siva masa u glavi koja nam čuči ispod kose. E pa ja to nekada ne mogu da uključim. Jednostavno neće. Možda imam slomljen mozak? Ili imam neke smetnje i prekide?
A opet, nekada ga koristim i previše. Krene svašta da mi se mota po glavi, misao po misao, i onda ne mogu da spavam a ponekada i teže dišem. Jer u svoj toj racionalnosti ja dobijem neku hladnu i beživotnu sliku realnosti. Kao što recimo daltonisti ne mogu na slici da vide boje, tako ja gledam u realnost na neki bezbojan način, kao neki emodaltoniozam. I ni to ne valja.
Tako da, pošto pored impulsivnosti posedujem i manu ekstremizma tj kod mene ti nema sredine, ili sam emocionalno razuzdana ili sam racionalno obezbojena, a sve to na račun ovog drugog. To mu dođe nekakav začarani krug. Bez racionalnosti ne mogu jer mi obezbeđuje egzistenciju a bez emocija i pravljenja grešaka i istraživanja sopstvene duše, kao što to sad činim, stvari nekako nemaju smisla. Nisu dramatične a samim tim ni lepe. A kod mene su izgleda ova dva pojma u svađi.
Olakšavajuća okolnost, doduše, u celoj ovoj priči je ta što ljudi izmisliše filozofiju, i što bejaše neki Aristotel što je pominjao neku zlatnu sredinu. E pa ja joj se nadam. Možda ona može da prekine začarani krug? Ili ću jednostavno da opravim polomljeni mozak, a emocije i impulsivnost malo smanjim na volume - u. Probaću u svakom slučaju. Poželite mi sreću, a ja vama toplo preporučujem malo ozbiljne filozofije i književnosti umesto ovih mojih baljezgarija.
P.S.
"Emodaltonizam", jebote gde ga nađoh?
P.P.S.
Ovaj post nema veze sa predhodnim.

понедељак, 30. новембар 2009.

Sa druge strane izgovorenog

Sa druge strane izgovorenog je neizgovoreno. Što mu dođe i nekako logično, zar ne? Međutim do te spoznaje ja nisam tek tako došla.
Sve je počelo projekcijom filma na fakultetu, u okviru festivala autorskog filma. Sedim ja sa kolegom Peđom, smrzavamo se u velikoj sali, i gledamo film na kome se malo šta dešava. Rekoh ja njemu, "E, možda je to ona fora kao sa onim bosanskim filmom sa festa što su pravili antifilm.", na šta on odgovara "Ma super, neka ga onda puštaju u antibioskopu.". Ne znam zašto sam vam ovo ispričala, ali meni se jako dopala fora. Antifilm i antibioskop. Fali još samo, antipublika. Elem. Ode on nakon nekog vremena, uhvati ga neki neizdrž. Uhvatio i mene, ali sam morala nekako da ubijem vreme pre nego što odem na konjarnik kod baba-tetke. Konačno otkucalo četiri sata, ja ustadoh i izađoh iz sale. Kad ispred sale, Stefan Arsenijević i još neki ljudi. I on ti tu mene pita zašto izlazim sa filma kada se još nije završio. I ja debil uzmem da mu se pravdam, kao smrzla sam se, a i imam neke obaveze, a i nisam mogla više da izdržim. A u sebi se mislim, ma šta te boli kurac gde idem, ako baš moraš da znaš moram da stignem na konjarnik do pet jer ako ne stignem paranoična žena će misliti da su me opljačkali, silovali, i ubili i onda će mene da krivi za njene srčane probleme, a to ne sme da se desi jer ja zavisim od njenih jebenih para, jer sam jebeni bedni student, i to jebene bedne dramaturgije (a dobro se zna da dramaturge drka ko kako stigne), a tebe jebiga boli uvo, jer si ti već snimio filmove, ti nisi jebeni bedni dramaturg, već jebiga Stefan Arsenijević, i kontam da ti je smor što ćeš morati da vodiš okrugli sto sa autorom i još troje ljudi, ali jebiga. Međutim, naravno, sve je to ostalo neizgovoreno. I bolje je što je ostalo neizgovoreno. Žao mi je samo što ono izgovoreno nije bilo nekako više kul. Mogla sam jednostavno da mu kažem pogledaj u rečniku pojam - sloboda kretanja. To em bi bilo kul, em bi imalo veze sa filmom koji se projektovao u sali. To su oni momenti znate, kada vam kasno dođu neke kul reči koje ste mogli da izgovorite a niste. Mogla sam na primer da mu kažem i, "E znaš šta Stefane, a da ti malo ideš u pizdu lepu materinu". Mislim, nemojte me pogrešno razumeti, nemam ja ništa protiv Stefana, on izgleda kao jedan zaista jako fin, mladi, talentovani uspešni reditelj. Ali jednog dana, kada preko veze budu pokušali da me ubace da radim kod Mice, koja se u životu nije zajebavala već širila biznis, u kozmetičkom salonu, i kada se budu razmišljali da li je odgovorno da mi poveravaju sve te dlake, jer ipak sam završila dramaturgiju a ne nešto ozbiljno, i kada me budu pitali, kakve sam ja vajde od tog studiranja imala, moćiću da ima kažem, "Pa znate, jednom sam oterala Sefana Arsenijevića u pizdu materinu." On će do tada verovatno biti proslavljeni reditelj, a ja ću preko veze da molim da me puste da se bavim tuđim dlakama, dok će moji nadređeni da me gledaju sa visine misleći, "A mislila je da je bolja od dlaka. Niko nikada nije bio bolji od dlaka, ti ih počupaš a one nanovo niknu."
E sad, šta sam ja htela sa svim ovim? Pa ništa, u principu da zaključim da postoje one izgovorene reči i one neizgovorene koje najčešće tinjaju u ljudima i frustriraju, terajući ih da pišu koješta i psuju koga stignu ne bi li im bilo lakše. I da znate, lakše im je.

