Sa druge strane futura

Sara Radojković, bila je vrlo nezgodna starica. Svi koji su očekivali da će na kraju svog života završiti sama sa mačkama, nisu bili u pravu samo u delu sa mačkama. Umesto neprimerenog broja kućnih ljubimaca imala je sobu posvećenu njenom pokojnom haskiju, i veliku biblio-videoteku. Njen odnos sa tim predmetima bio je sličan kao onaj koji su druge starice imale sa svojim ljubimcima. Mazila je i grlila knjige, i neretko pričala sa njima. A da, imala je i unuku koja se zvala Mardžori. Adoptiranu unuku, za koju je jednostavno znala da će se dobro uklopiti u njeno malo carstvo prigušenih svetala i čudnih mirisa. (Ona nikada nije umela da kuva, ali je kao Mardžorina baka ipak preuzela tu obavezu na sebe. Mardžori je radila sve ostalo.)  

Izbegavala je suvišni kontakt sa spoljnim svetom. Mardžori je načelno bila zadužena za njen privatni p.r. Gđa Radojković je od svog doma zaista napravila autonomnu pokrajnu u kojoj su važila posebna pravila i rituali. Na svakom od zilion stočića nalazila se po jedna šolja sa belom kafom. U koji god deo stana da ode, ukoliko bi samo pružila ruku jedna šolja kafe bi joj se našla u istoj. To je bila navika iz mladosti o kojoj je Mardžori takođe brinula. Pre Mardžorinog dolaska, te kafe su stajale na nekom od stočića danima sve dok se buđ ne nahvata i ne napravi koricu po površini kafenog napitka. Od Mardžorinog dolaska  tako nešto se nije dešavalo. Njen odličan njuh bi vrlo brzo procenio starost kafe koju bi po isteku roka menjala svežom količinom proporcijalne mešavine kafe, mleka i šećera.

Da, Sara Radojković je bila vrlo nezgodna starica, ali njena unutrašnja tmina i gadost nije opterećivala nikog drugog do nju samu, i naravno Mardžori.

Mardžori je bila stojik. Mardžori je bila jednostavno savršena unuka, i ona je ujedno i najbolji izbor koji je Sara u životu napravila. Uzeti Mardžori.

Mardžori je čak i podsećala na Saru u mlađim danima, najviše po načinu oblačenja i frizure koju je nosila. Nikad previše ženstvena, nikad ni previše muškaračasta. Nego tako nekako, po sredini.

Mardžori je uvek dolazila kući na vreme. Ona je privređivala i postizala da u isto vreme pozavršava sve kućne poslove.

Ali najbitnije od svega, Mardžori je umela da sluša. Da sluša satima, neretko priče koja je čula već hiljadu puta pre. Mardžori je bila nadčovek.

Sa svojom bakom je po hiljaditi put gledala reprize epizoda serija "The Wire" i "Grey's Anatomy". Slušala je beskonačne traktate o tim davno prevaziđenim serijama u rudimentalnim avi. formatima. Mardžori je čitala svojoj baki. Zatim slušala kako njena baka u sve pročitano učitava svoj život. Mardžori je hiljadama puta slušala o njenom promašenom životu. I niti jedan jedini put nije pokazala da joj to teško pada. Besprekorno smireno lice i nežni pokreti tapšanja bake po ruci.

Najteže joj je možda padalo kada ju je baka terala da gledaju "Battlestar Galactiku". Nakon odgledane serije morala je da se kune da će mir između ljudi i sajlonaca trajati beskonačno kao da je Mardžori o tome odlučivala. Međutim kunula se, svaki put iznova, samo da bi smirila staričine iskolačene oči dok bunca o teoriji zavere i o tome kako je "Battlestar Galactika" namerno zaboravljena a u stvari cenzurisana serija. Kako je to proroštvo koje niko ne sme pogledati u oči.

Ali Mardžori je bila stojik. Mardžori je svemu mogla da pogleda u oči jer je Mardžori takođe imala svoju malu tajnu. Ona je oduvek imala svoje fiksirano vreme kada leže u krevet i znalo se koliko svaki njen san mora da traje.

Nakon što bi se lepo ušuškala vadila je bateriju iz zadnjeg dela svoje lobanje i stavljala je u malu kadu sa hemikalijama koja je služila kao punjač. Međutim, radila je još nešto nekarakteristično za robotsku vrstu. Ispod jezika se nalazila pločica sa kratkoročnom memorijom koju je formatirala svake noći. Tako se svakim jutrom budila iznova vesela i raspoložena, znajući ko je, ali ne znajući ni jedan zaplet bakine priče koju je ponavlja iznova i iznova i iznova i iznova.

