четвртак, 17. јул 2014.

Sa druge strane težeg puta

Teži put nije nužno ispravan put. Samo je teži. I to je jedino što se izvesno može reći o njemu. Zašto onda postoje ljudi kojima on ujedino predstavlja i jedini mogući?

Da moj privatni zubar (kod koga idem samo kada kvar poput upaljenog polu-izašlog umnjaka zahteva "the A game") nije toliko sa razlogom skup, išla bih kod njega jednom nedeljno samo da bismo proćaskali. Da mi ispolira duh dok mi polira zube, na primer.

Čekali smo da nam sestra Ljilja donese neku spravicu za snimanje zuba, pošto moj stari snimak od pre 5 godina, kada sam poslednji put kod njega bila, nije uspela da nađe. Na brzka me je ispitao sve o familiji sećajući se imena svakog njenog člana ponaosob. Kako su roditelji, šta mi rade brat i sestra i kakva im je perspektiva. Istina je da priča izuzetno puno i kao navijen, ali svaka mu je zlatna pogotovu što dolazi od čoveka sa tako besprekornim zubima na kome se uopšte ne vidi da ima, pa recimo, preko pedeset i pet godina.  

"Vidi pile, samo ću ti ovo reći. To sam rekao i svojoj ćerki. Idi odavde. Glavom bez obzira. Ne kažem, može i ovde nešto da se ostvari, ali mnogo teže. Znaš zašto? Zato što ovde moraš sve sam. I ne samo što nećeš dobiti pomoć, već će te svi vući na dole. Sve te tužne priče koje ćeš slušati, te zbrini ovoga, te zbrini onoga, te pomozi ovde, te to ti je porodica... I još nešto. Mi smo seljaci. Ali ne na onaj dobar način. Nego nemamo kulturu. Jednostavn ne umemo da živimo, ne znamo kako se to radi. Da poštujemo osnovne stvari. Uf, al' ti krcka to koleno. Je l' vežbaš? Ne valja ti to. Znaš kako ja... Svaki dan idem na vežbe, svaki dan vozim bicikl, svaki dan ustajem tri sata pre posla i iz kreveta pravo legnem u krevet za masažu. Da, kupio sam ceo krevet, ne samo stolicu. Svaki dan sam po devet sati iskrivljen nad pacijentima. I zato, molim lepo, krevet ima kamenje od žada i svako jutro mi ispravlja kičmu. To kamenje se sve ovako vrti i znaš kako lepo radi posao, sve caka caka...", završio je monolog demonstrirajući mehanizam sačinjen od žada.
Sestra Ljilja se pojavila. Obavili smo slikanje. Vratio se brzo sa planom za dalje. Kada sam ga obavestila da nemam vremena da čekam da upala prođe, odabrali smo naravno, bez imalo nećkanja drugi put. Intenzivniji, agresivniji, teži. Nije tu bilo nikakvog prenemaganja, nikakvih bajki, već samo neko podrazumevanje da oboje odabiramo "the A game". Jer kako drugačije i ko još ima vremena da glumi bolesnog pacijenta ili nedoraslog hirurga stomatologije kada oboje moramo da mislimo i na neke druge ljude/stvorenja?

Ceo dan sam pričala o njemu i sutrašenjem zahvatu kao da idem na neku žurku. Da, bila sam uplašena, ali sam se osećala sigurno i odlučno i kao da prosto postoji ta osnovna ravan razumevanja između pacijenta i doktora koja i nije toliko česta u državnom zdravstu, ali ne kažem da je nema. Moja državna zubarka je isto super, kada nije na odmoru, ali mislim da se ipak ne bi usudila da vadi zub pod upalom.

"Znaš za stomatologiju važi da je najdepresivnija od svih profesija. Sa velikom stopom samoubistava." , prokomentarisao je moj dečko neshvatajući u potpunosti oduševljenje tim čovekom.

