субота, 05. април 2014.

Sa druge strane kancerogenog

Radili smo kao tim a bili smo u reonu u kome su važili njeni zakoni i suverenost. Bilo mi je simpatično da nas gledam, sebe kroz njega i obrnuto, kako sve, baš sve radi pogrešno. "To je protiv bakterija" govori i istim sunđerom, sa minimalno deterdženta jer je to otrovno, briše i tanjire i sudoperu a zatim mi ga pruža da bi time obrisala "opran" tanjir pre nego što ću ga vratiti na mesto. Ćutimo i brišemo, slučajno oboje u crnom, slučajno oboje pogrbavljeni, slučajno ona spava u susednoj sobi i buka koju mi pravimo joj ne smeta. Sve je u redu, dok kod se očigledno ne izgovori. Sve uvek u životu bude tako, po pravilima dobre dramaturgije koju je nemoguće pretočiti na papir.

Nakon opranih sudova ostajem sama sa zelenom salatom, a nje sam se uvek jako bojala. Od malih nogu, još u vrtiću smo sušali, svako voće i povrće dobro perite ali zelenu salatu posebno u zemlji ima ameba, od ameba se umire. Razdvajam list po list, i shvatam da su gromuljice neke crnice koja podseća na trulež svuda naokolo iako salata izgleda prilično dobro. Panično perem list po list, ko beli veš na ruke. Ja se jako plašim zelenih salata. A u poslednje vreme smo pričale, ona i ja, baš slučajno za vreme njenih pretraga, o tome koliko pesticida koriste seljaci, i kako je piletina najotrovnije meso, i naterala me je da se zakunem da se odričem majoneza i ostalih masnoća, i da treba da se trudim da jedem neukusnu hranu jer je samo to zdravo. Danas su samo neukusne stvari zdrave, to zaista zvuči kao istina. Istina je neukusna. Zelena salata se nevino cedi u roze plastici na rupice, a ja sam izbezumljena. Ova salata je em bila prljava, em je iz maksija a njih mrzim, tamo kancer pakuju u sniženja. Slano mi ide na oči, a slano je i zdravo i ukusno, eto jedne nedoslednosti. I mislim se u sebi kako neću da ja i on budemo tim, mi smo dve orgnaski vezane spodobe, ali ona nam treba i nikada joj se više nećemo mešati u njenu suverenu vladavinu. Krećem da paničim, a onda ona dolazi iz sobe, pospana, u sivoj trenerci. Proba moju salatu i zaključi da mi je ispala so. Ispala mi je so. To je istina.

Ja se smirim, jer ona je u redu, i to su samo pretrage. I od svih kancerogenih stvari, taj neosnovani strah, on je definitivno najopasniji.    

понедељак, 17. фебруар 2014.

Sa druge strane siromaštva

Smatram sebe za siromašnu osobu. Da, smatram, iako imam za osnovne ljudske potrebe, uvek sita, obučena, čista, opeglana, sa krovom pod glavom, luksuzom obrazovanja, čak i knjigu kupim tu i tamo, odem u bioskop.

Ali ja jesam siromašna. Jer siromaštvo nije nemaština, siromaštvo je stanje duha i pre svega nemogućnost izbora.

Ja jesam sita, ali svaki dan jedem istu kašu i ne okrećem glavu kad mi punu kašiku ovsene materije trpaju u usta i teraju da kažem hvala. Jer nemam izbor, ili u meni tinja to ukorenjeno osećanje nemoći, slabosti, muke i manjka perspektive koje me nagoni ka dubokom osećanju da izbora zaista nema. Da sam sterana u ćošak, ali da me u tom ćošku niko posebno ne uznemirava, pa bi trebalo da sam srećna jer nisam na ulici i ne umirem od gladi. Siromaštvo je kada radi sopstvenog mira prestaneš da želiš neke sasvim obične stvari, jer te boli kad shvatiš da je ono što je nekome normalno tebi na granici teško ostvarivog sna.

