уторак, 03. март 2015.

Sa druge strane ponižavanja ili zašto je jako bitno podržati štrajk prosvetnih radnika


Budući da dolazim iz jedne profesorske porodice, više je nego očigledno zašto me katastrofalan tretman prosvetnih radnika dotiče. Verujem da vam je informacija o njihovom štrajku u nekom trenutku radnog dana proletela kroz radar i da ste pomislili – ah prosvetari, svako malo pa štrajkuju, igraju se školice. Stvari su ovoga puta znatno drugačije. Osim što su im smanjene plate za po 10% kada i svima, osim što se na školstvo oduvek i gleda kao na poslednju rupu na svirali (a svako ko je gledao seriju The Wire, zna koje su posledice takvog tretmana), oni bivaju kažnjeni zbog želje da očuvaju kakvo tako dostojanstvo svog poziva. Dok profesori na fakultetima apsolutno nemaju problem sa platama, a boga mi ni sa dostojanstvom jer bolje fiksna plata pa makar i štancovali diplome, isto tako im ne pada na pamet da se imalo solidarišu sa ljudima koji se po celi dan bakću sa velikom količinom hormonalno razuzdanih mahom zapuštenih - adolescenata. Adolescencija je ključna reč ovog teksta. Jer ono što se trenutno dešava je zapravo jedno adolescensko iživljavanje vlade i premijera Vučića, hormonalno najnestabilnijeg od svih, time što te bezobrazne profesore, te užasne neradnike, kažnjava sa još 30% smanjenja plate, jer se verovatno seća kao da je bilo juče kako ga je profesorka pred svima prekorila a njemu došlo da polomi stolicu, klupu i besno zalupi vratima. Šta oni ima da se bune, ima da rade svoj posao, pa makar i za džabe tu su ionako samo da pridikuju nama malo vatrenijeg duha.

Već duže vreme me izjave premijera podsećaju na neke ljude sa kojima sam išla u srednju školu, mada se mora imatu u vidu da sam išla u Gimnaziju "Sveti Sava", epicentar mediokriteta zaljubljenih u vandalizam. Podseća me na jednu osobu konkretno. U pitanju je osoba kojoj je moja karakterom slaba razredna sve praštala pod izgovorom da je čudnog karaktera i da lako plane. Osoba koja je bez imalo stida lomila stolice, palila klupe i jednu sitnu ženu koja je predavala latinski gađala sitnišem sve dok je nije doveo do suza kada joj je metalna novčanica prozujala pored glave zakucavši se u tablu. Osoba koja je uvek bila nezadovoljna ocenama, a pogotovu kada je konačno krenula da uči i radi. Tada je očekivala da sa oduševljenjem, aplauzom svi dočekuju njegovo napredovanje. Osoba koja je od autoriteta poštovala jedino stroge naci profesore od kojih je profesor istorije zapravo bio otvoreno arijevski nastrojen govoreći učenicama koje se nisu slagale sa njim – šta si ti neka Nataša Kandić, a da te učenice nisu ni znale ko je pomenuta osoba. U pitanju je osoba koja se opametila tek negde pred kraj gimnazije kada je shvatila da je u stvari jako mačo takođe i biti dobar student, da bi se uglavio na dobar posao i da bi jednog dana bio na poziciji moći kako bi mogao na druge načine da ponižava ljude. Ta osoba je naravno upisala privatni pravni fakultet rešeći da nadalje gazi preko leševa i svoje silovateljstvo sprovodi na drugačije načine. Svaki put kada se sretnemo umesto laganog razogovra ni o čemu, ja od njega slušam kako napreduju lestvice u njegovom CV-iju i kako se penje za po jednu stepenicu više, i sve mi u potekstu poručuje, a vidim ti si kao neki intelektualac, pa evo i jasam. Palio sam klupe pa šta, ali evo vidi, sad ću i ja kao ovi ozbiljni ljudi, odelo kravatu i čuku na ruku. Uh kako ću da postanem bitan i sa diplomom pa onda opet naokolo da ponižavam ljude, i pogotovu te profesore, tu stoku, pa šta dolaziš u školu ako uspe da te rasplače jedno malo paljenje klupa ili gađanje metalnim kovanicama. Ako mi drugi pošteno zarađujemo za 'leba, misliš li ti da mene baš zabole za manjine u zemlji i njihova prava, ima i oni tamo da drve jedno te isto i da ćute.