Sa druge strane umetnosti

Čovek o kome ću vam pričati umirao je najduže na svetu. Zapravo, ono malo od njega što je ostalo umire i dalje. Sa umiranjem je krenuo odavno, negde na prelazu iz praistorije u istoriju. Međutim trebalo bi krenuti od početka, od kratkog i zbunjujućeg perioda njegovog života.

U svojoj plemenskoj zajednici, naravno, bio je drugačiji. No, šta uopšte znači to "drugačiji"? Bio je sličan ljudima iz plemena, dakle vrlo ružan po merilima današnjih standarda, prljav, iskrivljen, buljavih očiju i nezgrapnih velikih usta. Ali takvi su bili svi, ono što ga je razlikovalo bio je oblik stopala, izuzetno dugi i savitljivi prsti, nesvakidašnja boja glasa, boja očiju koja je bila azurno plava, zašiljene uši i začetak rogova čiji su se vrhovi nazirali ako bi neko obratio pažnju na njegovu žbunastu kosu.

U plemenu je bio prihvaćen jer se znalo da svako ima svoj zadatak, i iako su ga smatrali nakazom, u plemenskom uređenju on je bio jednak član. Muškarci su ga potajno mrzeli, zato što su ga žene volele. Tako nakazan, zavodio ih je sa lakoćom bilo glasom, očima ili prstima. A on je voleo da im pruža zadovoljstva čisto da bi posmatrao gnev drugih muškaraca i ženske izbezumljene poglede praćene uzdasima u tim katarzičnim momentima. Inače je živeo sasvim običan život. Pomalo izopšten iz zajednice ali ne sasvim, radio je svoj zadatak ali ne najbolje, voleo je osamu i tiho je podnosio težinu u grudima sa kojom se budio svakog dana. I tako je, naprosto živeći najbolje što ume oko sebe ostavljao čudne tragove. Tragovi stopala bili su drugačiji, predmeti koje napravi zbog njegovih dugačkih prstiju morali su da se modifikuju. Priče koje je pričao deci iz plemena mutirajući glasom dobijale su zanimljivije obrte i bolje junake, boje koje je video upijao je očima menjajući njihovu nijansu plave. A ono što ga je možda najviše uznemiravalo bio je svrab kože glave oko rogova koji su svaki dan rasli po vrlo malo ali koji mu nekad noćima nije dozvoljao da spava. Tada bi se vrpoljio na svojoj slami i nemo posmatrao svoje saplemenjane tiho ih analizirajući, osuđujući ih i opraštajući im iste večeri.

Ali zaista, pored svega navedenog, živeo je sasvim običan život. Sve dok nije umro. Početak njegove duge smrti desio se kraj jezerceta jednog dana. Dugo se ogledao u malom jezeru, sve dok nije zaboravio da diše i dok mu srce nije stalo. Drugim rečima, umro je. Međutim da bi čovek zaista umro potrebno ga je sahraniti i predati ga crvima. Nejgovo telo na žalost, nije završilo kod crva nego kod ljudi.

Pleme je dugo vagalo da li da ga pokopa ili spali ali su osećali su da je on po nečemu važan za njih i da bi njegovo mrtvo telo trebalo sačuvati za generacije koje dolaze. Međutim kako sačuvati leš od neraspadanja?

Taj zadatak prepustili su seoskom vraču. On je naložio da se leš priveže za kolac, i da se dimi visoko iznad vatre. (Tada su prvi ljudi shvatili da bi isto mogli da rade i sa životinjama koje ulove a koje bi zatim jeli.) Kada su leš nadimili, kada je skroz potamneo izazivajući gotovo zazubice u plemenu, vrač ga je stavio u poseban drveni sanduk sa posebnom slamom koju je natopio posebnim uljima.

Kada je kralj, koji je pokorio i istrebio leševo pleme, stigao u selo i video lešinu u sanduku tu i tamo iščapkanu i izgrickanu, rešio je da odrubi njegovu glavu da bi mu stajala kao dekoracija u spavaćoj sobi. Ostale delove tela razgrabili su njegovi najverniji podanici.