Siromaštvo je kada konstantno biraš između dva manja zla.
Siromaštvo je kad rušiš golim rukama jedan betonski zid za drugim, i shvatiš da je iza svakog srušenog zida provalija sve veća a izlaz ni na vidiku.
Siromaštvo ponižava i lomi duh kao palidrvca preko kolena.
Siromaštvo je zamka sa dva mamca smeštena u livirint.

Siromaštvo shvataju samo siromašni.

Mi živimo okruženi Marijama Antoanetama, ona nije bila samo tamo neka glupača koja je odvalila glupost, siromašnima svaki dan govore... Ne, nama svima konstantno govore – pa jedite kolače!

I bogami jedemo.  

Siromaštvo nikad neće shvatiti neko nesiromašan, to se živi i to je stanje duha. Nesiromašna osoba će ti reći da si nesposobna i nedovoljno borbena. Nesiromašna osoba ti u stvari neće reći ništa, ona će da eksploatiše tvoju nesposobnost da ne ukradeš, budeš neodlučan, letargičan, zapitan, nealav...

Popustljivost jedne osobe je polje eksploatacije druge.

Siromaštvo je kada te strpaju u kavez ali te pritom ubede da si sam sebe zakatančio i ti im poveruješ.

Siromaštvo nije samo nemaština već duševno oboljenje koje se zataškava plasibo "lekovima".

Siromaštvo je jedina nepremostiva razlika među ljudima. Nije ni boja kože, ni nacija, ni veroispovest, ni seksualno opredeljenje...  


Marija Antoaneta zaista, ali zaista nije razumela, šta nije u redu sa kolačima.


четвртак, 06. фебруар 2014.

Sa druge strane fiktivnog ili lek protiv pred i post izbora u tri koraka

Iskreno, koliko od vas je danas osetilo današnji dan na svojoj koži. Vlagu u nozdrvama, sunce za vratom i odlivanje otopljenog snega?
Ne bih ni ja da mi se punjač od laptopa nije nepovratno pokvario što me je nateralo da odem na sajt kupujem prodajem a zatim i lutam najdonjim Dorćolom u potrazi za izvesim Goranom i njegovom radionicom u kojoj između ostalog valja kineske punjače.
Hodam ja tako ulicom Mike Alasa, prolazim pored masivne farbare, nizom zgrada u arhitektonskom stilu brutalizma, sa druge strane šibaju kamioni i znanje da je reka tu negde bilzu, reka kao još jedan od puteva za transport sirovina na kojima su rečni kamioni – teretnjaci. Pronalazim Gorana u prašnjavom izlogu jedne od zgrada, sa zarđalim rešetkama preko izloga i crvenom jabučicom koja svetli zakačena na staklu ne bi li nešto odalo znak života. "Da sajt kupujem prodajem ima svoj prostorni pandant onda bi to bio donji Dorćol.", pomislila sam a zatim nastavila da razmišljam koji deo grada bi bio instagram itd.
Sopstveni pravac mog razmišljanja me je zapanjio dok sam se u povratku klackala u busu. Sišla sam iz autobusa kod pijace, otrežnjena iskrenim pijačnim životom koji se odvijao pored mene, rol viršla od 60 dinara nikad nije imala začudniji ukus, mimoze su bile žuće. Gledala sam u prave boje koje nisu bile ni nalik drečavoj ispranosti sa ekrana i to me je čudilo. Shvatila sam - virtuelno je postalo toliki deo mene, da ne samo što je okupiralo moje vreme već želi da okupira i moju realnost. Moja realnost postaje digitalna. Ako to već nije postala.
Kada sam, međutim, iz eksterijera ušla u enterijer pošte, nisam mogla a da se ne mašim fejzbuka čekajući u redu. Kao Alisa u zemlji digitalnog čuda propala sam kroz piksele. Izmestila sam se iz onog reda u neki drugi svet, u neko izopačeno roršahovo preslikavanje života koje se nalazi na ulicama. Uletela sam u fotografije, linkove, članke i reči, reči, reči, reči, reči, reči, ka drugoj reči reči reči reči pa slike, pa slike koje se pomeraju pa dugmići, pa ceo jedan rolerkouster. Ja se samo vozim, i vrištim i ama baš ništa mi nije jasno.
Nekada sam mislila da razaznajem formu od sadržaja, levo i desno, da mogu da napravim odmak, pronađem ugao, ali više mi ništa nije jasno, gledam u spinove spinovanih spinova, ne znam da li je Vudi Alen pedofil i zlostavljač ni šta sad da mislim o njegovim filmovima, ni da li je nešto što je krenulo kao bunt protiv cenzure sad već strateški korak protivnika i gde se u stvari ukrštaju mačevi marketinških kompanija i vodeni pištolji njihovih šegrta.