Sećate li se onih divnih stogih a pravednih profesora u srednjim školama? Onih čijih se lekcija i dalje sećate. Onih koji su vas inspirisali, onih koji su se trudili na razne načine da vas izvedu na pravi put, da vas zaintrigiraju dovoljno da i vi pronađete vašu strast koju ćete pratiti. Sećate li se onih ljudi koji su bili najglasniji na demonstracijama devedestih? E pa čuvajte to sećanje, jer takvih više neće biti. Takvi su oni kao moja majka koja će radije umreti od gladi nego da je ponižavaju. Činjenica da se nemo slažete sa takvim tretmanom govori samo da vam nije stalo do osobe koja će brinuti o vašem adolescentu onda kada vi ne možete jer ste na poslu koji će ona poštovati. Ostaće samo mučeni mini Verbići, oni koji će ćutke stajati pored table i plakati što se nad njima sprovodi nasilje. Samo će ovoga puta biti iz svih smerova, i od adolescenata u klupama i od adolescenata na vlasti.     


среда, 31. децембар 2014.

(Van)vremenska


Nova godina svanula mi je veče pre Nove Godine. Upoznala sam majku, za koju sam shvatila da je ne poznajem. Džabe sam po filmovima i literaturi tražila gospođu Dalovej, sve vreme mi je bila ispred nosa. Iza para naočara i bujice reči kojima se kamuflira, a u stvari je jedna mala usplahirena životinjica koja se nikada nikome nije odista pokazala. To mi je i priznala te večeri mog bolovanja kada sam rešila da psihoanaliziram moje odnose sa ljudima oko sebe. Bilo mi je neobično udobno, možda otud želja za tom neotesanom grubošću. Rekla je – Znaš, to mi i Veca kaže, ti toliko pričaš a nikada te nisam čula da pričaš o sebi. I to je tačno. Ne izgleda tako ali ja sam zapravo jako introvertna.
Stoko jedna, pomislila sam i prekorila samu sebe - nikada nisi bila dovoljno hrabra da se usudiš na bliskost sa majkom. Lako ti je sa ocem kada si odvaljena od njegovog rebra, al'u bliskosti sa majkom se kuju pravi pisci. I ljudi verovatno. Žene makar, ako sebi ikada priznaš da si i ti jedna.

***

Za vreme novogodišnjih praznika osećam posebnu bliskost sa radnicima i radnicama u maksiju i pošti. Mislim da agoniju doživljavamo na sličan način. Mislim da jednako sanjamo o krevetu. Mislim o tome kako znaju da ću im ja dolaziti u posetu i kada ova bujica ljudi protutnji i ostavi ih brutalno iscrpljene. Ali ja ću biti tu da još ljubaznije odgovaram na njihovo ljubazno – Dobar dan.

***
Ovu zimu dočekala sam ranjiva u krevetu, obasuta svetlom lampica sa jelke i nečim što liči na roditeljsku ljubav. Prozori su se ledili, a ja nisam mogla da ne mislim na one ljude koji nemaju krov nad glavom i nešto što liči na roditeljsku ljubav. Uvek sam mislila da se mrazovi pobeđuju brzim kretanjem. Ove godine sam se prestravila od najavljenih minusa. Pomislila sam da je to drugi znak da starim koji primećujem u kratkom vremenskom razmaku. Prvi je bio kada sam se zapravo uplašila starenja. Morala sam majci da ispričam kako sam se osetila kada sam u pozorišnom bifeu videla jednu glumicu kojoj sam se divila pre upisa fakulteta, ona je tad tek bila izašla sa akademije. Gledala sam je kao omađijana. I dalje je bila veličanstvena, ali sa određenim naporom. Sazrela je. Ja sam sad ta klinka koja je tek izašla sa akademije, ona je nešto drugo. Nešto malo starije.
Majka me, prirodno, nije razumela, pokušala je da mi objasni da treba da koristim kremu za lice, da se sređujem i šminkam i generalno cenim i koristim to što sam sad tako mlada i vitalna jer će to da prođe. Ona nije razumela... Nisam ni ja razumela... Ali nešto me je drugo pomerilo te večeri kada sam omađijano buljila u nju. Valjda taj njen napor, i ne samo njen, osmotrila sam ubrzo sve žene u prostoriji. I sve su bile veličanstvene, ali su se sve i trudile, da imaju neku pojavu. Da ne priznaju vreme.