Njegovi najverniji podanici naravno, jedan po jedan krenuli su se ocepljivati od svog kralja praveći svoje države, i svaki je sa sobom imao po jedan deo nadimljenog leša. I svaki je sa svojim delom tela radio radio šta mu se prohte. Leševi reproduktivni organi, nažalost, vrlo su brzo nastradali bačeni u kavez sa vukovima. Jedan od vazala sa lešovom nogom igrao je igru za koju bi se moglo reći da je preteča golfa. Jedan je ruku optočio u zlato, drugi je od druge ruke odlomio po prst i dao ih svojoj deci. Kraljeva dva sina su takođe podelila lobanju na pola sa tom razlikom što je jedan leševo oko nosio oko vrata a drugi ga je stavio na krunu. Lešev torzo, prepušten je nekom prilikom bataljonu vojske, i budući da se pobeda nakon bitke slavila dugo i bahato, nije čudno što se torzu nadalje gubi svaki trag. Priča se da je delove rebara pokupila neka kurva sa jednom okraćalom nogom, ali, iako se ta rebra danas nalaze u Luvru njihov put i dalje je misterija.

Verovatnoća da će leš ikada biti sahranjen sve je manja budući da je sa vekovima i istorijskim prevratima on bivao sve rasparčaniji i da su njegovi delovi menjali vlasnike, način očuvanja pa i primenu.

Ono što se danas zna je da su delovi po privatnim kolekcijama bogatih ljudi ili 'pak običnih ljudi koji to nikada neće umeti da unovče a čiji su preci igrom slučaja stigli u posed nekom delu tela, možda noktu, zaveštavajući ga potomstvu koje je izgubilo percepciju o celini i koje taj  nokat ne baca ali ga čuva u neadekvatnim uslovima nekog tavana.

Najpoznatiji deo leša, upravo su kurvina rebra i u njihovu čast biće otvorena posebna izložba na sto pedestogodišnjicu od datuma kada su rebra stigla u Luvr.

Ostali materijali su u raznim muzejskim skladištima, a neka se čak i digitalizuju. Hemijskom preradom izvučeni su mirisi kao i raspored elementarnih čestica. U budućnosti planirane su razne saradnje muzeja i putujuće izložbe koje će posetiti milioni ljudi. Na osnovu leša, napraviće se razni performansi, naučni skupovi, i interaktivne izložbe. Na najvećoj izložbi koja se planira biće soba čiji će vazduh biti obogaćen razgrađenim leševim česticama koje će posetioci moći da udišu kako bi leš postao deo njih. Računajući statistički, šanse da leš ikada umre nisu velike osim ukoliko ekološka katastrofa ipak ne okonča postojanje celog sveta čemu se leš iskreno nada. Do tada će senzacija njegovog beskonačnog umiranja biti izvor zabave posetilaca i novca njegovim vlasnicima.

A setimo se kako je sve počelo – živeo je sasvim običan život. Pomalo izopšten iz zajednice ali ne sasvim, radio je svoj zadatak ali ne najbolje, voleo je osamu i tiho je podnosio težinu u grudima sa kojom se budio svakog dana.

Sa druge strane svete mržnje

Ja mrzim svoje roditelje. Konačno sam dopustila sebi da ih mrzim. Konačno sam uradila pravu stvar. To nije lepo, to je jednostavno - realno. Nikada ni najmanjim delom svoga bića ne želim biti kao oni, ni u jednom segmentu. Da su me bolje vaspitali, da su oni ikada znali šta su pa da su i mene oblikovali po njihovom liku možda to i ne bi bio slučaj. Ali nisu me vaspitali, ispustili su me, što se kaže i ja sam sad jedan hodajući deformitet ulubljene duše nedovoljno osakaćen da mrem već uporno invalidna sisam dane, jedan po jedan. Ja sam neka vrsta ameboidne bezoblične mase koja oseća razlivanje genetskih materijala sopstvom menjajući oblike ali na sebe ne preuzimajući niti jedan. Ja sam njihov odraz u polomljenom ogledalu, ja sam zapravo to ogledalo koje su polomili. Ja sam očev krik kada mu majka kaže da je pizda, i svoj sam krik dok gledam oca koji ćuti i uvrede guta kao med sa kašike, pušta da mu se tope niz grlo. Ja sam sve ono najodvratnije što je moja majka, ja sam njena usta koja vređaju i njeno dupe koje gleda samo svoju perspektivu. Sve sam to. I voleći ih, volim sve te odvratnosti. Voleći ih prikrivam metastaze jedne duboko utemeljene nevaljanosti, voleći ih nikog ne volim već se lažemo i rastačemo u besmislu prolazećih dana.