среда, 25. новембар 2009.

Sa druge strane roditeljstva

Ćaksu i Maksu

Nadam se da se ne ljutite što vas zovem ovako. U principu ima svojih draži. Tata, odnosno, Ćaki, odnosno Ćaks, ume nekada malo da poćaksani, a i Mama, odnosno Majka, ondnosno Maks ume da bude nekada pobesneli Maks. Ponekada, rekoh, nemojte odmah da se ljutite.
E sad. Šta ja ovo radim? Pa toliko pišem za druge ovih dana, 'bem mu miša(Maks, ovo nije psovka, ovo je eufemizam), rekoh red je i vama da posvetim koji redak, kad' već od mene nemate drugih koristi. Zapravo, imate više štete, nego koristi. Stalno jedem, pijem i tražim vam pare. Al' evo i ja umem da kažem hvala ponekad.
U pricnipu, već znate šta osećam, nema potrebe da smaram, samo da vam ponaosob napišem koju, jer preko dana verovatno neću stići, a i bolja sam u pismenoj formi.
Ćaks, znači mi puno kada mi skuvaš kafu ujutru, i kada kupiš hleb.
Maks, znam koliko mrziš da kuvaš, i znam da žene u kujni nisu nešto moderna pojava ovih dana, ali mi znamo da ti nisi tamo neka žena, iako te često nazivam ženom kada hoću da te uvredim, to je više moj problem. U svakom slučaju, ti ipak kuvaš. Za mene. (I ostatak porodice, naravno.)
Dakle, dnevno dobijam kafu za dobro jutro, i ručak za dobrodošla. A znajući da je jutro retko dobro jer moram na faks, a i dobrodošla više nego poželjno kada se isceđena sa istog vratim, moram da zaključim da ne samo što ste me napravili, nego me još i održavate u životu.
Odličan posao, ljudi, stvarno. Volim vas.
Kasno je, da vas dvoje ne spavate kao zaklani sad, verovatno biste me opominjali, tako da privodim ovo kraju. Aj ćao.

Vaša Sara

уторак, 17. новембар 2009.