Znači i ja ću tako jednog dana, pomislila sam, misliti o svojoj umetnosti i o stanju svoje kože ravnopravno. A bila sam ubeđena da mi ništa nikada neće biti preče od moje  umetnosti.  




субота, 23. август 2014.

Sa druge strane fiktivnog

Tih dana joj se posebno dopadala fraza "držati glavu iznad vode" mada nije znala gde ju je pokupila, u pesmi sa radija ili iz neke od serija koje je volela. U tim sapunjavim trilerima gledala je strastvene nadljude kako podležu raznim emotivno profesionalnim pritiscima, ali je na kraju svake bila neka pouka, neki topli monolog, suze, zagrljaji. Ti ljudi su bivali bolji iz epizode u epizodu. Bilo je i glasno izgovorene ljubavi. Na to su je i kupile te serije od početka. Retki su bili filmovi i serije u kojima su likovi pokazivali toliku količinu saosećanja i požrtvovanosti za nekog drugog. Time se hranila. Sa svakim završetkom epizode, doduše, dešavala joj se ista stvar. Par minuta velike neprijatnosti u kojoj bi se vratila u realnost koja bi joj tada delovala skučenije nego što je možda bila. Kao da je preživljavala neke minijaturne napade panike ukoliko ipak ne bi kliknula na "watch next", za šta je retko kad imala vremena. Isti takav osećaj imala bi i nakon što bi, u realnosti, uspela da se ubaci u neki profesionalni mod u kom je bila užasno efikasna, sabrana i radna nekoliko dana u nizu ali bi joj se onda desilo blago posrnuće. Kao neki zamor samo mnogo opasniji jer se javljao uz glas koji ju je ubeđivao da je još uvek slaba, nedorasla, nezrela, da treba da se izvrne na leđa i pravi se da je mrtva jer je sav taj njen trud i rad, sabranost samo privid koji uvek pukne kao mehur od sapunice. Kao nakon kraja epizode, samo u njenom okruženju nije bilo ni približno toliko saosećanja i požrtvovanosti kod ljudi koji su je okruživali. Bilo je ljubavi, ali realna ljubav je toliko gušća, teža i drugačija od onih iz serije, skoro pa neprepoznatljiva. U realnosti, umesto akcije bilo je samo pregršt aktivnog agresivnog pričanja u prazno, mračnih predviđanja, kukanja... 

***
Poluprazan autobus je rikao dok ga je vozač nemilosrdno terao uzbrdo, u njemu je vladala tišina i neprijatni pogledi. Žene su se držale za torbe, muškarci okretali glavu. Stajala je naspram dva čoveka, oslonjena na vrata na dnu stepenica dok su se njih dvojica pravili da je ne primećuju. Jedan je imao mantil preko ruke i pre nekoliko trenutaka bespotrebno ju je gurao na ulazu.

"Pa dobro, brate, da li si realan?", pitala ga je. Dva čoveka iako razdvojena, sada su se pravila da pričaju.
"Kapiram, majke mi i to je neki posao, nije vam lako. Ima svoje rizike, često vas verovatno i tuku. Nekada džabe i radite, nekada bude premija. Ali ovakav amaterizam? Pa u pizdu materinu. Sigurno se bavite ovim poslom dovoljno dugo da shvatite neke stvari. Još i u timu radite. Pa ne, stvarno, je l' vam treba poslodavac da vas grdi da bi bili bolji? Pa valjda kradete za sebe au pizdu materinu?"
Jedn od njih ju je mrko pogledao na reč "krađa" ali ona nije primetila.
"Nikakva koncentracija, o zdravoj pameti da ne pričam. Ko se još gura u praznom autobusu sa jedne strane dok ti se drugi čovek trlja o torbu? I to sa torbom, pa i to se vežba valjda. Prvo proceniš o kakvoj se torbi radi. Jeste ovde nema kvaku, al' duboka je čoveče, a novčanik na dnu. Pa kako da ne osetim kad mi je nečija ruka u torbi do lakta?", nastavila je svoj traktat na zaprepašćenje svih prisutnih. Lopovi su izašli na sledećoj stanici silazeći na druga vrata. Ona se popela i sela u jedno od onih zasebnih sedišta. Par trenutaka je sedela nemo i nepomično osluškujući žamor u pozadini a onda je krenula nekontrolisano da plače. Ako je prethodnih dana držala glavu iznad vode sada se davila u sopstvenim suzama. Tužna je to realnost u kojoj ne mogu ni da te opljačkaju kako treba.