Ratuje se zapravo naveliko, odavno, samo je tek eskaliralo bojnim otrovima, pucaju naslovi i svaki je grđi od grđeg u svim oblastima. Čitam novinski tekst predivne koleginice, na primer i obradujem se reči patriotizam, jer mi je vratila prava na tu reč, pre toga su mi je oteli i dali je ovima što pale kontejnere. Meni je neko uspeo da oduzme pravo na pojam???
O čemu god da se radi pojaviće se mišljenje većine, pa manjinsko mišljenje mišljenja, pa još manjinskije mišljenje mišljenja, pa će jedan kritičar, analitačar, intelektualac, drugog da hvata za reč kao za gušu, pomešaće se sarkazam i ironija u pakleni tornado tasmanijskog đavola iz Spejs Džema, a monstrumi će ipak dobiti basket na kvarno.

Ja stojim u onoj pošti, i pre nego što ću platiti račun za telefon, shvatam – sve je otišlo dođavola. Jer taj hororični haos, takav, krojiće moju budućnost, i sve će to popucati po nekoj drugoj realnosti koja se ogleda u dinarskoj ceni po litri ulja.

I rešila sam da nikome više ništa ne verujem. Da zatvorim tu digitalnu promaju, da je ne slušam i ne gledam. I da za mene postoji samo jedna realna realnost. Ona koji vidim kroz drveni (sa akcentom na pravu fizičku materiju) ram prozora, onaj što će ispucati, što slabo dihtuje i treba mu farbanje. U realnu realnost pijace, prljavih ulica, čizama čiji su đonovi ispucali, rol viršle za 60 dinara i žutih mimoza. Realnost će da bude đubre u mom dvorištu i moj komšija. Realnost će biti komplikovana i siva ali na moj način, viđena mojim sopstvenim očima. I posedovaće boje dobijene prelamanjem svetla a ne tačkastu prevaru.

Glasački listić biće beo papir sa nužnim najmanjim zlom na njemu i nadom da to možda, nekada, u utopiji u kojoj je realnost ponovo realna, to neće morati da bude tako. 

петак, 24. јануар 2014.

Latentni prezir, možda je posledica straha od smrti u 5 i 30

U 5 i 30 jutros, probudila sam se kao da me je neko priključio na život i trenutačno, pomislila na smrt koja se nalazila u polu mraku u plavoj zori koja je nagoveštala međusvetove. Gledala sam u florescentne brojeve budilnika – 5 i 31, ja buljim, budna sam, i sve oko mene je ništa. Ne želim da osećam svo to ništa koje osećam. Ne želim da sam budna, a oči kao zaleđene srednjevekovne kapije nad vodenim bedemima – zaglavljene su na pola.
Izašla sam iz sobe, oca nije bilo. Otišao je da prošeta psa. I njih su budile smrti u 5 i 30, zato on nikada nije propuštao lepotu jutra a ja nisam znala kako se to radi. Pre nego što ću ponovo zaspati, kuče je došlo u moj krevet sito i prošetano, sada je tražilo još samo ljubav.
Kada se sledeći put budem probudila, plašim se, smrt će me pitati zašto sam toliko glupa, i nasmejaće mi se krezubo, tako da shvatim - o tome ne vredi razmišljati.