"Hm, da, ima nečeg jako tužnog u njegovom pogledu", složila sam se, "ali nije Dragan takav, on je neuništiva energija", i zatim odagnala tu mogućnost.   

Ipak, kopkala me je ta ideja da je on, moj super stomatolog, u srži jedna nesrećna osoba. Ne, nemoguće, njemu je samo teško zaključila sam. I on to ne pokazuje, baš kao što je bio maksimalno sabran dok se inatio sa prokletim ukrivo nasađenim zubom, i baš kao što je njegova jedina rekacija na moje solidno podnošenje intervencije bio kratki stisak za rame i ništa više, a ipak dovoljno.  
On samo, iz nekog nepoznatog razloga ide težim putem, ostaje gde jeste, podiže decu, bori se za očuvanje svoje prakse, trudi se da uspostavi kulturu življenja, iako bi kako je rekao, negde tamo imao ordinaciju na tri sprata. I da jeste, on je malo nesrećan, ali to je u redu. Jer je on odabrao da bude srećno nesrećan. U tome se možda krije i cela moja fascinacija sa njegovim likom i delom. Možda on čak nema nikakve veze sa tim što sam ja iskonstruisala u svojoj glavi, ali bitno je da sam konačno prihvatila da je sasvim uredu biti srećno nesrećan.

U redu je prihvatiti srećno nesrećan princip življenja jer tako čovek jednostavno prihvata samog sebe. I nekako, laknulo mi je kada sam to shvatila, baš kao kada sam čula i krckanje koje je označilo da se poslednje parče zuba odvojilo od tkiva. Ja nikad neću biti ta večito vedra i lepršava osoba, često ću raditi protiv sebe, biraću iracionalne dužice umesto racionalnih prečica, usudiću se na "A game" iako je mnogo bolnija od standardne, iz čak sebi nejasnog razloga stavljaću neretko druge ispred sebe. I da biću verovatno blago nesrećna ceo svoj život zbog toga, osim u tim retkim trenutcima kada će mi se sreća dešavati poput poslatog balona sa kiseonikom koji će me ipak podržavati u tome da dišem i preživljavam.

Zašto? Ne znam. Ne tvrdim da je moj teži put bolji ili ispravniji. Ali zasigurno jeste moj i nikada se više nikome zbog njega neću pravdati.

среда, 02. јул 2014.

Sa druge strane kockanja

Zar ne radimo to ceo život, zapravo? Igramo se sa verovatnoćama. Preduzimamo manje i više rizične životne poduhvate najčešće svesni razmere dobitka i gubitka u odnosu na rizik. Održavamo privid da na neki način, "pametnom" igrom ipak možemo da utičemo na verovatnoću povoljnih rezultata.
Zar sam život nije zahtev da sa podeljenim kartama uradimo najviše što možemo, da se kockamo? Naravno, legitiman je izbor ostati zadovoljan početnom pozicijom, igrajući na sigurno iz runde u rundu sve dok točak ne prestane da se vrti. Ali ko želi tako da živi?, zapitao bi se svaki iole hrabriji duh. Nekada to u stvari nije ni hrabrost, nekada je u pitanju nužda. Situacija u kojoj se nalazite u kombinaciji sa instinktom za opstajanje od vas napravi tu za trenutak hrabru osobu, koja će nakon promene situacije morati da nađe način da nastavi da živi sa posledicama svoje hrabrosti. Sve ima svoju cenu, hrabrost ponajviše. Ova vrsta hrabrosti čoveka košta najčešće izobličenja duše.
Kako sve ovo nekako, plemenito i herojski zvuči, zar ne? Pomislio bi čovek da je kockanje samo hrabriji, romantičniji vid življenja. Borba protiv kolotečine, sudar sa silama sudbine. Šmekerski način izgiravanja sistema.
Hrabrost je tako relativan pojam zapravo, i često se meša sa nerazumom i egoizmom. Međutim, nerazumni ljudi imaju pravo biti nerazumni za svoj groš, zar ne? U čemu je zapravo problem?
Problem je najčešće u pitanju – šta je ono što si stavio u zalog? Jer nekako, čovek valjda ipak nije ono često pominjano ostrvo, barem ne onda kada poželi više od svojih mogućnosti, a to se priznaćete neretko dešava. Problem je kada kockar u zalog krene da stavlja ono što nije njegovo ili barem nije samo njegovo a bez dobrovoljnog pristajanja druge strane. Na emotivnu ucenu se u suštini ne može ni pristati ni ne pristati, ona se desi. Uzeću svo poverenje koje imaš prema meni, uzeću u obzir činjenicu da smo prijatelji, da me voliš i želiš mi pomoći. A onda ću, bez da si ti to ikada tražio, da te stavim na test. Na jedan mali emotivno kockarski relerkouster. Zatim i na pravi rolerkouster jer ću osim našeg odnosa uložiti i deo tvog bića – materijalnog, intelektualnog, emotivnog... Budući da sam na tom rolerkousteru ja počeo/la da živim, u tome neću videti ništa pogrešno, ili ću se barem praviti da ne vidim. Jemčim ti da će sve biti u redu, iako to ništa ne mora da znači, a ti samo uživaj u vožnji.