петак, 15. август 2014.

Otvoreno upozorenje svim državnim organima odgovornim za kulturu, radnicima u kulturi i onima koji se tako predstavljaju




"U kasnijem periodu antičke civilizacije moć i kultura su bili razdvojeni, moć je pripadala ogrubelim vojnicima a kultura nemoćnim Grcima, većinom robovima." – "Istorija zapadne civilizacije", Bernard Rasel

"Vi ste so zemlji; ako so obljutavi, čime će se osoliti? Ona već neće biti ni za šta, osim da se prospe napolje i da je ljudi pogaze." – Beseda na gori, Jevanđelje po Mateju 5.13

Ja sam osujećena radnica u kulturi, sprečena da izvršavam svoju dužnost, da živim i radim vođena ispravnim vaspitanjem i verom u veće dobro. I zbog toga mi je neopisivo žao. Učena sam da ne odustajem i borim se svoja uverenja, za lepotu, plemenitost, umetnost, ali bojim se da je bolest u ovom društvu metastazirala i u poslednje i po meni najznačajnije redove odbrane. Volim svoju zemlju ali je pitanje vremena kada ću iz nje otići jer vidim kako polako metastazira njena suština, kako so ove zemlje bljutavi.

Ali nije ni najmanje bitno šta će biti sa mnom kao pojednicem, mnogo je važnije shvatiti zašto su kultura i umetnost poslednji bastion odbrane od puta ka propasti.
                                                      
Srbija je, u najmanju ruku, čudna zemlja, naopaka, ali nekim čudom ona je opstajala i imala, pored svojih mračnih, i svoje svetle trenutke. U ovom ludačkom sistemu, razdešenom po pravilima logike i razuma, neke stvari ipak koliko toliko funkcionišu. Često bih pomislila da je u pitanju nekakva kosmička magija. I zapravo jeste, ali nije kosmička, već ona koju nose ljudi. Oni koji imaju osećaj za kulturu, oni koju su vaspitani, oni koji se hrane lepotom i veruju u plemenitost. Iako tako zvuči, u pitanju nije nikakva apstraktna kategorija u pitanju su obični ljudi. Na primer oni koji ostaju na poslu kada su svi drugi otišli, iako zbog toga neće biti dodatno plaćeni, jer postoji nešto u njima što ih tera da rade za "veće dobro". To su ljudi koji savesno i maksimalno rade svoj posao iako im često izgleda da su usamljeni u tome i za sebe misle da su budale, međutim, postoji nešto u njima što ih na to tera. To je ta magija koju sam spomenula i ona ima svoj koren - nalazi se u kulturi i umetnosti.

Daleko od toga da će ikada postojati to savršeno društvo uređenje, da će ti ljudi biti lideri, da će to biti podrazumevana većina, neće, kao što ni so ne čini 99% ove planete, oni će biti ta tiha ali više nego značajna manjina. Oni će biti ti koji održavaju ravnotežu u socijalnom ekosistemu i verovatno će zauvek biti robovi, ismejane lude. Oni će biti budale koje ostaju. Ali oduzmite im i to poslednje u šta su verovali, degradirajte kulturu, bacite umetnost na kolena, ugasite taj mali ali značajan plamen koji se odupire naletima vetra i naći ćete se u mrklom mraku.