Oce neće biti u susednoj sobi, možda će još samo kuče da mi se petlja oko nogu, ako budem imala sreće.   

недеља, 12. јануар 2014.

Sa druge strane večitog sukoba ili diskretni šarm latnentnog prezira


Drugi dan slave je i ja sam sa svojim roditeljima u gostima kod prijatelja. Ta činjenica, osim poštovanja verskog običaja koji se oslikava u jednoj obilnoj trpezi, govori da se nalazim u filtriranom krugu ljudi. Iako će moj lični unutrašnji rat koji vodim sa starijim generacijama pa tako prvenstveno i sa mojim roditeljima uvek izbijati u vidu jednog latentnog prezira, ja moram priznati da su ljudi sa kojima su moji roditelji u kontaktu, uključujući i njih, ljudi koji nikada nisu ništa ukrali, koji nisu kriminalci, koji nisu profiteri, korumpirani niti kompromitovani ljudi i koji su u manjem ili većem nivou obrazovani. Sve ovo su činjenice koje se na generalnom nivou ne ističu dovoljno. Koje se u stvari ne ističu uopšte. Postoje dosta takvih ljudi i ja ih znam, i oni će zauvek, nepravedno sa sobom vucarati taj pridev "mali", to su navodno ti "mali" ljudi.

Ali ja u stvari ne želim o tome da govorim, niti će mi ikada u životu pasti na pamet da prema roditeljskim generacijama osećam nešto drugo do latentnog prezira ma koliko veliko mali taj meni generacijsko nepripadni čovek bio. To osećanje se može prepisati nezrelošću ili čak i hendikepu, bojim se da će nezrelost dugo potrajati. Moj slavski okršaj za izvesnim visoko poštovanim gospodinom zauvek ću pamtiti kao jedan od vrednijih iskustava koji su moj latnetni prezir ustoličili i ukorenili u samu srž mog bića.