E, u tome leži moj problem sa kockanjem i kockarima. Ne znam ni jednog koji je uspeo da podvuče crtu, ne skrene u pohlepu i ne dokači nekog nevinog na svom putu ka "legendi". Ne znam ni jednog kockara koji nije u dugovima, ali što je još bitnije od toga – ne znam ni jednog koji teret svojih dugovanja može da nosi hrabro i sam sa sobom. U tom trenutku sva ta hrabrost samo nekako sklizne u ono prosto žmurenje pred problemom. I nema više ni turnke od ikakvog šmekerizma, najčešće ostane samo zabluda i kukavičluk.      

петак, 13. јун 2014.

Sa druge strane vrućine ili koga ubijaju klime


Volim da zamišljam kako leti raste promet komunikacije sobnih duhova ljudi koji se ne znaju, ali su usled vrućine pootvarali prozore jedni ka drugima. Možda se zbog te intimnosti koja ulazi i izlazi iz soba zajedno sa zvukovima grada, baš tih letnjih večeri setim svih momaka koji su me nekada voleli. U tim trenucima uspevam da se setim njihovih zaljubljenih telećih pogleda. Tada ih nisam primećivala, mašili smo se nespretno.
Zaista su me nemalo voleli, ali ja nisam bila u sebi, bila sam u izrastanju. Znam da je glupo sada govoriti i hvala i izvini, mada imam potrebu. Neko me je voleo a ja nisam imala pojma šta bih sa tim. Nisam umela da govorim, ni da upravljam sopstvenim telom a njih su lagali da baš tamo neke devojčice moraju biti predmeti njihovog obožavanja. Bilo je tako pogrešno voleti nešto što danas prepoznajem kao suvu neartikulaciju sopstvenosti.
Ali eto, bila je neka ljubav i neka nežnost i neko ovakvo leto. Ta ljubav nije bila ni moja ni njihova, bila je stvorena a zatim i ostavljena – nedirnuta, nepotrošena. Danas verujem da se pretvorila u prašinu i da je ima najviše tamo gde najređe čistimo, na vrhovima ormara i ispod kreveta.  Mislim da sobni duhovi u njoj spavaju sklupčani kao mačke i da ona u tom svom prašanjavom obliku ipak nečemu služi. Znam da je sobni uvek nose sa sobom kada idu u svoja lutanja ali ih ne pitam šta sa njom rade. Nije lepo ulaziti u intimu nečega što smo odavno napustili. Ne pitam puno, zaista, puštam da bez mene postoji taj čitav jedan univerzum u kome svi ti duhovi i njihove prašnjave odore, iako u promenjenom obliku jedva materijalnog, ipak na neki način žive.
Tako gledano – voleti onda nikad nije uzaludno. Voleti i živeti za leto jer tada otvaramo prozore jedni ka drugima.