To je upravo ono što se u ovoj zemlji dešava. O kulturi i umetnosti sve više se pitaju oni koji je suštinski ne razumeju, oni kojima ona ne predstavlja vazduh koji dišu, oni koji su tu iz koristi. Oni kojima su kultura i umetnost unosan posao i kojima je vrlo udobno u svojoj jagnjećoj koži. Oni koji su možda nekada i počeli sa plemenitom idejom ali su završili kao ništa drugo do njeni makroi. Često zapravo i poželim da vidim svet u kome su hijene dobile svu moć, u kojoj vlada pustoš i krajnja destrukcija, u kojoj su sve budale prestale to da budu, jer možda je apokalipsa jedini preduslov da se počne od početka. Međutim, apokalipsu bih ipak gledala sa razumne distance. Zato ovaj tekst i nije posvećen meni, već predstavlja mali savet neprijatelju.

Kad padnu kultura i umetnost, kada ode i poslednja budala, šta će ostati? Zapitajmo se, da li smo zaista spremni na to?

Iskreno, ne još zadugo vaša,


StrajkAut  

четвртак, 17. јул 2014.

Sa druge strane težeg puta

Teži put nije nužno ispravan put. Samo je teži. I to je jedino što se izvesno može reći o njemu. Zašto onda postoje ljudi kojima on ujedino predstavlja i jedini mogući?

Da moj privatni zubar (kod koga idem samo kada kvar poput upaljenog polu-izašlog umnjaka zahteva "the A game") nije toliko sa razlogom skup, išla bih kod njega jednom nedeljno samo da bismo proćaskali. Da mi ispolira duh dok mi polira zube, na primer.

Čekali smo da nam sestra Ljilja donese neku spravicu za snimanje zuba, pošto moj stari snimak od pre 5 godina, kada sam poslednji put kod njega bila, nije uspela da nađe. Na brzka me je ispitao sve o familiji sećajući se imena svakog njenog člana ponaosob. Kako su roditelji, šta mi rade brat i sestra i kakva im je perspektiva. Istina je da priča izuzetno puno i kao navijen, ali svaka mu je zlatna pogotovu što dolazi od čoveka sa tako besprekornim zubima na kome se uopšte ne vidi da ima, pa recimo, preko pedeset i pet godina.  

"Vidi pile, samo ću ti ovo reći. To sam rekao i svojoj ćerki. Idi odavde. Glavom bez obzira. Ne kažem, može i ovde nešto da se ostvari, ali mnogo teže. Znaš zašto? Zato što ovde moraš sve sam. I ne samo što nećeš dobiti pomoć, već će te svi vući na dole. Sve te tužne priče koje ćeš slušati, te zbrini ovoga, te zbrini onoga, te pomozi ovde, te to ti je porodica... I još nešto. Mi smo seljaci. Ali ne na onaj dobar način. Nego nemamo kulturu. Jednostavn ne umemo da živimo, ne znamo kako se to radi. Da poštujemo osnovne stvari. Uf, al' ti krcka to koleno. Je l' vežbaš? Ne valja ti to. Znaš kako ja... Svaki dan idem na vežbe, svaki dan vozim bicikl, svaki dan ustajem tri sata pre posla i iz kreveta pravo legnem u krevet za masažu. Da, kupio sam ceo krevet, ne samo stolicu. Svaki dan sam po devet sati iskrivljen nad pacijentima. I zato, molim lepo, krevet ima kamenje od žada i svako jutro mi ispravlja kičmu. To kamenje se sve ovako vrti i znaš kako lepo radi posao, sve caka caka...", završio je monolog demonstrirajući mehanizam sačinjen od žada.
Sestra Ljilja se pojavila. Obavili smo slikanje. Vratio se brzo sa planom za dalje. Kada sam ga obavestila da nemam vremena da čekam da upala prođe, odabrali smo naravno, bez imalo nećkanja drugi put. Intenzivniji, agresivniji, teži. Nije tu bilo nikakvog prenemaganja, nikakvih bajki, već samo neko podrazumevanje da oboje odabiramo "the A game". Jer kako drugačije i ko još ima vremena da glumi bolesnog pacijenta ili nedoraslog hirurga stomatologije kada oboje moramo da mislimo i na neke druge ljude/stvorenja?

Ceo dan sam pričala o njemu i sutrašenjem zahvatu kao da idem na neku žurku. Da, bila sam uplašena, ali sam se osećala sigurno i odlučno i kao da prosto postoji ta osnovna ravan razumevanja između pacijenta i doktora koja i nije toliko česta u državnom zdravstu, ali ne kažem da je nema. Moja državna zubarka je isto super, kada nije na odmoru, ali mislim da se ipak ne bi usudila da vadi zub pod upalom.