Sa druge strane slobode

Sredina novembra, a u Beogradu proleće. Bog nam podario jedan savršen dan.
Savršen dan.
Već sam videla sebe ispod nekog koša. Vežbam šut, dok me sunce miluje, a kada omašim celu tablu čujem kako mi lopta odlazi u gomilu šarenog lišća što šuška dok se lopta kotrlja po njemu. Milina.
Međutim, sve je to ostalo na nivou pukog sanjarenja. Šutiranje na koš po jednom predivnom danu nije nešto što sebi trenutno mogu da priuštim. Dok sam u busu razmišljala zašto je to tako, i dok sam između ostalog planirala svoje vreme za taj dan, setim se ja moje profesorke filoSofije Bobe. Setih se kako se ona hvatala za članak svoje ruke demonstrativno nam objašnjavajući kako je čovek okovan.
Kada sam stigla kući, otvorih udžbenik i pronađoh odgovore na svoja pitanja:
"Čovek je rođen slobodan, a svuda je u okovima", veli nama Ruso, pa zatim u udžbeniku dalje kaže, " Čovek je za Rusoa, "po prirodi" slobodan, ali ga kvare civilizacija i kultura, zasnovane na nejednakosti i privatnom vlasništvu - a ne neki praroditeljski greh. U vezi sa tim on "utopistički" piše o društvu u kome "niko neće biti toliko bogat da kupuje druge, niti toliko siromašan da se mora prodavati."
Dakle, ukoliko ste i vi dan proveli ganjajući se sa obavezama, kako biste se uspešnije prodali, i ako se budete drznuli da napravite neku petominutnu pauzu, eto vam još nešto o čemu možete da sanjarite. Društvo u kome niko neće biti toliko bogat da kupuje druge, niti toliko siromašan da se mora prodavati.

среда, 11. новембар 2009.

Sa druge strane 11. 11. 2009

Na današnji dan 11. 11. :

1331 - preminuo je Stefan Uroš Dečanski,
1821 - rođen je Fjodor Mihailovič Dostojevski,
1855 - rođen je Stevan Sremac,
1889 - Vašington postaje 42. država SAD
1918 - primirjem između Nemačke i sile Antante okončane su ratne operacije u I svetskom ratu,
1945 - na prvim posleratnim izborima izabrana Ustavotvorna skupština Demokratske Federativne Jugoslavije.

2009 - Ja stojim u busu, i gledam gore napisano na malom ekrančiću, i drago mi je zbog Fjodora i Steve, i zbog toga što su ljudi rešili da prestanu preskakati preko nabreklih leševa, bar za kratko, i pitam se kakve sve to veze zapravo ima sa današnjim usranim danom i mojim besmislenim životom.

P.S.
Da li je neko video možda moje posebne naočare, mislim da sam ih zagubila.

петак, 06. новембар 2009.

Sa druge strane dobre strane

1. UVOD
Postoji, kažu, uvek i dobra strana stvari.

2. RAZRADA
Jako je korisno biti vlasnik tih posebnih naočara koje se nose radi uočavanja dobre strane.
Na primer:
Drkaju me po faksu non stop. Ako naučiću se strpljenju i kompromisu.
Pljušti kiša napolju, nemam kišobran. Ako naučiću se da sledeći put slušam vremensku prognozu.
Propuštaju mi patike. Dobro, ovo je činjenica, tu nema neke posebno dobre stvari.
Izmislili su sad ovaj svinjski grip. Neka, majka mi stalno dosipa vruć čaj. Volim kada brine o meni, a i zdravo je za bešiku.
Crkle su mi slušalice na mp3-u, pa čas radi jedna čas druga. Nije strašno, bitno da se ipak nešto čuje, a još imam i neki poseban stereo.
Ne stižem da spavam. Ma, kao da je spavanje nekome nešto dobro donelo.
Ne stižem ni da jedem. Pa ni deca u Africi ne stižu da jedu, neka se naučim malo stoicizmu.
Nemam prebijene pare u novčaniku. Nemaju ni deca u Africi, pa ne kukaju.
I tako dalje...

3. ZAKLJUČAK
Međutim, bitna je stvar ne zagubiti naočare. Jer ako se to desi, onda si onako lepo, jednostrano i jednoznačno, najebao. I tu na žalost, nema dobre strane.
Mada...