Budite pažljivi sa klimom, sve ćete ih pobiti. 

субота, 24. мај 2014.

U lice cenzuri



U danima kada, usled nemara, nesposobnosti i neodgovornosti vlasti, hrabri i humani građani preuzimaju funkcije države i pomažu unesrećenima iz poplavljenih i ugroženih područja – vlast troši vreme i energiju na kršenje slobode izražavanja, napadajući i gaseći internet stranice koje pozivaju na odgovornost.

Za samo nekoliko dana, privremeno su onesposobljeni blog „Druga strana“ i portal „Teleprompter“, a obrisan je ceo blog Dragana Todorovića na portalu „Blica“ nakon što je Todorović preneo tekst u kome se navode razlozi za ostavku Aleksandra Vučića. Prinuđeni smo da pretpostavimo da će sličnih primera cenzure biti i ubuduće.

U nedostatku snažne parlamentarne opozicije, uz mali broj štampanih i elektronskih medija koji kritikuju vlast, vlada Aleksandra Vučića i njeni pomagači napadaju kritičku misao na internetu, gušeći slobodu izražavanja. Suočena s neugodnim pitanjima i činjenicama koje joj ne idu naruku, vlast pribegava sili, čime dokazuje da nema argumente kojima bi odbranila svoje postupke.

Zahtevamo da vlast odmah prestane da napada slobodu izražavanja, da prestane da ometa rad kritički opredeljenih internet stranica, te da počne da odgovara na pitanja koja joj javnost sa neospornim pravom postavlja.

Zahtevamo da vlast poštuje i sva ostala prava i slobode, kao i vladavinu prava.

Zahtevamo da se odmah objave imena stradalih u poplavama.

Zahtevamo transparentno raspolaganje doniranim novcem.

Zahtevamo da moralno, prekršajno i krivično odgovaraju svi predstavnici vlasti, bez obzira na to na kom se nivou nalaze, za svaki život koji je mogao biti spasen da oni nisu bili nemarni, nesposobni i neodgovorni, i za svu uništenu imovinu koja je mogla biti zaštićena da su oni reagovali adekvatno.

Zahtevamo kraj cenzure i početak odgovornosti.



Blogovi i stranice:

2389
Akuzativ
Aleksandar Šurbatović
Alжirska pisma
Ana Milanović
Angelina Radulović - Piskaralo
Anita Mitić
Biljana - Samokazem
Bob Lebowski (Slobodan Vladuša)
Boban Stojanović
Constrictoria Boa
cult - B92 blog
DJ Ivica
Dokona popadija
Đorđe Bojović
Edis Đerlek
FCBK
Just Bloggin'
Kontrapress
Luka Božović
Marko Marjanović - Pošteno mu sudite pa da ga streljamo
Milica Čalija - blog
Milja Lukić
Miloš Sečujski - B92 blog
Nemam ime, imam komentar
Nenad Duda Petrović
Nešto sasvim neizvesno
Nikola Ćupas - blog
Novi Sad 2020
Novosadsko ubrojčavanje
Ostavite Teslu na miru
Panonska ludost
Parunova reč
Pavle Ćosić
Pećko pivo
Prešlicavanje
Raša Karapandža
Sajber Vanderlast
Sara Radojković
Savesna
Sistem i lom
Staša Koprivica - 100 lisica
Vazda nešto
VladanBa's Blog
Vladan Slavković - Kraljevo online
Veličković::Blog
Velimir Mladenović - B92 blog
Žene sa Interneta

Građanke i građani:

Nikola Adžić
Stefan Aleksić
Ana Belotti
Ljiljana Bukvić
Bojan Cvejić
Robert Čoban
Snežana Čongradin
Vesna Đukanović
Ratko Femić
Višnja Filipović
Jovana Gligorijević
Jelena Jovanović
Aleksandar Kokotović
Lav Kozakijević
Sofija Mandić
Radmilo Marković
Vladimir Marović
Maja Mićić
Lazar Milovanović
Peđa Mitrović
Sandra Popović
Tatjana Radunović
Aleksandra Sokolović
Zorica Šćepanović
Stefan Šparavalo
Katarina Tadić
Nikola Tomić
Đorđe Trikoš
Maja Vasić Nikolić
Marko Vidojković
Ivan Vlajić
Maja Vrtarić

Sanja Zrnić

четвртак, 22. мај 2014.