Božija zaposvest ne glasi voli svoje roditelje, nego ih poštuj. I da je roditelje, ovakve roditelje, moguće voleti Bog bi stao kod zapovesti ljubi bližnjeg svoga i ne bi išao dalje. Ali znao je da stvari nisu tako jednostavne, te je ipak dodao i to "poštuj ih". Poštovaću ih, naravno. Poštovaću ih mržnjom, zaista ću ih poštovati, bolje nego što bih ikada mogla da pokušavam voleti ih nasilno, maligno i lažno. Poštovaću ih i vrednovaću ih kao neprijatelja dostojnog borbe, kao bolest dostojnu eliminacije jakom terapijom, kao pošast koja napada moj grad i ja joj želim stati na put. Toliko ću ih puno poštovati.

Kada se od njih izlečim, kada podivljali rat utihne proizvodeći kurženje lešinara oko mešina naših emocija i ljudskosti, kada postanem čovek kakav želim da  budem, možda se i vratim.

I tada ću ih voleti. Iskreno i zaista. Kao one kojima ništa ne dugujem, i čije mane mogu voleti jer one više neće imati nikakve veze sa mnom.       

A do tada važiće samo jedno – il' sa štitom il' na njemu. 

Sa druge strane komunikacionih sistema ili zašto sam ja mojoj babi fejzbuk

Čula sam nepravilni bat koraka, da bih, kada sam se okrenula, potvrdila sebi ono čega sam se bojala. Moja baka je stajala na pragu moje radne sobe sa još jednim novinskim člankom. Prošli put kada je uradila tako nešto je bilo nakon skandala oko predstave "Zoran Đinđić". Zapravo, ona je pokušala da mi približi svoju šovinističku teorijijicu člankom čiji je glavni argument bio – eto, Hrvati u Srbiji peglaju po srpskoj zastavi a mi to ne radimo. Kako sam ja takvu raspravu u korenu sasekla kroz oralnu konverzaciju, jednog dana sam na svom radnom stolu zatekla isečeni članak koji je objasnio njeno zagonetno smeškanje koje sam opazila tog dana kao učestalije nego obično. Članak koji mi je danas dala, je, hvala Bogu, bio stari članak novina iz Slavonskog Broda o njenoj majci, koja je bila higijenski tehničar u institutu za obolele od tuberkuloze i koja je svoj teški posao radila besprekorno i savesno bez imalo straha od zaraze i kiselina kojima se svakodnevno služila. Uživala sam u tom hvalospevu o  drugarici Sofiji od nekog jednako vrednog novinara koji je svoje osećanje narodnog zajedništva materijalizovao i isprojektovao upravo u vrednu Sofiju, majku moje bake i njene sestre, udovicu od svoje dvadeset i četvrte, ponosnu srpkinju iz sela u brdu iznad Herceg Novog i pre svega člana partije. Nekoliko dana pre toga, kada sam baki donela novine i nešto namirnica iz prodavnice, zadržala me je da zajedno odlušamo nekog hrvackog pevača čije se izvođenje emitovalo na televizoru, kako bi ona imala slušaoca za njenu reminescenciju o vremenu provedenom u Splitu za vreme pohađanja srednje medicinske škole.

Međutim, obrisi moje teorije, a to je da mi starim licima iz okruženja predstavljamo svojevrsne fejzbuke i tvitere, su počeli da se obrazuju tek u poseti kod moje baka tetke. Sedele smo u kuhinji, jele kroasane i pile nes kafu, vrlo uglađeno, vrlo građanski sve dok ona iz rukava nije izvadila parče papira.

-       Skot je umro! , uzviknula je radosno.

Kada sam malo bolje osmotrila papir, videla sam čitulju i zaokruženu glavu jedne starije muške osobe.

Skot koji je umro, bio je njen bivši muž, osoba koja joj je upropastila život sakateći je zauvek. Ali nije ovo priča o njemu, ovo je priča o potrebi da se neko saznanje, mišljenje ili priča naprosto sa nekime podele.

  

Kao što mi svakodnevno kačimo glupe statuse (moja malenkost je u tome prva među jednakima), novinske članke, istangramisane fotke na fejzbukove i tvitere, tako moje bake imaju potrebu to da urade ali ne i tehnološka sredstva.