субота, 31. октобар 2009.

Sa druge strane dopinga

1. UVOD
Rano ujutru na fakultetu. Čekam svoju kafu. Drug do mene lista dnevne novine. Vodi se razgovor o dopingu. S'obzirom da sam duhom još uvek bila u svom krevetu grleći kucu Mucu, nisam se udubljivala u razgovor.

2. PA IPAK
Negde u podsvesti su mi ostale osuđivačke reči moga druga. Te sam malo porazmislila o tome (šta ću omaklo mi se). Ko se danas ne dopinguje? I šta je uopšte doping? Zar se mi ne dopingujemo svakog dana? Zar ne pijemo pet hiljada kafa dnevno da bismo izdržali tempo kojim živimo, zar ne pušimo, zar ne pijemo? Zar ne postoji pet hiljada raznih energetskih napitaka danas na tržištu, i zar njihov broj vremenom ne raste? Sada sam se setila mog druga iz detinjstva. (Ovom prilikom ga pozdravljam, i poručujem da jedva čekam da padne sneg pa da se rvamo, i da je pička što me nikada ne zove na kocke.) Elem, on je jedan period intenzivno kupovao crnu guaranu. Zašto? Zato što je nakon toga mogao da pljuje zeleno. Mislim, kakve su to supstance nakon kojih ti pljuvačka pozeleni. Pa jebi ga, kada dođe ispitni rok, neće nam smetati da ispljujemo sve dugine boje ukoliko će nam to pomoći da položimo ispit. Pićemo kafe, nećemo spavati nekoliko dana za redom, sve dok ne izgubimo centar za ravnotežu i bukvalno padnemo u krevet. Nemamo inspiraciju? Napušićemo se i napiti kao mačići, pa će možda i da nam sine. Nije mi neki dan, a osuđena sam na tebe? Pa srećo, mislim da ću te više voleti ukoliko mi je u blizini flaša vinjaka. I zašto bi onda mi imali pravo da osuđujemo sportiste? Oni rade isto što i mi samo u njihovoj profesiji. Svi znamo da sport više nije ono što je bio. I ukoliko nam je uredu da ih gledamo, kako krvare, igraju sa svim mogućim zavojima, i plaču dok serviraju, zašto ih onda osuđujemo ako se dopinguju.
Jer danas se, pored umeća jednako ceni i visok prag tačke pucanja. Talenat odavno nije dovoljan. Izdržljivost je nešto bez čega se ne može. Do nje dolazimo na razne načine, snaga volje odavno nije jedna od tih.

3. KAO NEKI ZAKLJUČAK
E sad, ne kažem ja da podržavam dopingovanje. Samo kažem da ga ne treba osuđivati tako strogo, jer se svi mi dopingujemo na neki način. A koga za to kriviti? Način života? Vreme u kome živimo? Ha! Ludost. Kao da je neko nekada uspeo da promeni vreme.

четвртак, 29. октобар 2009.