Sa druge strane promene žanra

Katarza je jednostavna stvar. Po Aristotelu, gledajući neku predstavu ljudi ne doživljavaju takozvano pročišćenje zbog božanskog umeća pesnika da skuje savršenu dramu već zato što je napravio junaka po sredini, onoga sa kime publika može da se poistoveti da bi kroz njega manje više oplakivala sopstvenu sudbinu. Da strahujući za njega, u stvari strahuje za sebe. Ali, kad se zavese spuste, to se ipak nije desilo nama i osećamo se nekako lakše i izbalansirano. Bili smo humani iz fotelje. Bili smo pasivni posmatrači, publika iz mraka koja pristaje na lošu glumačku igru.

A onda nam se desila promena žanra – država Klitemnestra upala je u publiku da kolje svoje decu, na vratima su nam zakucala Sedmorica protiv TEBE dočekujući nas na koplja. Mnogi oko mene, reagovali su sjajno, brzo, hrabro, suočavajući se akcijom protiv užasa. Nisam heroj, ni čovek od akcije. Ja sam tu i tamo dobacivala maramice nekome ko je na smrt krvario kako bih se osećala bolje iz svoje lože znajući da je Klitemnestri malo teže da se uzvere te prekolje i mene. I tako sam sedela, i gledala u jednu tačku, i razmišljala se – Bože što mi je poznat ovaj žanr– TVOJ ŽIVOT NE VREDI NIŠTA. NULA. NIŠTICA. Kao da ga gledamo na svakih deset do petnaest godina.

Gledamo nabujalu katarzu koja je i previše preskočila rampu i umesto pročišćenja donela paralizu i besmisao. Onu koja mi se smeje u lice: Znaš svi oni ljudi koji su otišli na vreme odavde dok si ti išla u pozorište, e oni su na vreme shvatili da je ovde žanr - tvoj život ne vredi NIŠTA jedan kameleonski žanr koji se nešto baš i ne da iskoreniti kao i da ide u paketu sa nekim podžanrovima.  
Klitemnestra i dalje divlja. Razuzdanija je nego ikad.
Ja i dalje sedim u svojoj stolici. Razmišljam o žanru – TVOJ ŽIVOT NE VREDI NIŠTA i gledam kako se neki mladi ljudi opasno bore da ga demantuju i nekako, u svom tom pokolju u meni se javlja neka nada. Jer ih gledam, i vidim da iz pokolja izrastaju neki novi lideri kojima bih verovala. I neka nova energija koja se ne sme zaboraviti. Vidim ljude koji brane sve ono za šta su se zalagali u teoriji i nekom suludom organizacijom sprovode je u praksu. I mislim da ne smemo propustiti ovaj trenutak da zaista, ali zaista promenimo ŽANR. Ne znam tačno kako, ali mislim da su nas doterali do zida i da nam je to zaista jedina preostala opcija.

Hororična mešavina žanrova NUŠIĆ JE I DALJE AKTUELAN,  TVOJ ŽIVOT NE VREDI NIŠTA, I ŠTA ĆEŠ TAKAV SMO NAROD, će tutnjiti još neko vreme. ALi zaista mislim da ćemo ih zaskočiti kad sve to prođe i zameniti jednim jedinim žanrom –  PO MERI ČOVEKA. Jer jebote, ispali ste takvi ljudi.

Sve vas volim,


S. 

субота, 10. мај 2014.