"Znaš za stomatologiju važi da je najdepresivnija od svih profesija. Sa velikom stopom samoubistava." , prokomentarisao je moj dečko neshvatajući u potpunosti oduševljenje tim čovekom.

"Hm, da, ima nečeg jako tužnog u njegovom pogledu", složila sam se, "ali nije Dragan takav, on je neuništiva energija", i zatim odagnala tu mogućnost.   

Ipak, kopkala me je ta ideja da je on, moj super stomatolog, u srži jedna nesrećna osoba. Ne, nemoguće, njemu je samo teško zaključila sam. I on to ne pokazuje, baš kao što je bio maksimalno sabran dok se inatio sa prokletim ukrivo nasađenim zubom, i baš kao što je njegova jedina rekacija na moje solidno podnošenje intervencije bio kratki stisak za rame i ništa više, a ipak dovoljno.  
On samo, iz nekog nepoznatog razloga ide težim putem, ostaje gde jeste, podiže decu, bori se za očuvanje svoje prakse, trudi se da uspostavi kulturu življenja, iako bi kako je rekao, negde tamo imao ordinaciju na tri sprata. I da jeste, on je malo nesrećan, ali to je u redu. Jer je on odabrao da bude srećno nesrećan. U tome se možda krije i cela moja fascinacija sa njegovim likom i delom. Možda on čak nema nikakve veze sa tim što sam ja iskonstruisala u svojoj glavi, ali bitno je da sam konačno prihvatila da je sasvim uredu biti srećno nesrećan.

U redu je prihvatiti srećno nesrećan princip življenja jer tako čovek jednostavno prihvata samog sebe. I nekako, laknulo mi je kada sam to shvatila, baš kao kada sam čula i krckanje koje je označilo da se poslednje parče zuba odvojilo od tkiva. Ja nikad neću biti ta večito vedra i lepršava osoba, često ću raditi protiv sebe, biraću iracionalne dužice umesto racionalnih prečica, usudiću se na "A game" iako je mnogo bolnija od standardne, iz čak sebi nejasnog razloga stavljaću neretko druge ispred sebe. I da biću verovatno blago nesrećna ceo svoj život zbog toga, osim u tim retkim trenutcima kada će mi se sreća dešavati poput poslatog balona sa kiseonikom koji će me ipak podržavati u tome da dišem i preživljavam.

Zašto? Ne znam. Ne tvrdim da je moj teži put bolji ili ispravniji. Ali zasigurno jeste moj i nikada se više nikome zbog njega neću pravdati.

среда, 02. јул 2014.

Sa druge strane kockanja

Zar ne radimo to ceo život, zapravo? Igramo se sa verovatnoćama. Preduzimamo manje i više rizične životne poduhvate najčešće svesni razmere dobitka i gubitka u odnosu na rizik. Održavamo privid da na neki način, "pametnom" igrom ipak možemo da utičemo na verovatnoću povoljnih rezultata.
Zar sam život nije zahtev da sa podeljenim kartama uradimo najviše što možemo, da se kockamo? Naravno, legitiman je izbor ostati zadovoljan početnom pozicijom, igrajući na sigurno iz runde u rundu sve dok točak ne prestane da se vrti. Ali ko želi tako da živi?, zapitao bi se svaki iole hrabriji duh. Nekada to u stvari nije ni hrabrost, nekada je u pitanju nužda. Situacija u kojoj se nalazite u kombinaciji sa instinktom za opstajanje od vas napravi tu za trenutak hrabru osobu, koja će nakon promene situacije morati da nađe način da nastavi da živi sa posledicama svoje hrabrosti. Sve ima svoju cenu, hrabrost ponajviše. Ova vrsta hrabrosti čoveka košta najčešće izobličenja duše.
Kako sve ovo nekako, plemenito i herojski zvuči, zar ne? Pomislio bi čovek da je kockanje samo hrabriji, romantičniji vid življenja. Borba protiv kolotečine, sudar sa silama sudbine. Šmekerski način izgiravanja sistema.
Hrabrost je tako relativan pojam zapravo, i često se meša sa nerazumom i egoizmom. Međutim, nerazumni ljudi imaju pravo biti nerazumni za svoj groš, zar ne? U čemu je zapravo problem?
Problem je najčešće u pitanju – šta je ono što si stavio u zalog? Jer nekako, čovek valjda ipak nije ono često pominjano ostrvo, barem ne onda kada poželi više od svojih mogućnosti, a to se priznaćete neretko dešava. Problem je kada kockar u zalog krene da stavlja ono što nije njegovo ili barem nije samo njegovo a bez dobrovoljnog pristajanja druge strane. Na emotivnu ucenu se u suštini ne može ni pristati ni ne pristati, ona se desi. Uzeću svo poverenje koje imaš prema meni, uzeću u obzir činjenicu da smo prijatelji, da me voliš i želiš mi pomoći. A onda ću, bez da si ti to ikada tražio, da te stavim na test. Na jedan mali emotivno kockarski relerkouster. Zatim i na pravi rolerkouster jer ću osim našeg odnosa uložiti i deo tvog bića – materijalnog, intelektualnog, emotivnog... Budući da sam na tom rolerkousteru ja počeo/la da živim, u tome neću videti ništa pogrešno, ili ću se barem praviti da ne vidim. Jemčim ti da će sve biti u redu, iako to ništa ne mora da znači, a ti samo uživaj u vožnji.