Na primer da moja baka tetka ima tviter, zamislite taj tvit – SKOT JE UMOR, a zatim link na instagramisanu čitulju.

ILI

Meni moja baka postuje na zid novinski članak umesto na radni sto a zatim i ju tjub klip neke muzike koja je podseća na Split. Ili kao što mnogi imaju potrebu da kače fotografije ona okači članak o svojoj majci i mi joj svi to lajkujemo i komentarišemo sa divljenjem.

Ali, oni, stari ljudi, pored svega što nemaju (godine, zdravlje, smisao za humor, bespokojnost i nestrah od smrti) nemaju ni nove tehnologije. A imaju potrebu za istim, kao što sam i dokazala.

Znam koliko je naporno biti nečiji fejzbuk, ali praznici su, pa ako imate vremena, učini te im toliko.

Znate i sami koliko Vama znači kada vam neko nešto lajkuje ili fejvuje ili kada nešto samo jednostavno objavite. (Ko kaže da mu ne znači laže.)

Dakle dragi moji čitatelji, srećni vam praznici, i budite dobri pa nek padne jedan nevirtuelni šer sa onima što uskoro idu da se instagramišu po novinskim čituljama.

Voli vas vaša,

StrajkAut  

Sa druge strane odbrojavanja (99 razloga + - )

99 razloga zbog kojih treba da budeš sa nekom drugom, normalnom devojkom

99 - ona nikada neće pomisliti da zapiše nešto ovako jer joj zvuči interesantno
98 - ona neće imati brkove
97 - od njenih obrva ćeš znati šta da očekuješ
96 - ona će umeti da prikrije čudne izbočine na njenom licu
95 - ona će to barem pokušati
94 - ona će skidati šminku nakon izlaska
93 - ona će da se šminka i da bude lepa konstantno
92 - ona neće čačkati uši
91 - čak i kada svrbe
90 - nju uši neće svrbeti
89 - ona neće mešati zvučne i bezvučne suglasnike
88 - ona neće zaboraviti ključalu vodu na ringli
87 - i neće ići u digresije jer je ta ista voda opet proključala
86 - ona neće gutati slova
85 - ona zapravo, neće biti nepismena
84 - ona neće čitati nenapisano
83 - i neće permutovati ni brojeve ni datume ni sate
82 - ona neće pisati kao nogama
81 - ona neće pisati uopšte
80 - pa samim tim ni loše pesme i priče
79 - neće pisati ni dobre pesme i priče ali i to je jednako dobro
78 - ona će imati cipele sa dve iste pertle
77 - i dve iste čarape
76 - i bacaće bušne gaće i čarape
75 - i njen donji veš će uvek biti uparen
74 - njena kosa neće imati ispucale krajeve
73 - ona će da je neguje
72 - ona će negovati i svoje pete
71 - kao i svoje nokte
70 - prsti joj neće biti dečački
69 - nikad neće imati žuljeve na rukama
68 - ni ogrebotine
67 - ni suvu i ispucalu kožu
66 - a pogotovu ne perut
65 - ona će nositi potpetice
64 - i ni na jednom paru umesto pete neće viriti ekser ili šraf
63 - niti će na njenoj obući biti blata
62 - niti će imati bugarske air max patike
61 - niti će te blamirati na basketu
60 - niti će igrati basket
59 - ali će uvek znati da se postavi kako treba
58 - i nikad neće mirisati na zapršku
57 - niti na kuče
56 - ona će uvek mirisati lepo
55 - njena odeća neće biti puna dlaka
54 - ona sa kučetom naprosto nikad neće spavati u istom krevetu
53 - i ako bude imala ljubimca on će da je sluša
52 - taj ljubimac neće jesti đubre i zabijati glavu u kontejnere
51 - ona se neće iznenadno čuditi lakoći nizanja brojeva
50 - ona neće biti egzibicionista
49 - i neće biti histerična
48 - i neće se baviti uvek istim problemima
47 - ona neće biti teška nego naprotiv 
46 - ali nikada u tom smislu, njoj ćeš biti prvi, a ako ne prvi onda pravi
45 - njoj neće biti smešna psovka "jebaću te loše"
44 - ona neće psovati
43 - niti pljuvati u privatnosti ili van nje
42 - ona će umeti umereno piti
41 - i nikada je neće donositi kući
40 - niti će pijana ljubiti strance
39 - zbog nje te nikada ništa neće peći
38 - ni sujeta, ni čast, ni ponos
37 - ona se neće blamirati
36 - ona će znati šta hoće, uvek
35 - znaće zašto se budi
34- neće je mrzeti da živi
33 - neće se poigravati pojmom besmisla
32 - ona tu reč nikada neće izgovoriti naglas
31 - i biće dobra ćerka i sestra
30 - neće biti opterećena starački domovima
29 - ona nikad neće biti opterećena
28 - niti će te ikada opteretiti
27 - ona će želeti decu
26 - ona će decu čak i voleti
25 - a ima šanse da i ona vole nju
24 - ona će da kuva
23 - i biće vegeterijanac ali će tebi da sprema meso
22 - ona će biti sposobna
21 - barataće savremenom tehnologijom
20 - i biće sjajna u seksu
19 - njeni prijatelji će biti normalni
18 - i ni jedan neće biti pesnik
17 - poeziju će voleti, poneku, ali nikad pesnike, pogotovu ne one mlade
16 - uvek će znati šta priča, kada i kome
15 - i znaće osnovne principe logike pa i šire
14 - poznavaće saobraćajne znake!
13 - i biće kraljica multitaskinga
12 - i pre svega, voleće te kako treba
11 - i nikada neće poželeti da je nema kada je pored tebe
10 - i više će da te ceni i bolje da te pazi
9 - biće umiljata kao mačka a verna kao pas
8 - i žele će tvoje prezime
7 - voleće sve tvoje
6 - i neće imati problem ni sa čim svojim
5 - umeće da bude srećna
4 - i neće morati da se ponižava pred glumcima
3 - neće postojati mnogobrojne verzije nje
2 - nikada neće poželeti svog heteronima
1 - ti ćeš uvek i apsolutno sve o njoj znati
0 - a pogotovu to da njoj nije malo 99 razloga zbog kojih ne bi trebalo da budeš sa njom
- 1 - jer ona valja
- 2 - i ona nikad ne ide u minus
- 3 - ona je jaka
- 4 - i njoj ne bi trebale 103 stavke da dođe do proste suštine
- 5 - kao što je ta da neki ljudi valjaju poput nje a neki pišu
- 6 - i još pišu o tome kako ne valjaju
- 7 - u tolikoj meri ne valjaju i pišu da besmisleni spisak nebitnosti ostavljaju u minusu broja koji nema čak ni simboličku vrednost.