Sa druge strane coktanja

1. UVOD
Svi mi cokćemo. Ko ne cokće, ćelava mu keva.

2. CCC
Znate kada vam dođe jedan od onih dana. Isuse, zvučim kao reklama za uloške. Ccc.
Počelo je sa time, što sam trolom jurila bus koji mi je otišao ispred nosa. Međutim, vozaču nije padalo napamet da ubrza ili, ne daj Bože, otvori vrata dok bus ispred njega ne ode sa stanice. Tada sam prvi put zacoktala. (Nakon što sam par puta udarila glavom u šipku.) Onda sam provela šest sati na faksu, a kako nam nisu ni jednom dali pauzu dužu od pet minuta, nisam stigla da jedem, te sam na predavanjima uglavnom razmišljala o lepoj masnoj čorbici iz menze koja se tog dana neće naći u mojoj utrobi. Kakvo gubljenje vremena, em ostadoh gladna, em ne naučih ništa. Ccc.
A onda sam ušla u dragi mi GSP. Na stanici kod sajma, gde uđe veliki broj ljudi, desilo se nešto što liči na tuču. A u stvari je bila hiper realistička modernizovana scena iz filma "300", u kome Leonida nogom gura glasnika u bunar. U ovom slučaju je jedan čovek sa vrha stepenica šutirao drugog u grudi. Da, da. Ukoliko želite ući u 94 kod sajma, ili se priklonite spartanskom načinu života, ili ne pokušavajte. Iznurena i gladna, moja jedina reakcija je bila - ccc. Onda sam stigla kući, i terapije radi, a i zbog čistog dramaturškog istraživanja pogledala epizodu emisije "Trenutak istine". Šta reći a ne zaplakati. Neprekidni izvor inspiracije. Kada me je moja draga majka videla, samo je zacoktala i zaključila da sam seljančura. Sasvim razumno. Međutim kada nas je nakon sat vremena zatekla sestra, kako gledamo seriju, nakon što smo stukle flašu vina, lanac coktanja se produžio, uz komentar da treba da se lečimo od ovisnosti.
Onda nam je sestra pokazala jaknu koja se meni nije dopala. Pa je ona po stoti put zaključila da stalno zaboravlja da ona u stvari ima dva brata, a ne sestru i brata. A onda sam ja zacoktala, jer nikada nećemo naći zajednički jezik. A onda je tata krenuo da hrče na kauču, pa smo sve tri zacoktale jer to smiruje njegovo struganje.

3.ZAKLJUČAK
Ja bih sad trebalo da kažem nešto mudro, poput naravučenija. Sve što imam da izjavim je, doručkujte kod kuće, izbegavajte GSP, lažite sestre da vam se dopadaju njihove jakne. U principu, kao, što više radiš na tome da promeniš svoja nezadovoljstva manje cokćeš. Ha! Koje sranje od teorije. Ko radi taj cokće. I tačka.
P.S.
I džaba vi sad tu coktali na moje nepismenosti, nemam ja vremena da prolazim kroz tekst pet puta, ionako sam slepa kod očiju. Ma CcC back in your face, znaš!

уторак, 27. октобар 2009.

Sa druge strane softball palice

1. UVOD
Ok, dobro nam je poznata činjenica da je pisanje vrsta terapije. Međutim, kada su pacijenti malo teži, poput, na primer, šta ti ja znam, mene, to nije dovoljno. S'toga je moj drugi način lečenja sport. I to kakav! Ni pet ni šest, nego softball.

2. ŠTA JE SOFTBALL
Da, znam, razne vrste asocijaca padaju ljudima na pamet kada obrate pažnju na samo ime sporta. Međutim nema ničega soft u softballu, sve sam hard core. To je u stvari bejzbol prilagođen predispozicijama ženskog tela, ali ga u nekim zemljama praktikuju i muškarci, jer je prosto dinamičniji a samim tim i zanimljiviji. (Uz sav rispekt prema bejzbolu). E sad, objasniti pravila i smisao bejzbola je nešto komplikovanije, ali ko jednom uhvati rukavicu u ruke, taj je ne ispušta. Ja ću reći samo, da je to igra jednako misaona koliko i fizička, jednako individualna koliko i timska, igra za ljude sa hercom. Treba stati na poziciju udarača ili pak bacača. Treba hvatati lopticu tešku pola kile u svojoj punoj brzini i ne plakati kada vas spiči u cevanicu, ruku, glavu, dupe, sisu... Mogućnosti je bezbroj. Ako ne verujete meni proslediću vam kontakt devojke kojoj je nakon udara loptice u glavu, izrasla još jedna. (Glava, ukoliko ste pomislili na nešto drugo)