Sa druge strane ekologije

Opet smo naseli, stalno nasedamo i opet ćemo. Da se razumemo, ja o ekologiji ne znam ništa, u stvari gotovo ništa. Međutim, imam tu osobinu da me nije blam da postavljam neviđeno glupa pitanja i započinjem tako neke razgovorčiće sa svojim prijateljima na koje sam vrlo ponosna a to, sad shvatam, ne govorim često. (VRLO SAM PONOSNA NA SVOJE PAMETNE OBRAZOVANE PRIJATELJE!) Jedan takav razgovor, odigrao se i danas ovog predivnog majskog dana čiji smo pun potencijal iskoristili pored reke. I Begiša možda nema ko zna kakvu arhitekturu, ali je zaista neobično maljav grad u kome su se biljke izborile za kakvo takvo mesto u njemu. (Mislim urbane gradske biljke ipak nisu naivne k'o ove iz unutrašnjosti.) Možda je zbog sve te prirode, a možda zato što je dijagonalno od mene sedela Nada ekološkinja ali začačkalo me je nešto te sam rešila da začačnem po razgovoru, kako sa Nadom tako i sa drugim prisutnima. "Vidi Nado, shvatam da sam debil-laik, i nemoj da se ljutiš, ali ja sad moram da te pitam neke stvari koje će te verovatno iznervirati", rekoh joj. Nadi, preblagoj devojci ogromnog osmeha, širokog čela i sjajnih očiju, (majke mi, oči joj stalno sjaje, ne znam kako) je odmah splasao osmeh, ali je pristala na čačkanje. Valjda sam kao ono dosadno dete koje ne možete da skinete sa vrata, pa mu dopustite da vas jaše, samo da bi posle umuknulo. "Vidi, meni nije jasno kako ste vi, mislim ekologija, dopustila sebi da bude tako kao neki veliki zeleni slon, nešto ogromno i globalno što se stalno spominje, umesto da se infiltrirate na mala vrata i u svakodnevne ljudske živote." Trenutak tišine. "Čekaj, ko su to "vi"?", bilo je njeno prvo vrlo logično pitanje a zatim se i ostatak društva uključio u razgovor. Kada smo konačno rastumačili skrivenu srž mog pitanja i pronašli neki zajednički nivo razumevanja na kome se kapiraju arhitekta - molekularni biolog – pravnik – dramaturg –ekolog već je dosta zanimljivih tema i pitanja bilo pobacano po stolu. Reč ekologija budi više negativnih nego pozitivnih asocijacija kod ljudi u Srbiji, možda i u svetu no to ne znam. Ekologija je često pogrešno shvaćena i ono što najčešće vidimo od ekologije su naravno, ko bi rekao, jeftini marketinški trikovi koji ekologiju upravo koriste kao tog velikog zelenog slona kojim malo paradiraju i onda se na to naravno zaboravi. Posade tri cveta, proizvedu pet ziliona biliona najštetnijih baterija i aj vozdrica. Ekologija zvuči apokaliptično, vezujemo je najčešće za smak sveta i globalno zagrevanje. Ekologija je apstraktna i često se nalazi na platnenom cegeru koji se onda koristi kao modni ukras a ne da se u samoposluzi ne bi uzimale proklete kese! A to je sve jedno sranje tačnije nekorisno đubrivo. Ekologija znači biti pametan i kreativan. Ekologija znači ne biti majmunčija koja ne ume da sabere dva sa dva. Ekologija znači imati integritet i jasan stav, imati muda i raditi stvari na teži način. Eto šta je ekologija. I nema ti tu neke velike filozofije. Da li nama zaista treba Evropska Unija da bismo reciklirali plastičnu ambalažu i zašto je kapital jedne jebene koka-kole jači od brige jedne države za svoju prirodu pa joj dopušta da je ucenjuje i protivi se recikliranju. Zašto ja još uvek pronalazim izgovore umesto da očistim obližnji šumarak i ćošak svog dvorišta u koje se to đubre sliva? I šta da radim sa zilion jebenih plastičnih kutijica u koje mi pakuju suhomesnato a niti pravim kolače, niti imam rodbinu kojoj bih mogla te nepostojeće kolače da šaljem u kutijama. Da ne pričamo o zagađenju vazduha, automobilima i svim blagoslovima koji se nalaze u dve pedale jednog bicikla. Ne dešava se apokalipsa sama od sebe tj to globalno zagrevanje, dešava se jer ti, da baš ti svaki prokleti put uzmeš zilion kesa iz maksija kojima treba samo milenijum da se razgrade, a kako su napravljene da ni ne načinjemo. Znam kasirke su naporne, i po automatizmu ti turaju hranu u kese, ali veruj mi, sa vremenom se naviknu. Apokalipsa čuči u tvom i mom dvorištu i prokleto smo nekreativni ako pod hitno ne nađemo način za sve te kutijice od suhomesnatog. Na kraju krajeva potpuni smo beskičmenjaci ako koci ne pokažemo srednji prst i ne izdejstvujemo recikliranje plastične ambalaže nekako. Eto. Rekoh, laik sam, ne znam puno, al' ovo mi nekako deluje logično. Puno logičnije od toga kad Novak mlatara metlom po bilbordima sa pride prilično diskutabilnim sloganima.
Odoh da zalijem cvetak, vozdrica. 