Sa druge strane

Praznici, kao i običaji, postoje sa razlogom. Taj razlog se često ne vidi, ljudi se ne zapitaju nego nasleđuju usvojeno ponašanje jer se to tako radilo i radiće se. Na četrdeset dana, na crveno slovo, na Veliki i mali petak.

A praznici i običaji su tu najčešće da tiho saopšte strašne neke stvari i pomognu čoveku da se sa njima suoči. To je sve alat za preživljavanje u stvari i to je sve izmislio jedan brižni sedi deda, koji je sve prošao i koji je hteo da potomstvu prenese neko iskustvo, al' pošto mu je vreme nedostajalo i njegova izlapelost je uzimala maha, on je tako samo zadao neka pravila. To da se poštuje i da se ne pita zašto. Zna on zašto, posle će mu se zahvaljivati.

Ja sam danas na slavi shvatila da smo porasli. Ozbiljno smo porasli. U ozbiljne ljude. Dobro, nismo baš još tu, ali smo jednu slavu bliže. Tako smo se nekako zrelo ponašali. Ej, pa to je strašna stvar. Nešto u meni me je bolelo dok sam punog stomaka sedela sa čašom vina u ruci, kao da mi je rastao neki zub u utrobi ili da dolazi do okoštavanja duše. (A šta bi tek bilo bez stomaka i vina.)

Sedimo tako mirno, slušamo muziku, pijemo umereno, pričamo umereno, umorni smo umereno ali na vreme ćemo u krevet. Većina od nas je krenula da kuva. Ej, ejjj. Komentarišemo grožđe u salati i kvalitet belog vina. I stanje u zemlji, i enterijere nekakvih stanova, asistenture, doktorate i potencijalne šanse. I to je sve odjednom normalno. Eejjjjj. A to je pored toga što je normalno i užasno jezivo strašno! A to ti niko ne kaže.