3. TERAPIJA
U principu preporučujem lečenje bilo kojim sportom. Stvar je jednostavna. Imate psihički problem. Vreme je da telo stupi na scenu. Iscrpite ga do iznemoglosti. Naprimer trčite dok vam ne pozli, i da vidite kako će nestati sve druge brige, mislićete samo o iznemoglosti tela i bolu u mišićima. (Ovom prilikom se izvinjavam komšinici Gini što sam joj peglirala ispod prozora, nisam smela da trčim sa punim stomakom, neće se ponoviti.) Međutim ako ste malo kreativniji od toga, trenirajte softball. On pored sve svoje lepote, ima jednu veliku prednost. Palicu sa kojom se udara, i oslobađajući zvuk CANG, koji se čuje kada grunete onu lopticu u visine. I tako gledate kako lete loptice, tj glave svih onih koji su vas nervirali tokom nedelje. Cang, gle ode baba iz prevoza. Cang, ju ala lepo leti profesorka ta i ta, i tako dalje. Međutim ta palica ima još jednu prednost. Sasvim logično, mene na primer oslobađa i mojih karakterističnih ženskih frustracija. Jer, eto, sada po prvi put i ja imam palicu. I boli me dupe što nikada neću imati mušku snagu, cang, i ko kaže da ne mogu da budem jednaka stoka kao oni, cang, i mogu ja bez njih, cang, i boli me kurac što me kulira na poruku, cang, nisam ja neka jadna riba, ja sam jadna riba sa palicom, cang... I tako u nedogled.

4. IGRAMO SE
E sad, da ne ispadne da je softball čista terapija. To je jedna divna igra, i postoji jedan kul tim po imenu Belgrade Queens, i njihov moto je "Igramo se". Što je tačno, najbitnije je uživati u igri. I brinuti o mentalnom zdravlju. Ukoliko je neko zainteresovan, neka nas nađe na fejsbuku, a zatim dođe i na trening.
P.S.
Igrajte se ljudi! Cang. Cang. Cang.

понедељак, 26. октобар 2009.

Sa druge strane portviša

1.UVOD
Što imam sreće sa ovom studentskom zadrugom u poslednje vreme, ne bi čovek poverovao. Evo, baš sam danas nekom liku ribala kancelariju. Nisam uradila domaći za faks, pa reko, što da blejim tamo, ako mogu da zaradim koji dinar. Odradim to, i ko zna, možda i bude za depilaciju.

2. ČUDNI SU PUTEVI GOSPODNJI
Došla ja tamo. Ono neki lik, totalni gotivac. Pokazao nam površine koje treba opajati, kupio nam kafu iz grineta, i to veliku filter kafu sa mlekom, molim lepo. Koleginica, ko-čistačica mi je bila jedna jako fina devojka, takođe studentkinja. Bacismo se nas dve tu na posao. Ovaj lik petlja sa nekim papirima. Ja ribam metalnom žicom levo desno skidajući nalepnice koje su ostale od predhodne firme na ormaru, i nešto se mislim... "Jebem mu miša, 'oće li se ovo skinuti..." Pa trenutak tišine u glavi, a onda opet sine misao. "Pa nije bila luda ona moja profesorka biologije. Kada uvidi da od nekoga nema mnogo izgleda da postane naučnik, da mu da riba akvarijume i ostave u kojima su se nalazile tegle sa mrtvim, ispresovanim, prepariranim i osušenim životinjicama. Videla žena da ja ne mirišem onu Darvinovu teoriju, pa mi dala krpu u ruke. I eto. Kao da je znala. Pitam se šta sada radi? Muči neku novu decu, najverovatnije." Ribam ti ja tako, police, vrata, radijatore, kada me pita ovaj lik da mu preporučim neke filmove. (Pomenuh mu da studiram dramaturgiju.) Ja se odmah bacila na reklamiranje vesterna, pa nekako dođosmo na temu individualnosti, i on tu meni spomene da ima i manju izdavačku kuću koja objavljuje knjige koje se bave individualizmom. "A je l' te? Zanimljivo.", rekoh ja, i ispričam mu sve o novom scenariju koji pišem za fakultet, te se još i dogovorismo da mu ga pošaljem kada završim. Sumnjam da će od toga biti nešto, ali malo kritike nije na odmet. Eto, preko ribanja, do Džona Froda i Vejna, pa do mog scenarija. Čudni su putevi Gospodnji.