E, u tome leži moj problem sa kockanjem i kockarima. Ne znam ni jednog koji je uspeo da podvuče crtu, ne skrene u pohlepu i ne dokači nekog nevinog na svom putu ka "legendi". Ne znam ni jednog kockara koji nije u dugovima, ali što je još bitnije od toga – ne znam ni jednog koji teret svojih dugovanja može da nosi hrabro i sam sa sobom. U tom trenutku sva ta hrabrost samo nekako sklizne u ono prosto žmurenje pred problemom. I nema više ni turnke od ikakvog šmekerizma, najčešće ostane samo zabluda i kukavičluk.      

петак, 13. јун 2014.

Sa druge strane vrućine ili koga ubijaju klime


Volim da zamišljam kako leti raste promet komunikacije sobnih duhova ljudi koji se ne znaju, ali su usled vrućine pootvarali prozore jedni ka drugima. Možda se zbog te intimnosti koja ulazi i izlazi iz soba zajedno sa zvukovima grada, baš tih letnjih večeri setim svih momaka koji su me nekada voleli. U tim trenucima uspevam da se setim njihovih zaljubljenih telećih pogleda. Tada ih nisam primećivala, mašili smo se nespretno.
Zaista su me nemalo voleli, ali ja nisam bila u sebi, bila sam u izrastanju. Znam da je glupo sada govoriti i hvala i izvini, mada imam potrebu. Neko me je voleo a ja nisam imala pojma šta bih sa tim. Nisam umela da govorim, ni da upravljam sopstvenim telom a njih su lagali da baš tamo neke devojčice moraju biti predmeti njihovog obožavanja. Bilo je tako pogrešno voleti nešto što danas prepoznajem kao suvu neartikulaciju sopstvenosti.
Ali eto, bila je neka ljubav i neka nežnost i neko ovakvo leto. Ta ljubav nije bila ni moja ni njihova, bila je stvorena a zatim i ostavljena – nedirnuta, nepotrošena. Danas verujem da se pretvorila u prašinu i da je ima najviše tamo gde najređe čistimo, na vrhovima ormara i ispod kreveta.  Mislim da sobni duhovi u njoj spavaju sklupčani kao mačke i da ona u tom svom prašanjavom obliku ipak nečemu služi. Znam da je sobni uvek nose sa sobom kada idu u svoja lutanja ali ih ne pitam šta sa njom rade. Nije lepo ulaziti u intimu nečega što smo odavno napustili. Ne pitam puno, zaista, puštam da bez mene postoji taj čitav jedan univerzum u kome svi ti duhovi i njihove prašnjave odore, iako u promenjenom obliku jedva materijalnog, ipak na neki način žive.
Tako gledano – voleti onda nikad nije uzaludno. Voleti i živeti za leto jer tada otvaramo prozore jedni ka drugima.

Budite pažljivi sa klimom, sve ćete ih pobiti.