Danas smo porasli. I to je tako. Tome ćemo nazdraviti, nesvesno, ne znajući šta činimo okruženi prijateljima, ušuškani u porodičnu atmosferu za trpezom za kojom se dobra dele i ipak daje neka nada da smo ok. Što je lepa stvar te iste strašne stvari. Što me vraća na dedu sa početka priče.

Sad ga već vidim, njega i naše povremene susrete. Stojimo u prirodi ispred njegove kolibe. Pored mene je neko dete i malo ličimo, grčevito me steže i ja mu obećavam da ga nikome neću dati a već vidim sebe kako lagano odlazim niz reku. Prepuštam se struji, ne okrećem se. Gledam kamenčiće na dnu korita, stavljam ruku u vodu kako bi utrnula. Kao utrnuće, pomaže mi misao da ga ostavljam upravo kod tog istog divnog brižnog koščatog dede, da ga on čuva, da love po šumi i budu srećniji više nego što bi ikada sa mnom bili. O tome svemu će da mi pričaju kada im se ponovo budem vratila, došla na odmor, tad u tom nekom danu u godini, kad mi deda propiše i kaže da je tad najzgodnije.  

Sa druge strane momenta

Ostali smo sami u stanu, otac i ja, kada je majka otišla na posao noseći na sebi lepu toplu odeću i tužan pogled.

Ja sam bila u pidžami, otac je prao sudove. Obukla sam se, pustila sam Darkov trio da nam svira. Oboje smo se uhvatili za usisivač.

"Ja ću", rekla sam. "Na mene je red. Ti odmori."

Legao je na kauč. Ispružio je svoje noge, duge i tanke ko pecaroške štapove.

"Dobar je Darko", potvrdio je a zatim prekrstio ruke na grudima i zaklopio svoje, kao zelen gora, zelene oči, k'o mrtav, al' nije, samo spava.

A u tebi još je noć, drukčija od drugih  noći. Sanjala si da si sretna.

Nameštam usisivač.

Svako te umesto pozdrava pita kad ćeš opet doći. Sanjala si da si sretna.

Pitam se da li je sretan. Ili sanja. Da je sretan. U nekom od svojih brojnih mogućih života koje je mogao da ima. A ima ovaj, u kome pere sudove i sa ćerkom sluša Darka, sklopljenih očiju. Pokrivam ga ćebetom. Nasmeje mi se usnulog lica. Iskreni smo on i ja, uvek. Ali sada na neki poseban način dok ćutimo i on leži opružen, zatvorenih očiju. Iskreni smo jer poštujemo ćutnju koja leži u svakom od nas.

I svi su puti duboko ispod snjega. Kad reka šuti muzika je njema.

I ja znam šta je meni moja šutnja. Al' ne znam šta je njemu njegova. Samo je osećam. Jer ga osećam. Gledam ga i shvatam. Preda mnom ne leži otac. Preda mnom leži čovek. Taj čovek ima svoju šutnju.

Pogledaj kako se skupljaju oblaci, na mrkim planinama u borbi sa silama.

Al' crnci još sviraju, sveci marširaju.

Držim se za dršku od usisivača, napuklu na dva dela, obmotavam je izolir trakom, gledam oca dok spava, i shvatam. U mojoj kući, opružen leži neki čovek. Čovek, u borbi sa silama.

 

Daleko je moja draga, tamo u planinama. Putevi do njenog praga su prekriveni minama.

Doćiće dan kad ću se vratiti u Kurdistan, od bisera, donjeti ću niske za njen beli vrat.

Za čime žudi, očiju sklopljenih. Gde je njegov oduzeti Kurdistan, pitam se, jer svi mi imamo svoj Kurdistan.

Dva bisera, usled duge niske, to smo ti i ja.

Pitam se. Gledam ga usnulog. Gledam ga stranog. Gledam ga kako leži i ne shvata, da shvatam. Njega. I kako je on meni samu sebe dao.

Kad je kiša ili noć, ti me zoveš upomoć. Sjedam u plavi avion. Ravno k' tebi leti on. Nema tog što ne smijem, samo da te nasmijem. Sad ćeš moći spavati, više nisi sama ti. Onda dugo kao ljek slušam Bili Holidej. Ništa nije zauvek, pa ni ovo lutanje. Šta krade i daje...   

Zazvonio je telefon, otac se prenuo iz sna i otišao u drugu sobu da razgovara. Ja sam počela usisavati polomljenim usisivačem mrvice nešeg toplog porodičnog stana i prašinu naših šutnji. 

... i uvek prekratko traje.