3. PORTVIŠ
Bleji onaj lik za stolom, radi nešto, stane pa progovori. "E bre, što je to čudno. Ja sam prvo pitao čistačicu firme do nas da mi ovo sredi, ona rekla da nema vremena, i sada to rade dve mlade, lepe i pametne devojke koje još i studiraju. I posle se žale ljudi, nema posla." U tom trenutku, koleginica ulazi sa krpom uznemirena. Ta ista nezahvalna čistačica ju je napušila što smo joj uprljale krpe, koje smo pozajmili od njih. "Draga moja čistačice, nisi ti čitala Marksa, vidim, inače nikada ne bi napala pripadnika sopstvene radničke klase.", pomislih u sebi. Uzeh krpu od koleginice, rekoh joj da ću to da sredim, i usput ponesoh portviš, da joj ga nabijem u..., ako zatreba. Nije bilo potrebe. Lepo smo se sporazumele.

4. NIJE SVE U BUREKU IMA NEŠTO I U SARMI
Završismo ribanje. Bogme trajalo dobra četiri sata i jače. Rastasmo se svi u miru i slozi. Ja crkla, jedva stojim na nogama a pritom i gladna. I razmišljam se gde u gradu ima dobar burek. I shvatim da ga nema. Jebene urbane face, jedu pice, jebale ih nindža kornjače, ili neka silna integralana testa, vidi se da ti prstom nisu makli u životu. Možda je burek izašao iz mode? Ali znajte, ko kaže da je burek nezdrav, laže. Burek je spas. Dobro, pomirih se ja sa tim. Uđem u krcatu trolu, krenem ka kući. Ljudi me stiskaju sa svih strana. Prebiram misli po glavi, tražeći neku koja će me održati u životu. I onda se setih. Keva je napravila sarme! Ne znam kakve ovo veze ima sa pričom, ali apelujem na pekare da se okrenu zaboravljenom bureku!
P.S. Mama hvala za sarme.

недеља, 25. октобар 2009.

Sa druge strane letaka

1. UVOD
Nema tu mnogo da se kaže, ali od nečega mora da se počne. Ja sam studentkinja dramaturgije, te sam dokona toliko, da smatram da imam pravo svoje impresije prosipati na papir i izlagati javnom mnjenju. Ko voli nek' izvoli.

2. NEMA 'LEBA BEZ MOTIKE
Tražila ja pare od mame za depilaciju. Sramota me više bilo da idem u naokolo u jakni na sto stepeni, i kao i obično uhvati me neka griža savest. Nisam više mala. Šta ću? Kud ću? Učlanim se u studensku zadrugu, i oni mi nađu posao u Delta Sitiju ili kako ga češće zovem, Alfa Selu. Treba da delim letke, i promovišem film o pokojnome Majkl Džeksonu, Bog da mu dušu prosti. Šesto kinti četiri sata, dva dana, osam sati, 'iljadu i dvesta. Fino, može, kapitalizam je to, eto kada i na pokojnome Majklu profitiraju, pa moraju i na meni malo. Ne bunim se.

3. POČETNI ENTUZIJAZAM
Dolazim ja tamo. Dočeka me neki fini mladi supervizor. Ja reko, "A ti to kao Milka Canić". On se zbuni malo, pa mi rekne "Dobro veče". "Tek ćemo da vidimo", pomislih u sebi. Upoznah koleginicu. O njoj malo kasnije. On nama objasni šta treba da radimo. Napuni nam kredenac letcima, i mi krenusmo u pohode. "Dobro", rekoh u sebi, "Koliko strašno može da bude?". Ja se spustih na prizemlje, koleginica na prvi sprat. Hodam ja tako u krug, delim one letke, ako vidim da je ko dokon, ili da možda voli dragog nam Majkla, ja mu kažem da požuri u bioskop jer se dokumentarni film o Majklu daje samo naredne dve nedelje. Obiđoh par krugova, vidim ljudi se uplaše kada me vide, skreću pogled, okreću glavu na drugu stranu. Pogledam na sat. Još dugih 3 sata i 45 minuta.