Dotični gospodin, pojavio se tek krajem večeri sa svojom drugom, ili trećom po redu suprugom, što ću kasnije iz razgovora saznati. Saznaću to, i da je operska pevačica. Gospodin je uneo neku energiju sa sobom, zajedno sa tišinom, kao znak da se nasilan razgovor ne mora sprovesti. Ja sam, doduše, taj čudan osećaj prepisala mojoj percepciji njegove užasno nezgrapne okrugle figure koja je odavala utisak da je u sobu ušao okrugli ukras za jelku. Neobično okrugao čovek sa ćelom na okrugloj glavi koja je to dodatno pojačavala. Ali nije se nosio kao smešan okrugao čovek već kao čovek koji  i pored svoje konstitucije ulazi sa ubojitom spremnošću da očara okolinu, verovatno na isti način na koji je osvojio svoju suprugu dovoljno inteligentnu da mu u intelektualnoj raspravi bude sparing partner ali nikada i onaj koji će ga izazvati na nekakvu vrstu nadmetanja. Nikada nadmetanje, samo sledbeništvo.
Naš dijalog, odvijao se neobičnom dinamikom. Preko priče o depresiji njegove ćerke na koju sam se nadovezala komentarišući sopstveno iskustvo sa pomenutim poremećajem, zaključili smo da smo u neku ruku kolege. Uskoro je usledilo demonstriranje moći u polju poznavanja situacije u domaćoj kinematografiji gde je gospodin izvadio iz rukava ozbiljne štihove na sto. Nisam sigurna da li je u pitanju bio njegov glas ili sitne zacakljene oči iza stakala kockastih naočara, ali nešto me je uvuklo velikom silinom u taj razgovor. Nakon što sam bila usisana, razoružao me je direktnošću koja se najbolje oslikala njegovom izjavom da smo mi mladi svi skupa jedna generacija idiota, a zatim me je ponizio količinom demonstriranog znanja. U tom trenutku smo već prešli na polje grčke filmske umetnosti o kojoj nisam znala ništa osim savremenog pravca autorskog filma. A zatim je u pozitivnom kontekstu spomenuo desničarske struje u Grčkoj koje su po njemu zaslužne za očuvanje te zemlje od komunizma, te je uspostavio paralelu sa Frankovom vladavinom u Španiji. Napravila sam krucijalnu grešku i svojom facijalnom gestikulacijom stavila do znanja koji bi moj iskreni odgovor na to bio. Gospodin mi je održao mali čas istorije komentarišući dodatno, da mi to čak neće ni naplatiti. Saslušala sam ga, primajući sve rečeno sa velikom dozom obazrivosti, ali sam ga slušala i sa velikom dozom poštovanja.
Malo po malo, nakon što je uspostavio dominaciju u prostoriji, i zadobio teleće poglede verne publike u kojoj sam samo još ja tu i tamo sumnjičavo gledala za razliku od moje majke, obznanio je da je on osnivač jedne od paravojnih jedinica koje su delovale na ratnom području devedesetih godina. Obznanio je to sa nostalgijom i setom u glasu, kao što stari pričaju o vremenima kada su bili mladi. Obznanio je to sa ponosom jer je čvrsto verovao u spostveno viteštvo u takozvani romantizam koji je iznova i iznova ponavljao kao mantru kako bih shvatila da on nije bio vođa jedne od tih kriminalističkih zločinačkih paravojnih jedinica. Bio je rat i on je sledio svoj unutrašnji nagon. Zbog toga je ponosan i zbog toga je sa ženinog telefona morao da prikaže sopstvenu sliku u uniformi.
Ako se setite moje uvodne rečenice, setićete se šta sam napisala o prijateljima mojih roditelja, i čvrsto verujem da on spada u tu grupu. Iako sam lično bila impresionirana tom spoznajom, iako  me je opila ta priča o njemu koji sa sahrane svog prijatelja a po povratku iz Amerike, odlučuje da ode na ratište da bi ljudima čiji su sinovi na ratištu mogao gledati u oči, da bi mogao da teši izgubljenu decu i bude im elokventna zvezda vodilja, mozak među siledžijama, harizma u rovovskom blatu, nešto je u meni konstantno tu opijenost i kočilo.
"Znaš, takvi ljudi mene zanimaju, ta opijenost, ta romantičarska spremnost da se umre.", rekao je u određenom momentu.
Ali u svoj toj priči, nešto je u meni, detetu zatupljene generacije idiota moralo da kontrira. Moralo da mu poruši sneška, da mu ne dozvoli samozadovoljnost i izazivanje autoponosa koji je očigledno bio cilj celog tog razgovora.
"Kako god", rekla sam, "u pitanju je muški pricnip. Za mene uniforma nikad neće biti simbol nečeg dobrog."
"Pa dobro, ti se udaj za ženu", rekao je šaljivo.
"Oženiću muškarca, dvoljno emotivno osvešćenog da ćemo deliti mišljenje o uniformi."

Razgovor se tu završio. Uz najsrdačniji pozdrav, i ukazano poštovanje sa moje strane, krenuli smo kući. Dugo se u kolima raspravljalo o tom čoveku, i mene je još uvek žuljao kao kamen u cipeli. Dok su drugi pričali, gledala sam kroz prozor, i kao što to obično biva, u sebi sam govorila sve ono što sam tek van njegovog prisustva poželela da mu kažem. To je verovatno osećaj koji njegova ćerka, ostala u senci zanosne priče o viteštvu i disciplini njegove vojne jedinice, preživljava svakog dana.
Te reči bi glasile ovako:

-         Sere mi se. Onako duboko mi se kenja od vašeg lamenta nad prošlošću, i bojim se da je najromantičnije u celoj toj ratnoj priči, najprostija činjenica da si nekada bio mlad. I to je sve. Nekada si bio mlad, nekada si mislio da ćeš promeniti svet. Ali nisi, napravilo se još veće more govana. Govana u kojem plivam ja, i tvoja ćerka, i ostala gomila retardiranih idiota.  Možda nije lepo što ne poštujemo svoju prošlost i što nam se baš kenja od četnika i partizana, niste vi bačeni u tranzicioni svet korporativnog živog blata u nastanju. Ako smo retardirani vi ste nas takvima napravili. Ako smo nesposobni vi ste nas takvima napravili. Ako smo nepismeni vi ste nas takvima napravili. Ako smo nadrkani vi ste nas takvima napravili. Ako ne umemo da primimo kritiku, vi ste nas takvima napravili. Vi i vaši romantičarski snovi, koji su se pretvorili u izgubljene bitke, u brodove koji tonu a sa kojma niste ostali da se utopite. Naprotiv, vi ste kao utešnu nagradu samima sebi, napravili decu da vam skidaju misli sa poraza i da se čudite njihovom sunovratu u propast jer se lakše podnosi od sopstvenog. E pa kenja mi se od toga. I još jednom da ponovim.

-         AKO SMO RETARDIRANI VI STE NAS TAKVIMA NAPRAVILI, AKO NE UMEMO DA PLIVAMO TO JE ZATO ŠTO PLIVAMO U VAŠEM MORU GOVANA. 



недеља, 22. децембар 2013.

Sa druge strane nedelje uveče

Ljudi sa pravom mrze nedelju.
Ona je, međutim, vreme kada se Cmizdrići širom glava širom sveta osećaju slobodno.
Videla sam se sa prijateljima, pravim, najvećim. 
Cmizdrić je uspavao Pizdića i nesmetano otišao na piće.
U kafiću se našao sa dva prijatelja Cmizdrića. Jedan Cmizdrić je svog Pizdića zaključao u  savršeno arhitektonski uređen kavez koji je toliko lep da je u stvari Cmizdrićev dom. Drugi Cmizdrić je svog Pizdića ostavio da šutira na koš u miru i tišini.
Cmizdrići su bili srećni, malo su ležali jedni pored drugih u krevetu gledajući u plafon, malo su đuskali sporo i neujednačeno. A onda su pogledali na sat i svako se svom Pizdiću pomirljivo vratio u zagrljaj.
Sutra je ponedeljak.

I Pizdići širom glava širom sveta nikad u životu neće priznati da su im te večeri Cmizdrići jako nedostajali, sutradan će im umesto toga brutalno zatezati kravate oko vrata.

понедељак, 16. децембар 2013.

Sa druge strane sive zone

Kada ti predoče Antona Pavloviča,
tako da shvatiš da je pitanje ljubavnog odnosa
pitanje egzistencijalizma,
a najmanje odnosa dvoje ljudi,
kada ti dragi učitelj na hodniku kaže
"Neka tvoj racio bude produžena ruka tvoje intuitivnosti a ne obrnuto",
a sve što ti uspeš da izustiš je par neartikulisanih glasova.
Kada ničim izazvano bakine pare za račune utrošiš na knjigu,
jer osećaš da ti treba ljubav jednog ludog Franca,
makar tiha i nepomična upućena sa noćnog stočića.
Kad ponovo čuješ glasove kojih se ne uplašiš -
tada shvatiš da to u tvojoj glavi nije rat, već igra
tvoja dva stara prijatelja
Pizdića i Cmizdrića, u nepreglednoj sivoj zoni,
i shvatiš još da se zbog toga što pišeš Frojd prevrće u grobu.
No bolje zamišljati Pizdića sa monoklom kako vrišti - razmišljaj, misli, umuj,
i Cmizdrića i njegovu ešarpu za bešenje, koji priča plakanjem,
no plaćati stručnu pomoć parama tvoje bake koje već nemaš.