субота, 05. април 2014.

Sa druge strane kancerogenog

Radili smo kao tim a bili smo u reonu u kome su važili njeni zakoni i suverenost. Bilo mi je simpatično da nas gledam, sebe kroz njega i obrnuto, kako sve, baš sve radi pogrešno. "To je protiv bakterija" govori i istim sunđerom, sa minimalno deterdženta jer je to otrovno, briše i tanjire i sudoperu a zatim mi ga pruža da bi time obrisala "opran" tanjir pre nego što ću ga vratiti na mesto. Ćutimo i brišemo, slučajno oboje u crnom, slučajno oboje pogrbavljeni, slučajno ona spava u susednoj sobi i buka koju mi pravimo joj ne smeta. Sve je u redu, dok kod se očigledno ne izgovori. Sve uvek u životu bude tako, po pravilima dobre dramaturgije koju je nemoguće pretočiti na papir.

Nakon opranih sudova ostajem sama sa zelenom salatom, a nje sam se uvek jako bojala. Od malih nogu, još u vrtiću smo sušali, svako voće i povrće dobro perite ali zelenu salatu posebno u zemlji ima ameba, od ameba se umire. Razdvajam list po list, i shvatam da su gromuljice neke crnice koja podseća na trulež svuda naokolo iako salata izgleda prilično dobro. Panično perem list po list, ko beli veš na ruke. Ja se jako plašim zelenih salata. A u poslednje vreme smo pričale, ona i ja, baš slučajno za vreme njenih pretraga, o tome koliko pesticida koriste seljaci, i kako je piletina najotrovnije meso, i naterala me je da se zakunem da se odričem majoneza i ostalih masnoća, i da treba da se trudim da jedem neukusnu hranu jer je samo to zdravo. Danas su samo neukusne stvari zdrave, to zaista zvuči kao istina. Istina je neukusna. Zelena salata se nevino cedi u roze plastici na rupice, a ja sam izbezumljena. Ova salata je em bila prljava, em je iz maksija a njih mrzim, tamo kancer pakuju u sniženja. Slano mi ide na oči, a slano je i zdravo i ukusno, eto jedne nedoslednosti. I mislim se u sebi kako neću da ja i on budemo tim, mi smo dve orgnaski vezane spodobe, ali ona nam treba i nikada joj se više nećemo mešati u njenu suverenu vladavinu. Krećem da paničim, a onda ona dolazi iz sobe, pospana, u sivoj trenerci. Proba moju salatu i zaključi da mi je ispala so. Ispala mi je so. To je istina.

Ja se smirim, jer ona je u redu, i to su samo pretrage. I od svih kancerogenih stvari, taj neosnovani strah, on je definitivno najopasniji.