4. POBETITI SVE EGZISTENCIJALISTIČKE STRAHOVE
Vidim ja, slabo se ljudi zanimaju za Majkla, a ni moon valk im nije jača strana, uglavnom hodaju pogrbavljeno vukljajući kese i blenući u svetleće izloge. Pa reko' ja sebi,"Dobro delim bioskopski repertoar ne dinamit. To svakome treba." Idem naokolo, učtivo govorim "Biokopski repertoar, izvolite." Iskulira me prvo jedan čovek, ja sa pruženom rukom u kojoj je letak nastavim da se hladim, kao to sam htela. Nailazi neki mladić, deluje mi urbano, pomislih da sigurno ide u bioskop. Ponudim mu repertovar, iskulira me i on. Pa onda par nekih klinaca, pa neki stariji čovek. Pa i neka žena što je baš izgledala kulturno. "Možda sam umrla", pomislih u sebi. Znate ono, kada postanete duh pa nemate kontakta sa materijalnim svetom. Uštinuh se ja za svaki slučaj, kad ono, koža reaguje, zacrveneh se. Delim letke, dakle postojim, neće me neka uobražena buržoazija uveriti u suprotno.

5. IMA NAS RAZNIH AL' PRAVILA NEMA
Dobro. Sada sam i ja malo nepravedna. Bilo je i divnih ljudi. Neka devojka je uzela letak čitavih pet puta ne progovorivši ni reč. Neko me je jurio, ne znajući da u Alfa Selu uopšte postoji bioskop. Neke devojke, za koje pomislih da su uobražene buržujke, uzeše ono iz sažaljenja još mi i hvala rekle! Poneko se i nasmeši. Eh, koliko znači jedan osmeh u samom jezgru imperijalističkog carstva. Izgleda da su najgori ti kvazi intelektualci u koje sam se uzdala. Najbolja su naravno, deca. Ne zna on da čita, ali mu šareno ovo na korici, a još i padaju neke ćufte, pa gde ćeš bolje? Poenta je da sam ja uporno pokušavala da pronađem neki obrazac po kome bih znala kome bih mogla da uvalim letak. Ali ima nas raznih a pravila nema. A nisam ni ja zlato. Na kraju sam se zabola na vrh pokretnih stepenica, pa ti izlaza nema. Ti se penješ ka gore i to je neizbežno, a na vrhru te čekam ja, spremna, sa sve osmehom na licu.

6. KOLEGINICA
Kada smo već kod raznolikosti ljudi, nema pravila ni kod nas, sa druge strane letaka. Stojim ja na parkingu na poslednjem spratu sa koleginicom na puš pauzi. Gledam u solitere i nešto se mislim. Jebem mu miša, promovišem filmove tipa "Poslednja ekskurzija", a sigurno nisam veći debil od samog scenariste tog remek dela. Taman da to izgovorim koleginica zaključi da nije bila u bioskopu sigurno neke tri godine. "Ali ne znam. Glupi su mi filmovi." "Ma kul su filmovi", branim si profesiju najbolje što umem. "E a jebote, mislim što ima nekih riba, ono picnute samo tako. Ko zna šta misle o meni kada me vide sa letkom u ruci. ALi ko ih šiša. Neki momci su me ogovarali. El imaš ti dečka? Idem ja posle da se vidim sa nekim, jurio me kada sam delila lekte za neki donji veš, ali znaš kakav je. E, a što sam videla neku sa dečkom, a ima neku kosurdaču, meni njega bilo žao. Mislim ja poštujem svačiji stil i to, ali metaliku ne mogu da slušam pa da me ubiješ. Mislim metalika nije moja vrste muzike. Keva bi popizdela. Mada ona stalno nešto kenja. Ovako sama zaradim neku kintu za pljuge, pa mogu da joj odgovaram i da je teram u pičku materinu. Pička joj materina. Mislim, vidim neku lepu bluzu od deset hiljada i mogu sama sebi da je pružim. Nema šta njoj da se čepim. Malo je hladno." Ja slušam, taman pomislih da mi je bolje da se bacim sa tog parkinga, kad ona kaže, "Kako je roze nebo, kao u dugim snežnim zimskim noćima".
Pogledah u nebo, i zaključih po stoti put, ima nas raznih al' pravila nema.
P.S.
Bioskopski repertoar, izvolite!